Југословенски тенк М-84 се по већини параметара када се појавио сврставао се међу најбоље тенкове света у другој половини осамдесетих година прошлог века. Логично због тога био је предмет интересовања великог броја страних купаца. Многи од њих су имали могућност да демонстрацију тенка гледају на Мањачи или Никинцима. Кувајт је био једина земља која је набавила тенк М-84. Од 200 наручених испоручено је само 149 због распада СФРЈ и крвавог грађанског рата.
У освит распада државе док су многи веровали да ће се какво такво решење пронаћи, за тенк су биле заинтересоване и друге државе: Либија, која је одустала од посла, Иран који се занимао за тенк и Пакистан који је хтео да набавком тенка М-84 смањи надмоћност Индије у тенковима.
Највише изгледа да после Кувајта, следећа земља која би у својим оклопним јединицама имала тенк М -84 био је Пакистан. Посао се због специфичне ситуације која на том простору влада, али и великих послова са Индијом одвијала у строгој тајности. Да није било распада земље, посао би највероватније био релизован, па би данас умсето украјинских Т 80УД или домаћих тенкова Ал Кхалид или кинеских тенкова имали М-84.
Зашто баш Пакистану, поставио би неко питање?
Због сталних проблема са Индијом, Пакистан је морао да се наоружава савременим наоружањем. Када је постало јасно да Индија креће у развој сопственог тенка, на бази совјетске лиценце за тенк Т-72М, Пакистан је схватио да његови тенкови не могу да парирају тенку Т-72. Због тога су војне делегације Пакистана убрзано кренуле у неколико земаља да пронађу погодну понуду за куповину или за откуп лиценце савременог тенка (Русија, Украјина, НР Кина, САД).
Пошто покушај да кроз сарадњу са Кином развију нови тенк није много обећавао, Пакистанци су преко посредника сазнали и за југословенски тенк М -84, који су решили да тестирају.
У лето 1990. године у Пакистан под велом тајне упућена је група официра и подофицира како се Југославија не би замерила Индијцима, са којима смо имали одличну сарадњу. У периоду од 25. јула до 7. септембра 1990. са југословенском делегацијом у ову азијску земљу послата су и два тенка по ознакама П 1 и П2 да демонстрирају борбене квалитете у специфичним географским и климатским условима Пакистана и да се обучи одређена пакистанска посада, за руковање и гађање тенком М-84А .Посета је почела разговором о тенку М 84. Посети наше делгације дат је посебан значај, јер је делегацију примио лично начелник генералштаба. Пред њим и његовим сарадницима одржана је презентација од сат и по времена и помно је бележена свака информација.
После завршетка састанка наређено да се крене у тестирање тенка. Иначе кад су тенкови припремани за презентацију све толеранције су пооштрене за десет пута, тако да су тенкови били у перфектном стању..
Оба М 84 испитивана су током вожње по песковитом и мочварном земљишту и са њима је пређено 1.600 км при температурама од 45 -50 степени целзијусових.Приликом вожње по песку и пустињи дизана је велика прашина, али није било ниједног отказа тенка, а чишћење филтера за ваздух обављено било после 800 км вожње На осталим уређајима тенка није било отказа нити потребе за интервенцијом механичара. Изузетак је била замена једног блатобрана, који је деформисан, када је возио пакистански војних и ударио у неко дрво, које је било реткост у том амбијенту.
Детаљно су обављена испитивања савлађивања водених препрека, ефикасно стварање димне завесе, тегљење тенка и вуча другог тенка, самоукопавање, провера манварских споосбности. Из тенка су извођена припремна гађања из уметнуте цеви 12,7 мм, са места и у покрету у режиму стабилизације, на стационарне и покретне мете на даљинама од 600–750 м, објаснио је аутору овог текста у разговору наш најпознатији тенковски стручњак који је од самог почетка радио на производњи и развоју М-84.
Он је додао да су гађања из топа са муницијом 125 мм извођена су дању и ноћу, на сталне и покретне мете на даљинама од 1.700–2.290 м дању, на непокретене и покретне мете , а ноћу са све три врсте пројектила надаљинама од 970–1.365 м. Нека гађања из тенка је лично извео пакистански бригадни генерал Хак, из покрета.
Командант тенковске дивизије, генерал Махмуд А. Дурани касније начелних Управе ОЈ и преговарач о трансферу технологије и куповини тенкова М-84А у Београду гађао је са 3 ТФ пројектила, у режиму електроника и стабилизација, на мету на даљини 1.700 м, сва три погодка у мету. Укупно је на испитивању тенкова и увежбавању пакистанских посада испаљено 117 пројектила.
Такође, од свих радио-станица са којима су пакистански тенкови требали бити опремљени најбоље се показала наша радио станица, Чајевачка, РУТ-1, односно ПД9. Те су одмах почела неке наруџбе за ту радио станицу, додао је саговорник Експреса.
Упознат сам са резултатима испитивања, и након увида у тенк, могу да кажем да имате одличан тенк. Настојаћемо да га што пре добијемо – рекао је тадашњи пакистански министар одбране.
Иначе, Пакистанци су тестирали и амерички М1А1 Абрамс, који, према изјавама пакистанских официра имао бројне застоје и кварове, а показао је и слабију прецизност ватре из топа. Неки пакистански функционери су казали нашим официрима: „да М1А1 ’Абрамс’ није показао више од 10% онога што је показао М-84А, па су наш тенк заволели као свој.
У Београду се 19. новембра 1990. године разговарало о уговорима за куповину тенкова М-84А и о производњи истих у Пакистану. Пакистан је био заинтеросован за куповину 250 тенкова М-84А и кооперацију и друга техничко-технолошка питања.
Из душе смо га заволели. Говорим као генерал и тенкиста. Гађао сам са три пројектила, и са сва три погодио мете. Желим да уверим нашег начелника ГШ да је М-84А најбоље решење за Пакистанску армију, зато ћу му предложити да склопимо уговор о куповини тенка са вама – рекао је генерал Дурани.
На велику жалост, до потписа о почетку још једног великог посла који би СФРЈ донело скоро милијарду долара није дошло јер се наводно затекло око плаћања преко робне размене, на шта СФРЈ није хтела да пристане, па се отезало са уговором, а у међувремену уследио је распад СФРЈ и грађански рат, а Пакистан је наставио сарадњу са Кином. Одређени број југословенских стручњака који је радио на тенку М-84 наставио да ради на пакистанско-кинеском тенку Ал Кхалид.