ШКОЛА МОРНАРИЧКОГ БОРБЕНОГ ОРУЖЈА ИЛИ TOP GUN

Потреба за програмом усавршавања тактике употребе ловачких авиона морнарице, постала је јасна још у првој фази америчке интервенције у Вијетнаму. Током тих првих година рата, вероватноћа да ће ракета ваздух-ваздух лансирана са америчког ловца уништити своју мету била је отприлике 10 посто. Осим тога, изненадни напад малог ловца северновијетнамског ваздухопловства типа МиГ-17 са задње полусфере, често је доводио до обарања америчког ловца. Сама операција Гром (Operation Rolling Thunder) америчких здружених ваздухопловних снага, која је трајала од 2. марта 1965. године до 1. новембра 1968. године на крају је резултирала губитком око 1000 америчких борбених авиона. Многи од тих оборених авиона, били су жртве ловаца МиГ-17 и МиГ-21.
škola-mornaričkog-borbenog-oružja-ili-top-gun© US Naval Institute

Неретко би се дешавало да мали покретни ловац МиГ-17 у маскирној шеми сличној „даждевњаку“, изненади и обори неки од технички суперирних америчких ловаца. Америчка ловачка авијација је била технички и квантитативно супериорна у ваздушном простору Вијетнама. Због тога, су пилоти Северног Вијетнама били приморани да због малог броја авиона (Северни Вијетнам никада, током целог трајања рата није имао више од 170-200 исправних ловачких авиона) бирају време и начин напада на америчке ловце, самим тим стварајући себи предност првог напада. Једном речју, сами су наметали Американцима борбу у ваздуху, онда кад је исход борбе у ваздуху ишао у њихов прилог.

У јануару 1969. године, морнарица је донела такозвани „Ault Report“, у којем су наведени разлози губитака америчких ловаца у блиској ваздушној борби. Дејство ловачке авијације Северног Вијетнама (иако је била квантитативно и квалитативно мања), за саме америчке ваздухопловне стручњаке било је изненађење. Амерички ловци су почели да трпе велике губитке, а да нису могли да реше тај проблем. Међутим, проблем је био у великој зависности од електронике, тако да су амерички пилоти изгубили осећај за блиску ваздушну борбу, у којој су пилоти Северног Вијетнама у ловцима МиГ-17 били ненадмашни, у првим годинама сукоба. Још већи проблем за Американце била је појава новог совјетског ловца МиГ-21 у рукама северновијетнамских пилота.

škola-mornaričkog-borbenog-oružja-ili-top-gun© NationalMuseum U.S. Air Force photo

Извештај „Ault Report“ обухватио је 104 препоруке. Одлучено је да се успостави „Школа напредног борбеног оружја“, чије језгро су чинили инструктори за консолидацију, координацију и објављивање доктрине и тактике за употребу ловаца, тако је настао „Top Gun“.
škola_mornaričkog_borbenog_oružja_ili_top_gun© US Naval Institute

Школа морнаричког борбеног оружја“ односно Navy Fighter Weapons School (NFWS) основана је 3. марта 1969. године у морнаричкој ваздухопловној бази Мирамар (NAS Miramar) у Калифорнији. Школа је постала позната као „Top Gun“. Састав је добио скромна финансијска средства и опрему. Девет официра инструктора, сместило се у једну стару приколицу коју су користили и као канцеларију и као учионицу. Тако су кренули на посао формирања нове школе. Школа је у почетку почела као курс у трајању од четири недеље (Fighter Weapons Course). Први курсисти дипломирали су током 1969. године. У почетку је школа деловала као одељење у оквиру сквадрона VF-121 Pacemakers. У јулу 1972. године, одељење прераста у самосталну команду. Промене у формацији доводе до тог, да дотадашњи „Курс борбеног оружја“ (Fighter Weapons Course) прераста у „Школу морнаричког борбеног оружја“ (Navy Fighter Weapons School). Школа је задржала назив „Top Gun“.

škola-mornaričkog-borbenog-oružja-ili-top-gun© US Naval Institute

NFWS је у почетку, за обуке користила авионе А-4 и ТА-4 Skyhawk из састава морнарице и посуђене авионе T-38 Talon из састава РВ који су симулирали противничке ловце МиГ-17 и МиГ-21. Такође, школа је користила авионе A-6 Intruder са посадама маринаца и авионима F-106 Delta Dart из састава РВ, кад год су били доступни. Касније су коришћени авиони F-21A Kfir и F-16N Fighting Falcon, док су авиони T-38 Talon замењени авионима F-5E и F-5F Tiger II.

Седамдесете и осамдесете године XX века, довеле су увођење у наоружање морнарице авионе F-14A Tomcat и F/A-18A Hornet. Студенти су летели на авионима F-14 и F/А-18 као примарним борбеним авионима, док су инструктори летели на авионима А-4 и F-5, а некад би летели и на авионима F-16. Истовремено, време трајања обуке је повећана на шест недеља.

škola_mornaričkog_borbenog_oružja_ili_top_gun© US Naval Institute/ PHAN Gregory S. Mccreash/The U.S. National Archives

Завршетком Хладног рата почетком деведесетих година XX века, наставни план школе је модификован. Време трајања обуке је повећано на девет недеља. Истовремено повучени су из употребе авиони А-4 и F-5, док су у улози противника коришћени авиони F-16 и F/А-18.

Од 1996. године школа је преименована у NSAWC (Naval Strike & Air Warfare Center) са седиштем у NAS Fallon у Флориди. Последња класа на авионима Tomcat, обуку је завршила октобра 2003. године.

За израду текста коришћена је књига у рукопису: Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović F-14 Tomcat, Čuvar američke flote

Један коментар на “ШКОЛА МОРНАРИЧКОГ БОРБЕНОГ ОРУЖЈА ИЛИ TOP GUN

  1. e, t oje avijacija
    a ne nekakvi migovi kante, suhoji raspale limene kofe, ili onaj suhoj sto ga zovu berkut, onaj sa naopaka krila, pa de taj avion moz da leti…!
    nemaju rusi pojma da naprave avion

    nijedan dobar avion rusi nisu napravili

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *