Пише: Данко Боројевић
Прва северновијетнамска јединица која је примила МиГ-21 у своје наоружање био је 921. ловачки авијацијски пук, који је базирао на аеродрому Noi Bai. У почетку је састав био мешовит, пук је располагао са ловцима МиГ-21Ф-13 и МиГ-21ПФЛ.
Прва борбена употреба ловаца МиГ-21 забележена је фебруара 1966. године, док је прва ваздушна победа евидентира следећег месеца исте године. Тад је оборена извиђачка беспилотна летелица Ryan AQM-34 Firebee. Летелица је приликом обарања летела на висини од 18000 метара.
Током априла и маја 1966. године према совјетским изворима, совјетски саветник пуковник Владимир Бабич, полетео је у једном северновијетнамском ловцу МиГ-21ПФЛ у напад на америчке ловце. Према уоченом америчком ловцу лансирао је ракету РС-2УС, али ракета није погодила циљ. Током рата у Вијетнаму лансирано је 14 ракета РС-2УС, од којих ниједна није погодила циљ. Ракете су имале проблем због лоших маневарских карактеристика и у недостацима вођења ракете у радарском снопу.
На почетку употребе ловаца МиГ-21Ф-13 и МиГ-21ПФЛ у РВ Северног Вијетнама, за вођење ваздушне борбе авиони су наоружавани и са невођеним ракетним зрнима С-5. Нове ИЦ вођене ракете ваздух-ваздух Р-3С требало је да буду испоручене средином 1966. године. Северновијетнамски пилоти ловци постигли су најбоље резултате у употреби ракета Р-3С, и били су најефикаснији у њеној примени, од свих ваздухопловстава који су је користили у свом наоружању и имали прилику да је борбено употребе. Висок степен ефикасности ракета Р-3С у северновијетнамском наоружању, говори о квалитети обуке коју су ови пилоти прошли у Совјетском Савезу.
Прве ракете Р-3С испоручене су у априлу и мају 1966. године, али је њихов број био ограничен због проблема у испоруци. Због тога ће само вође пара бити наоружане са ракетама Р-3С, док ће пратиоци бити наоружани са 16 невођених ракета С-5. Током вођења ваздушних борби, било је неопходно да у борбу прво ступи пратилац, лансирајући салве ракета С-5 према противнику, а потом вођа са својим вођеним ракетама.
Ова нова тактика први пут је примењена 7. маја 1966. године, кад је пар северновијетнамских ловаца МиГ-21 напао формацију америчких ловаца-бомбардера F-105 Thunderchief, на малој висини. Формација је у том нападу разбијена, док је један авион Ф-105 теже оштећен ракетом С-5, али се успео вратити назад у базу.
Прву ваздушну победу над америчким ловцем F-4, северновијетнамски ловци МиГ-21 постигли су 5. јуна 1966. године. Наиме тог дана један амерички ловац F-4 Phantom-II оборен је ракетом Р-3С.
Прво обарање северновијетнамског ловца МиГ-21 десило се 26. априла 1966. године. Тог дана северновијетнамски ловац оборен је од стране америчког ловца F-4 Phantom-II. Други губитак Северновијетнамци су пријавили 14. јула 1966. године.
Убрзо по појави ловаца МиГ-21 изнад Северног Вијетнама 1966. године, до краја године Американци ће пријавити губитак од 18 авиона. Северновијетнамци ће до краја године имати губитке од шест ловаца МиГ-21.
Најпрактичнију тактику против америчких авиона, осмислиће Управа РВ ДР Вијетнам заједно са совјетским саветницима. Тактика је обухватала изненадне нападе великим брзинама кроз борбени поредак нападача и његове пратње, терајући их да одбаце своје бомбе пре него што стигну до мете.
Северновијетнамско ваздухопловство је током 1966. и 1967. године располагало између 20 и 30 ловаца МиГ-21 који су били оперативно способни за употребу. Тих година, често су полетали један или два пара ловаца, који су са земље навођени према америчким формацијама, које су летеле познатим неизмењеним рутама. У таквим условима, малобројни северновијетнамски пилоти, успели су да развију тактику изненадних напада, разбијаћи америчке нападачке формације и поред ловачке заштите од стране ловаца F-4 Phantom-II.
Цела 1967. година, била је веома тешка за малобројне пилоте ловаца МиГ-21. Крајем 1966. године ваздухопловству САД није било дозвољено да бомбардује северновијетнамске аеродроме, те су амерички пилоти могли да уништавају противничке ловце само у ваздушним борбама. Међутим, однос ваздушних победа те 1966. године, био је неповољан за РВ САД. Још већи проблем било је то, што су северновијетнамски ловци МиГ-21 нападали искључиво троме ловце-бомбардере F-105, док су се у ваздушне борбе упуштали само онда кад би исход био повољан за њих. Децембра 1966. године догодио се „масакар“ над америчким авионима F-105 Thunderchief, од стране северновијетнамских ловаца МиГ-21.
То што се догодило децембра 1966. године, био је црвени аларм за РВ САД. Задатак да реше проблем са северновијетнамским ловцима МиГ-21, добили су командант 8. тактичког борбеног винга (8. тбв) пуковник Робин Олдс (Robin Olds) и официр за тактику винга капетан Џон Стоун (John „JB“ Stone). Они су осмислили генијалан план, како да намаме северновијетнамске ловце у замку. План је назван операција Bolo. Ловци F-4 из састава 8. тбв 2. јануара 1967. године ушли су у северновијетнамски ваздушни простор из правца запада, користећи се истим правцем, висином и начином формирања формације као и авиони F-105. Авиони су носили електронске подвеснике које су користили и авиони F-105. Северновијетнамски радари су формацију авиона F-4 регистровали као формацију авиона F-105, која се спрема за бомбардовање. Северновијетнамци су загризли мамац и послали своје ловце у пресретање, мислећи да је реч о авионима F-105. Истовремено, ловци F-4 из састава 366. тбв ушли су ваздушни простор Северног Вијетнама са истока, самим тим блокирајући ловцима МиГ-21 могућност бега.
Чувена ваздушна битка одиграла се изнад долине Црвене реке у Северном Вијетнаму. Упркос тмурном времену операција Боло је завршила америчким тријумфом. Укупно је тог дана у ваздушним борбама учествовало 28 ловаца F-4C Phantom II и 14 северновијетнамских ловаца МиГ-21. Током тих 12 минута, колико је трајала борба на небу између ловаца F-4C и МиГ-21, према америчким подацима оборено је седам ловаца МиГ-21 (половина северновијетнамских оперативних МиГ-21), без губитака међу америчким ловцима. Према северновијетнамским и совјетским подацима, тог дана оборено је пет ловаца МиГ-21. Четири дана касније, још два ловца МиГ-21 оборена су од стране једног америчког ловца F-4C , при чему се један северновијетнамски пилот катапултирао док је други погинуо. Ови губици знатно су умањили активност ловаца МиГ-21 за неколико месеци.
Водећи северновијетнамски пилот ас Nguyen Van Coc, оборен је током операције Bolo. Иако се безбедно катапултирао, то искуство није желео поново да проживи. Вратио се у састав своје јединице, у елитни 921. пук, са жељом да обори што више америчких авиона. У тој својој намери је и успео. У свом ловцу МиГ-21ПФЛ оборио је девет противничких авиона, иако су му американци признали седам обарања ( два F-4D, једанF-4B, два F-105F, један F-105D и један F-102A). За разлику од америчких пилота, који су након 100 борбених мисија добијали замену и враћали се кући, северновијетнамски пилоти нису имали замену. У мају 1968. године Nguyen Van Coc оборио је морнарички ловац F-4B и поред мале резерве горива у свом ловцу. Том приликом он је лансирао обе ракете Р-3С, које су погодиле циљ. Последњу своју победу извојевао је 20. децембра 1969. године кад је оборио авион OV-10 Bronco, убрзо затим премештен је у команду за обуку РВ ДР Вијетнам. Пилот ас Nguyen Van Coc према његовим речима и према евиденцији РВ Вијетнама оборио је четири авиона F-105D/F, три авиона F-4B/D, један авион F-102 и један авион OV-10.
Четири месеца од завршетка операције Bolo, пилоти на ловцима МиГ-21 усвајају нову тактику. Унапређена тактика по први пут је употребљена 31. априла 1967. године, кад су оборена четири авиона F-105.
Новембар и децембар 1967. године, били су период напорног ангажовања малобројног летачког састава на ловцима МиГ-21. Тако су у списак њихових жртава, 19. новембра исте године уписани авиони RB-66 и F-105. Већ 12. децембра дошло је до разбијања формације авиона F-105, која се приближавала Ханоју. Том приликом оборена су три авиона F-105. Пилот Nguyen Van Coc 3. фебруара 1968. године оборио је један F-102, да би четири дана после оборио и један морнарички F-4B који је био осма његова победа.
Ловци МиГ-21ПФМ из састава 927. ловачког авијацијског пука, сукобиће се са америчким ловцима Ф-4 током америчке ваздушне операције Linebacker II, јула 1972. године. Испоруке нових ловаца Северном Вијетнаму од стране Совјетског Савеза, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година XX века биле су толико издашне, да је у сваком тренутку број расположивих авиона био већи од броја пилота који су били обучени за тај тип ваздухоплова. Због тога је већи број авиона МиГ-21ПФМ био стављен на дугорочно чување, у добро сривеним склоништима. Ти ресурси показаће се пресудним током 1972. године, за време тешких и исцрпљујућих масовних бомбардерских напада на све познате северновијетнамске аеродроме, од стране америчке авијације.
Нова фаза рата почетком 1972. године почела је без значајнијег успеха код северновијетнамских ловаца МиГ-21. Крајем априла РВ ДР Вијетнама формираће још један пук наружан ловцима МиГ-21. Елитни 921. пук биће пренаоружан новим ловцима МиГ-21МФ (први примерци стигли су у Вијетнам током 1969. године), док је новоформирани 927. пук наоружан старијим примерцима МиГ-21ПФЛ и МиГ-21ПФМ.
Након успеха у Лаосу, војни врх ДР Вијетнам доноси одлуку да покрене општу офанзиву против снага Републике Вијетнам. Офанзива позната као Ngyen Hue офанзива (на Западу позната као Ускршња офанзива), трајала је од 30. марта до 22. октобра 1972. године и имала је своје три фазе. Циљ офанзиве био је да се освоји што већа територија и уништи што више јединица армије Републике Вијетнам, самим тим да се побољша позиција ДР Вијетнам током Париских мировних преговора. Почетни одговор САД на офанзиву био је тром и збуњујући. Како се одбрана Јужног Вијетнама ломила под налетом северновијетнамских јединица, САД одлучују да озбиљније помогну свом исцрпљеном савезнику. Операција Linebacker I била је свеобухватна и континуирана бомбардерска кампања, коју су САД покренуле против ДР Вијетнама од завршетка кампање Rolling Thunder новембра 1968. године. Операција је трајала од 9. маја па све до 23. октобра 1972. године. Током те операције Американци су изгубили 134 авиона, а Северновијетнамци 63 авиона.
Током ове операције ловци МиГ-21 имаће запажену улогу, која је изведена у две фазе. Наиме, пилоти на авионима МиГ-21 били су навикнути да више пута дневно полећу у сусрет америчким авионима, упркос америчкој бројчаној премоћи.
Америчког морнаричког пилота аса Дука Канингама (Duke Cunningham) изнад мора 10. маја 1972. године, оборио је северновијетнамски пилот ас Ле Тхан Дао (Le Thanh Dao). Северновијетнамски ас са шест потврђених и две непотврђене победе, оборио је Канингамов ловац F-4J Phantom-II лансирајући ракету ваздух-ваздух Р-3С, која је F-4J погодила у реп. Међутим, Американци су упорно тврдили да је Канингама оборила ракета земља-ваздух Двина, а не ловац МиГ-21. Морнарички пилот Канингам познат је по својој тврдњи да је оборио северновијетнамског аса пилота пуковника Нгујен Туна (Nguyen Toon), истог дана кад је и сам оборен. Међутим, пуковник Тун ас са 13 ваздушних победа, никад није постајао, већ је то измислила америчка пропаганда како би оправдала америчке губитке у Вијетнаму. Занимљиво је и то да ни сами Американци до данас, не могу да се сложе како се пуковник звао да ли Тун или Томб, и да ли је имао чин поручника или пуковника.
Тун је био једноставно назив за сваког доброг северновијетнамског пилота који су користили амерички пилоти, као што су војници САД сваког припадника Вијетконга називали Чарли, а припадника северновијетнамске армије Виктор Чарли.
У циљу присиљавања руководства ДР Вијетнама на наставак Париских преговора, а које је руководство Северног Вијетнама напустило 16. децембра 1972. године због неслагања са америчким предлозима, САД покрећу масовну бомбардерску кампању против Северног Вијетнама. Операција је трајала од 18. до 29. децембра 1972. године и позната је као операција Linebacker II (неформални називи били су и Децембарски реид, као и Божићно бомбардовање). Циљ је био да се униште циљеви у Ханоју и Хаифонгу који су били поштеђени током претходних операција. На удару се нашла целокупна територија Северног Вијетнама. За извршење ове операције ударна снага били су стратегијски бомбардери B-52 Stratofortress њих око 207, уз ангажовање око 2000 авиона тактичке авијације. Резултат је био наставак преговора и повлачење САД из рата у Вијетнаму.
Током ове операције догодило се и једно обарање бомбардера B-52 од стране ловца МиГ-21. Догађај се одиграо 27. децембра 1972. године у ноћним часовима. Пилот Phạm Tuân налазио се у кабини свог ловца МиГ-21МФ ев. бр. 5121 и чекао наредбу оперативног центра да полети. Авион је био наоружан са две ПРС ракете ваздух-ваздух К-51 (РС-2УС) на унутрашњим носачима и са две ИЦС ракете ваздух-ваздух Р-3С на спољним носачима. На добијено одобрење да полети пилот је у свом ловцу напустио аеродром базирања и после навођења са земље, на неких 8-9 км у 22.16 часова уочио је велику формацију бомбардераB-52. У том тренутку пилот Phạm Tuân је вертикално усмерио свој ловац према уоченом циљу и при брзини од 1200 км/х, пролетео поред два ловца F-4 из пратње који нису реаговали. На висини од 10000 метара са удаљености од два километра од бомбардера B-52D, лансирао је обе ракете Р-3С, а затим је претурио ловац на леђа и при брзини од преко 1000 км/х упутио се назад према својој бази. Приликом извлачења авиона из напада, пилот је видео погодак и пад авиона B-52D. Већ следећег дана, генерал Ђап (Võ Nguyên Giáp) лично му је честитао на постигнутом успеху.
Око броја оборених авиона МиГ-21 током рата у Вијетнаму и око њихових ваздушних победа, постоје бројни подаци и недоумице. Према генерал-мајору совјетске авијације Михаилу Фесенку, који је као саветник 1972. године био у Северном Вијетнаму, ловци МиГ-21 извели су укупно 540 борбених мисија уз губитак од 34 своја авиона, при чему су укупно оборили заједно са ловцима МиГ-17 и МиГ-19 89 америчких авиона, у 201 ваздушној борби.
Дејство ловачке авијације Северног Вијетнама (иако је била квантитативно и квалитативно мања), за саме америчке ваздухопловне стручњаке било је изненађење. Амерички ловци су почели да трпе велике губитке, а да нису могли да реше тај проблем. Међутим, проблем је био у великој зависности од електронике, тако да су амерички пилоти изгубили осећај за блиску ваздушну борбу, у којој су пилоти Северног Вијетнама у ловцима МиГ-17 били ненадмашни, у првим годинама сукоба. Још већи проблем за Американце била је појава новог совјетског ловца МиГ-21 у рукама северновијетнамских пилота. У укупно 480 борби у ваздуху, амерички ловци су оборили 134 противничка, а изгубили 353 своја авиона. При томе су ловци F-4 учествовали у 166 борби и оборили 54 авиона МиГ-21, а изгубили 103 сопствена авиона.
На основу америчких информација, износи се податак да су они оборили 193 ловца уз губитак 91 сопствени авион. Вијетнамци су признали да су у периоду од 23. априла 1966. године па до 8. јануара 1973. године, изгубили 68 авиона МиГ-21.
За израду текста коришћена је књига: Данко Боројевић, Драги Ивић, Жељко Убовић, МиГ-21, Легенда Хладног рата, Рума 2015.