Историјат развоја подморничарства у Израелу везује се за оснивање Израела. Хејл Хајам (на хебрејском » Pomorske snage«) настале су у склопу ИДФ ( Israel Defence Force) Израелских одбрамбених снага 31. маја 1948. Циљ поморских, али и подморничких снага од оснивања до данас остао је исти чување стратешке дубине територије Израела. Пошто, је дубина копна била мала, стратешка дубина је пренесена на море, а њихов чувар остају и данас подморнице.
Морнарици је посвећивана посебна пажња, а основни задатак било је чување обале Израела где су на очувању ангажоване патролне снаге састављене од патролних чамаца. За оперативне задатке кориштене су ракетне топовњаче, подморничке снаге и командоси поморске пешадије. У ратовима током Трећег ( 1967) и Четвртог арапско израелског рата ( 1973), али и за време блокаде обала Либана ( 1982) површинске, али и подморничке снаге.
Почеци развоја подморничких снага на самом почетку били су аматерски. База будућег развоја подморничарства била је група од 28 добровољаца и ентузијаста, која се окупила 1957. године под вођством Yосал Дрора. Почеци су били прво теоријски. Изучаване су књиге о подморницама, конструкцији, управљању и тактици употребе, које су преведене са француског језика, што је омогућило групи да добије теоријско образовање. За то време тражена је земља која би омогућила и практичну обуку будућих подморничара. Након скоро годину дана подморничари су упућени на практичну обуку у француску поморску базу у Толуну. Ту су израелски подморничари први пут добили праву обуку на подморницама, а добро савладано теоријско знање им је помогло да што боље савладају прве практичне лекције из подморничарства.
Док је обука трајла Израелска држава кренула је у потрагу за земљом која би била спремна испручити подморнице младој јеврејској држави. Успостављени су контакти са Шведском, Норвешком, Великом Британијом, Данском, Низоземском, па чак и са СР Немачком. Истраживачи су у свакој земљи веома прецизно проверавали квалитет подморница, које би требало Израел да купи. То паметно промишљање помогло је да су у тренутку испоруке подморница први израелски подморничари били спремни за њихово преузимање и борбену употребу. Требало је проћи још времена и много промишљања да се је Јосал Дрор одлучио за најпогоднију понуду ,а то је била британска понуда.
Дана 21.септембра 1958. године влада Израела је и службено потписала документ о куповини две подморнице од Велике Британије. Од Велике Британије набављене су две подморнице класе » С Сwордфисх«. Када су преговори закључени Израелци су имали две подморнице, а док су преговори трајали Египат је од Совјетског Савеза ( СССР) од јуна 1957 до јануара 1958. године набавио четри подморнице класе » Wиски«, које су у склопу совјетско- чехословачког програма опремања и модернизације египатских оружаних снага испоручене у кратком року. Са набављеним подморницама Израел је могао парирати Египту.
За првог комаданта Израелски подморничарских снага проглашен је Јосал Дрор ветеран Палмаха, који је водио препаде на британске бродове током рата 1948. Дрор је обуку започео у Француској 1957. године у најбољим подморничарским школама, дубоко уверен у спремност очувања Израелске државе те смањивања рањивости поморских путева чија је отвореност била од изузетне важности за опстанак државе.
На Подморници Спрингер је службено 10. октобра 1958. године подигнута израелска застава, а добила је и ново име ИНС » Танин« и службени број« З-71«.
Овим чином постала је прва подморница која је службено примљена у употребу. Крштење је обавио први премијер Израела Давид Бен Гурион. Називи обе подморнице дати су по морским чудовиштима из Библије. Танин је допловио у Израел под командом Јосал Дрора и пристао је у луци Хаифа 16. децембра 1959. године. Само неколико дана након упловљења » Танина« у Хаифу је упловила и друга подморница ИНС » Рахав« ( З-73). Оно што је забрињавало све док су трајале почасти била је застарелост обе подморнице. Показало се да је забринутост била оправдана. Велике финансијске трошкове изражавало је одржавање те две подморнице.
Израелци су одлучили да искористе максимум из тих подморница да обуче што већи број нових генерација подморничара. Уследио је Шестодневни рат у јуну 1967. године. Израелска ратна морнарица је максимално ангажована у борбеним дејствима, па тако и набављене попдморнице. У пуној борбеној спремности била је само једна подморница » З-71 Танин«. Друга подморница » Рахав« се налазила на сувом доку, услед ремонтних радова.
Пред почетак Шестодневног рата 1967. Команда Израелске морнарице и генералштаб одлучили су да се подморничка флота прошири на нове две подморнице које би биле као и прве купљене у Великој Британији и то прво две, а касније и могућа куповина још једне подморнице.
Други тип подморница за које се Израел одлучио биле су Британске подморнице класе » Т« Тритон, које су грађене у британском бродоградилишту Викерс у Барову. Прве подморнице поринуте су 1936. године, током 1938. су опремљаване, а званично у употребу улазе 1939. године. Укупно је поринута 21 подморница.. Овај тип подморнице показао је добре резултате у борбама против непријатељских подморница. Ове подморнице су биле много модерније од класе » С«. Од средине 50- тих су подвргнте модернизацији. Чврсти труп им је продужен за 4 метра, додати су нови електро мотори, скинут је топ и поново редизаинирана палуба. Ова модернизација примењена је на Израелске подморнице. Називи подморница који су купљени у Британији су: ХМС » Тотем«; ХМС »Турпин« и ХМС » Транцхеон«, израелци су има дали следеће називе: ИНС Дакар; ИНС Левијатан и ИНС Делфин.
За време модернизације подморница израелске посаде су учествовале у њеној модернизацији, а ИНС Левијатан се налазио током маја месеца 1976. године у шкотским водама на обуци израелских посада.
Услови за нови рат су се на Блиском истоку брзо стварали, те је командант подморнице Левијатан капетан корвете Зев Алмог добио наредбу да што пре са подморницом и посадом исплови према Израелу. Подморница је испловила из шкотских вода 25. маја 1967. године опремљен са 12 торпеда, а на путу су изгубили два члана посаде. Труд да их се спаси нису уродили плодом, а тело једног морнара пронађено је три недеље касније на обалама Ирске. Левиатан је стигао у Израел, у Хаифу тек дан након завршетка Шестодневног рата.Завршетак рата приморао је израелски Адмиралштаб да повуче из употребе застареле подморнице класе » С«. Рахав су продали као старо гвожђе, а »Танин« је употребљен као мета за гађање.
Следећа подморница ИНС » Дакар« требала је да буде испоручена Израелу почетком 1968. године, ИНС » Делфин« само неколико дана касније.
На Подморници » Дакар« изведене су исто модернизације као и на » Левијатану«, а израелској морнарици је предана у употребу 10. октобра 1967. године под командом капетана корвете Јакова Ранана. Дакар је исто испловио у шкотске воде на испитивања и последњу обуку подморничара пред повратак у Израел. Тестирања подморница су након два месеца успешно завршена и подморница се вратила у Портсмаутх на припрему за завршну пловидбу према Израелу.
Дана 9.јануара 1968. године Дакар је испловио и упутио се према Израелу. Шестог дана подморница је прошла Гибралтар кад је задњи пут виђена. План израелске команде био је да подморница стигне у Хаифу 2 фебруара 1968. године. План који је добио капетан корвете Ранан предвиђао је да кроз Средоземно море подморница плови у зароњеном стању у шноркел вожњи.
Стандардна процедура је предвиђала јављање и одређивање позиције на свака 24 сата, а на сваких шест сати морали су послати кодирану поруку, која би потврђивала да је све у реду.
У 6:10 сати 24 јануара » Дакар« је прошао поред Крита одакле је јавио свој последњи положај 24* 16 Н 26* 26 Е. Наредних 18 сати подморница се јавила још три пута. Два минута после поноћи 25 јануара команда израелске војске је добио последњу поруку. У наредно време 6:00 часова подморница се није јавила. Слати су прво кодирани, а затим и отворени радио сигнали. За позивање је коришћен интернационални позивни знак 4XП-З. Читав дан је протекао без одговора, свима је било јасно да се са подморницом нешто догодило. Сутрадан је организована међународна потера ,али без успеха.
Радио станица у Никозији ухватила је 27.јануара СОС поруку ,коју је емитовала плутача са » Дакра« југоисточно од острва. Потрага је усмерена према том акваторију. Потрага за подморницом је званично прекинута 31. јануара. Израел је тражио своју подморницу још наредан четири дана, а онда је 5. фебруара прекинуо потрагу.. Незванично израелци нису никад престали да траже подморницу и увек се постављало питање пуних 31 годину шта се заиста десило са подморницом?
Права истина се никад сигурно неће сазнати, али се након открића и подизања подморнице са дубине 2.900 метара подигнут мост и део подморнице са делом докумената погинулих подморничара могло се реконструисати шта се заиста десило са подморницом.
Претпоставља се да је подморница путовала брзином од 8.5 чворова зароњеном у шноркел вожњи у праволинијском курсу, дизел мотори су пунили акумулаторске батерије и погон је био на оба пропелера. Остало је нејасно како је дошло до продора воде у једну од прамачних секција подморнице. Нагли продор воде пореметио је стабилност подморнице и изгубљен је хоризонтални ритам. Поремећена стабилност и негативни прамачни трим повукли су подморницу у дубину брзо зарањајући. Посада није успела пребацити пропулзију на електричне батерије и маневром » пуном снагом назад« избећи трагедију. За 30-40 секунди Дакар је достигао граничну дубину, коју конструкција није могла издржати, те је страховити притисак самлео целу подморницу. Уништење подморнице и смрт посаде била је тренутачна. Имползија је покренула СОС плутачу на површину вукући са собом челичну сајлу дужине 200 метара. Након 10 до 12 минута подморница је потонула на дно на 2900 метара дубине. Ударом од дно труп подморнице се преломио између машинског одељења и крменог. Конструкција торња такође је пукла и пао неколико десетак метара. Распад конструкције расуо је делове и ствари из подморнице унаколо око места потонућа.
Подморница » Дакар« је потонула на 270 Нм северозападно од обала израела.
Подморница је пронађена 28. маја 1999. године. Са дубине од 2.900 метара подигнут је торањ подморнице и нешто ствари: Подморница је пронађена захваљујући обилатој америчкој помоћи. На брду Херцел близу Јерусалима налази се војно гробље где је подигнут величанствен споменик настрадалим подморничарима у облику израњајуће подморнице. Сваке године на дан месеца Адара. Израел оплакује своје мртве војнике, а међу њима је и 169 подморничара са ИНС » Дакар« З-77.
Израелска војска никад није заборавила своје мртве и најача традиција израелске војске јесте да врати кући и на достојан начин покопа остатке својих војника погинулих или несталих у акцији.
Према плану испоруке трећа подморница ИНС » Делфин« предана је израелској морнарици неколико дана након примопредаје подморнице Дакар. Чим је стигла у Израел подморница » Делфин« се укључила у потеру заи згубљеном подморницом. Након губитка Дакара израелске војне власти су ограничили употребу преостале две подморнице ИНС » Левијатан« и ИНС » Делфин«. Обе подморнице успешно су обављале акције током рата исцрпљивања.
Губитком » Дакара« израелска морнарица је одлучила променити развој својих подморничарских снага. Подморнице класе » С« и » Т« биле су на почетку једини могући избор. Истина је била да су то биле старе и истрошене подморнице, а Израел није имао потребе за таквим типом подморница. С и » Т« су биле океанске подморнице.