И док се Јужни Вијетнам хаотичном брзином приближавао свом крају, постало је јасно, да се пре пада Сајгона, морају евакуисати дипломатско представништво и амерички грађани из главног града Камбоџе, Пном Пена. Задатак обезбеђења евакуације добили су амерички маринци.
СВРГАВАЊЕ ПРИНЦА НОРОДОМА СИХАНУКА
Током година великог учешћа Сједињених Држава у Јужном Вијетнаму, Камбоџа је званично неутралан. Неутрални статус је, међутим, био једностран. Камбоџанска територија служила је као витална веза у виду Хо Ши Мин пута. То није било изненађујуће, јер је Камбоџа постала погодно уточиште за северновијетнамце и снаге Вијетконга које су биле истрошене у борбама у Јужном Вијетнаму. Од посебног значаја за Северни Вијетнам као подручја уточишта били су камбоџански региони непосредно на западу и северозападу од границе са Јужним Вијетнамом. Неретко после тешких борби снаге Вијетконга би се извлачиле са територије Јужног Вијетнама и долазиле у те регионе на опоравак.
Све до марта 1970. године, није било значајних промена у оваковом начину понашања Вијетконга, када је прозападна коалиција под вођством тадашњег маршала Лона Нол команданта камбоџанске војске извела успешан државни удар против „неутралисте“ Принца Нородом Сиханук. Успешно изведеним државним ударом маршал Лон Нол створио је Кмерску Републику.
Влада САД међутим, није одустајала од својих агресивних циљева. Крајем априла 1970. године сајгонско-америчке јединице подржане авијацијом, артиљеријом и ракетним оружјем упадају на територију Камбоџе, ради наводног уништења комунистичких база на кмерској територији.
Фокусирали су своје напори у региону Папагајиног кљуна, најисточнијем подручју Камбоџе који се увлачи у срце Јужног Вијетнам, на својој најисточнијој тачки и само је 50 километара удаљена од Сајгона. Као додатна корист, офанзива је послужила да подржи новонасталу владу у Пном Пену. У борби против унутрашњег непријатеља, којим доминирају комунистички побуњеници, Лон Нолова влада је поздравила такву помоћ.
Током марта 1971. године трупе сајгонског експедиционог корпуса, уз снажну непосредну подршку Американаца, продиру у јужни Лаос, ради пресецања Хо Ши Миновог пута. Поход на Лаос је претрпео потпуни неуспех.
Снаге Северног Вијетнама, упркос њиховим дугогодишњим разликама са Камбоџанима, подржаће устанике, и без обзира на њихове етничке разлике, који су повремено избијали у отворени рат, Северновијетнамци ће чак и обучавати камбоџанске кадрове у Северном Вијетнаму. Ови кадрови ће се касније придружити оним који су већ били у Камбоџи. Њихов број је порастао на 60.000 тврдокорних герилаца. Иако су њихови редови садржавали један број мањих фракција, они заједно постају познати као Црвени Кмери или Кмери комунисти. Иако опремљени оружјем из Кине и Совјетског Савеза, кмерски комунисти највећим делом живели су од земље.
Војска Кмерске Републике била је лоше опремљена. Ваздухопловство и Морнарица су се показале као републичке елитне снаге. Ипак, упркос томе недостатак опреме и средстава, камбоџанска војска, под називом ФАНК (Форце Армее Натионале Кхмер), била је у могућности, само са америчком ваздухопловном подршком, да задржи боље обучене, и у старту боље опремљене кмерске комунисте.
Петогодишњи сукоб у Камбоџи, као и рат у Јужном Вијетнаму, узели су данак а посебно су траг остављале временске прилике у Југоисточној Азији. Југозападна сезона монсуна сваке године је плавила низије уз популационе центаре под контролом владе, чиме је ефективно била онемогућена или барем ограничена свака офанзивна акција владиних снага од јуна до децембра. Током сушне сезоне, од јануара до јуна, скоро слични сценарио се дешавао сваке године. На почетку сваке календарске године, Црвени Кмери напали би владине енклаве, блокирали линије комуникације и онемогућавали да се у помоћ пошаље довољно камбоџанских владиних снаге из Пном Пена у нападнуте гарнизоне, пре почетка још једна сезона монсуна.
Ниједна страна није добила јасно предност током првих година борби. Одржавана је равнотежа у овој клацкалици годишњих доба америчким присуством, ваздухопловна подршка обезбеђивала је разлику између победе и пораза Кмерске Републике. У почетку је то купило време како би владине трупе побољшале своју борбену способности, посебно ватрену подршку владиним трупама и координацију америчке ваздухопловне подршке, што је такође давало времена и Црвеним Кмерима да се побољшају, посебно у зони координисаних офанзивних дејстава. Ометани због различитих фракција, устаници су исправљали своје недостатке путем покушаја и грешака. Као и почетком сваке нове кишне сезоне, постајало је све теже игнорисати злослутну, неизбежну чињеницу да су комунисти постепено преузимали контролу над реком и мрежама путева. Како се свака нова сушна сезона ближила крају, омча око Пном Пена се све чвршће стезала. Почетком 1975. године све је било јасно. У јануару 1975. године долази до офанзиве у Камбоџи у којој је пала цела провинција Пуок Лонг.
Без обзира на повећан напор америчког ваздушног транспорта, постало је свима јасно да ако Кмерска Република треба да опстане, река Меконг морао да се отвори. Одржавање Републике ваздушним путем не би осигурало успех, јер је сваки лет наилазио на све већи обим ракетне и артиљеријске ватре, доводећи до тога да је цео процес прескуп и изузетно рањив. Било који преостали траг наде да ће Република опстати, изгубио се априла 1975. године. Спремала се евакуација Пном Пена.
ПРИПРЕМА ОПЕРАЦИЈЕ ПОВЛАЧЕЊЕ ОРЛА (ОПЕРАТИОН ЕАГЛЕ ПУЛЛ)
Река избеглица слевала се у главни град Пном Пен, према њему кретало се пет пукова Црвених Кмера. Камбоџанска влада је једноставно чекала неизбежно, док је америчка амбасада чекала на маринце, који су и сами чекали спремни да крену на задатак још од прве недеља 1975. године.
Још у марту 1975. године, маринци су се почели озбиљно припремати за спровођење операције Повлачење орла. Посебно су биле активне посаде хеликоптера. Било је јасно да ће се употребити амфибијски бродови-носачи хеликоптера, али њихов ангажовани број морао се тек утврдити.
Два фактора су се борила против употребе само једног носача хеликоптера и његових 14 маринских хеликоптера и 12 хеликоптера копненог ваздухопловства: Прво, број потенцијално евакуисаних особа се стално мењао.
Понекад је пројектовани укупни број премашио целокупну способност подизања комбинованог инвентара хеликоптера УСАФ/УСМЦ у југоисточној Азији. Друго, на почетку непредвиђени случаји анализе указивали су као минимална временска операција, али након преиспитивања, командни штаб операције класификовао је ову претпоставку као погрешну. Одлучено је да због честих и брзих промена у тактичкој ситуацији, време трајања операције није могло бити одлучан. Упркос неповољним условима и недостатку појачања, Владине снаге су наставиле да држе периметар око Пном Пена. Американци су одлучили да остану у Камбоџи до последњег могућег минут, сваки дан који би владине снаге успешно одбраниле град гарантовано је додатно време чекања и још један дан снагама за помоћ, 31ст МАУ/АРГ Алпха (маринска амфибијска јединица/Марине Ампхибиоус Унит – МАУ, амфибијска спремна група/Ампхибиоус Реадy Гроуп – АРГ). Са датумом извршења мисије МАУ која је континуирано одлагана, потреба за хеликоптерском евакуацијом почела је да расте на значају. Забринутост је појачавана са чињеницом да преостала АРГ на западном Пацифику, АРГ Браво, није поседовала тешке хеликоптере.
Тако је 16. марта, као резултат ових забринутости, наређено да један носач авиона настави даље до залива Субик (Субиц Баy) са укрцаним сквадроном маринских тешких хеликоптера, а по доласку после 72 часа да заузме положај за извршење саме операције. Следећег дана, флота је послала носач авиона Ханцоцк (ЦВА 19) да искрца довољно људства и материјала морнарице, како би могао да прими 16 маринских хеликоптера ЦХ-53Д и придружене посаде, залихе и опрему и настави ка Хавајима. Истоваривши потребну опрему и људе, носач авиона је напустио Аламеду, своју матичну луку, 18. марта. По доласку у Перл Харбор 23 марта, Ханцоцк је добио даље смернице и још много тога, конкретне детаље о својој новој мисији. По завршетку фазе утовара, носач је добио наређење да исплови чим буде изводљиво 26. марта или након тога брзином од 20 чворова ка заливу Субик као одредишту.
Исправност одлуке да се употреби носач авиона постала је очигледна. У овом тренутку, вести са југа Вијетнама су прогресивно постајале све лошије а најновији извештаји су откривали да је одбрана северних и централног региона пропала. Хаос који је уследио појачан паником је створио војну и политичку кризу у Јужном Вијетнаму, и као резултат тога доступне америчке снаге на западном Пацифику су сада имале две непредвиђене ситуације са којим су се морале изборити, и то могуће у исто време.
Са носачем Ханцоцк који се кретао ка западу и погоршаном ситуацијом у Вијетнаму, планери операције су развили и пету последњу опција за евакуацију уз употребу транспортних авиона.
Прецизан тајминг је био од суштинске важности. Критично за успех целог плана био је развијен распоред ваздушних напада који је разрадио мајор Мартина Ј. Лензинија, ваздухопловни бригадни официр за везу, придодат из 9. регименте маринаца. Мајор Лензини, пилот А-4 и бивши командант ВМА-223, формулисао је шему кретања како би спојио лет хеликоптера базираних на амфибији са летом транспортних авиона. Његов циљ је био да се постигне максимално јачање снага безбедности на аеродрому Почентонг (Поцхентонг) код Пном Пена у најкраћем могућем року. Комплексност критичне временске карте коју је развио Лензини, указивала је на то да је начињен изузетан план.
Већ почетком априла 1975. године, хеликоптери америчких маринаца појавили су се изнад Пном Пена. Јасно је било да је операција евакуације почињала.
ПОКРЕТАЊЕ ОПЕРАЦИЈЕ ПОВЛАЧЕЊЕ ОРЛА
Стезао се обруч Црвених Кмера око главног града. Владине снаге и поред упорности, нису могле још дуго да издрже притисак бројнијих и боље опремљених снага противника. Три дана раније 2. априла, као одговор на даље погоршање стања одбране владиних снага око Пном Пена, амбасадор Џон Гунтер Дин затражио је почетак спровођења операције Повлачење орла.
Следећег дана, пуковник Бачелдер и његова група слетела је на аеродром Почентонг. Већ 4. априла САД су довеле додатне снаге како би убрзале процес евакуације са транспортним авионима. Истовремено, МАУ/АРГ Алпха је преузела летове ка граду. Током недеље од 4. до 10. априла, извучено је на стотине Камбоџанаца бивших радника америчке амбасаде. Ово масовно извлачење особља амбасаде оставило је само особље од 50 људи за управљање свакодневним пословима и евакуацијом. Са позитивне стране, то је смањило број Камбоџанаца који чекају евакуацију до много прихватљивијег броја и омогућило коришћење само хеликоптера за евакуацију.
Пре поласка из седишта УССАГ за Пном Пен пошто је примио захтев од амбасадора за њихово непосредно присуство, чланови командног тима на челу са пуковником Батчелдером завршили су своју завршну фазу планирања операције. По доласку у амбасаду 3. априла прегледали су и унели промене у последњем тренутку у амбасади и затим започели са припремама за стварну евакуација. Од самог почетка, почевши од непосредне аудијенције код амбасадора Џона Гунтера Дина, пуковник Батчелдер и његов тим интегрисали су се у дневну рутину. Придружили су се домаћем тиму и помогли му у извођењу дела евакуације са транспортним авионима који је започет дан пре њиховог доласка у Камбоџу.
Много особља амбасаде је отишло на током ранијијих евакуационих летова остављајући озбиљну празнину у особљу и Маринци су брзо попунили ове позиције посебно обраћајући пажњу на одговорности везане за евакуацију. Потпуковник Лосен је преузео одговорност за операцију евакуације на аеродрому Почентонг.
Током координације кретања и извлачење избеглица на аеродрому, Лосенов састав маринаца је био подвргнут ватреним дејством Црвених Кмера. Рутински, Кмери би испаљивали гранате и ракете калибра 105 мм и 107 мм директно на аеродром, кад год би авиони полетали или слетали.
У наредних седам дана, у недељи непосредно пре извлачење хеликоптером, тим потпуковника Лосена је извукао преко Почентонга више од 750 Камбоџанаца.
Са сваким новим даном ситуација на аеродрому постајала је мање одржива. Црвени Кмери су наставили да изводе нападе по целом граду и са појачањима која су стигла из Неак Лонга, равнотежа борбених снага је почела да се мења. Побуњеници су контролисали, потпуно, источну страну Меконга, а до 10. априла тако су „преправили“ аеродром артиљеријском ватром, те су САД престале све операције евакуације са транспортним авионима.
Преостала је још само евакуација амбасаде САД из Пном Пена.
ЕВАКУАЦИЈА АМБАСАДЕ САД ИЗ КАМБОЏЕ
Особље амбасаде припремило се за полазак 11. априла, али је уместо тога извлачење одложено за још један дан. Одлука о чекању претпоставља се као тачно и поуздано процењено време доласка носача авиона Ханцоцк. Његовом пристизањем, Корпус маринаца имао би на располагању ХМХ-463. Све до ток тренутка, планери су имали на располагању само један марински хеликоптерски сквадрон и једнак број хеликоптера ЦХ-53 из састава РВ САД. Долазак носача авиона Ханцоцк дозволио је модификацију ове шеме маневра и састојао се од употребе ХМХ-463 у почетној фази евакуације уз задржавање ваздухопловних снага у резерви. Поред тога хеликоптери ЦХ-53 Ваздухопловства су били ангажовани и као спасилачки. Планирана употреба ових додатни ЦХ-53 су такође укључивали њихово додавање у евакуацију по потреби и као подршка елементима командовања.
Ујутру 12. априла 1975. године, сваки члан особља амбасаде и командни елементи припремљени су за лични специфични задатак евакуације.
У 07:30 часова, амбасадор Дин је обавестио вршиоца дужности камбоџанског шефа државе, премијера Лонг Борета и друге камбоџанске лидере укључујући Синка Матака, да ће Американци званично напустити земљу у наредних неколико сати и понудио им ако желе да се евакуишу. Сви су одбили, осим Саукама Хоја, наследника Лон Нола као председника републике. Он их је напустио без речи. Њих ће Црвени Кмери одмах стрељати по уласку у Пном Пен 17. априла 1975. године.
Амбасадор је тада упозорио именовано особље амбасаде за управљање унапред додељеним групама. Истовремено, командни елемент је отишао до своје станице,у зони слетања.
Убрзо после 06:00 часова 12. априла 1975. године, 12 ЦХ-53 из састава ХМХ-462 полетело ја са палубе Окинаwа. У интервалима од 10 минута, хеликоптери су се враћали на палубу Окинаwа за утовар. У току укрцаја 360 маринаца и војника, сваки хеликоптер је напунио резервоаре за гориво и онда чекао на ред за полетање. ХМХ-462 хеликоптери су се стриктно придржавале редоследа наведеног у распореду лета. Када су полетели у ваздух, формирали су се у три формације, гледајући оне на палуби као рој пчела спремних да уђе у кошницу. Наставили су да круже око брода чекајући свој ред да пођу за Пном Пен. После тога почетна формација је кренула на свој путу од 130 миља ка камбоџанском главном граду, свака следећа формација је кретала у интервалу од десет минута. Први хеликоптери су прешли преко обала северно од Компонг Сома, продирући у камбоџански ваздушни простор у 07:43 часова, настављајући дуж пруге паралелно са путем број 4.
У послесњем дипломатском извештају непосредно пре дана Д наведено је да је евакуисано 590 људи, 146 Американаца и 444 држављана трећих земаља. Хеликоптери ХМХ-462 су евакуисали 287 људи, од којих су 84 били амерички грађани и остали, 203, страни држављани. У јутро заказаног извлачења, у белешци амбасадора Дина записано је његово обраћање кључним камбоџанским званичницима где им саветује да буду у амбасади САД до 09:30 часова спремни за одлазак. То је произвело љутит одговор од Сирика Матака, бившег премијера и покретачка снага иза формирања Кмерске Републике. Објаснио је амбасадору Дину да не само да не би отишао с њим „… али добро наведи да, ја умирем овде на месту у мојој земљи коју волим, Штета, јер сви смо рођени и морамо умрети један дан. Починио сам ову грешку верујући у тебе, Американци.“
Двадесет пет минута после последња три ХМХ-462 хеликоптера су отишла за Пном Пен, потпуковник Фикс, командант ХМХ-463, послао је прву од његове четири формације са по три хеликоптера.
На потврду из амбасаде да су последњи грађани, укључујући амбасадора Дина и вршиоца дужности председника Кмерске Републике, Саукама Хоја, безбедно укрцани у хеликоптере ХМХ-462, сјвадрон је почео извлачење десантних снага. Отприлике око 10:50 часова, ракете калибра 107 мм почеле су да погађају у близини зоне слетања. Мање од 10 минута касније зона је погођена ватром из минобацача калибра 82 мм. Чим је непријатељ покренуо свој ракетни и минобацачки напад, контролори у зони су обавестили ваздушну контролу која је летела изнад авиона ОВ-лО из састава 23. сквадрона за ваздухопловну подршку. Авион ваздушног контролора је одмах направио ниске прелете преко источне обале реке Меконг, али није могао да уочи ватру како би утврдио локацију противничких положаја. У 10:59 часова, последњи борбени елементи напустили су зону и 16 минута касније, два хеликоптера ХХ-53 из 40. ваздухопловног сквадрона за спасавање и подршку, према распореду, извукли су пуковника Бачелдера и његов командни тим. Док су напуштали зону, хеликоптери су примили неколико погодака из пешадијскох наоружања.
Последњи хеликоптер маринаца који је напустио Камбоџу слетео је на Окинаwа у 121:5 часова. У 14:50 часова, хеликоптери ХМХ-462 са амбасадором Џоном Гунтером Дином и његовим особљем из амбасаде слетели су на Окинаwа. Они су затим затражили одобрење за прелет у ваздушну базу Утапао, војни аеродром који је најближи новој дестинацији амбасадора Дина, Бангкоку, Тајланд. Сутрадан, у недељу, 13. априла, преосталих 270 избеглица одлетело је у Утапао на хеликоптерима Сеа Сталлион из састава ХМХ-462. Када су се последњи од ових неколико хеликоптера вратили на свој брод, АРГ Алпха узима курс за следећу кризну област, Јужно кинеско море и Јужни Вијетнам, где је предвиђено да се састане са Таск Гроуп 76.
Црвени Кмери ушли су у Пном Пен 17. априла 1975. године. После тога почиње четворогодишњи терор ове групе над становништвом Камбоџе. Зао период који је познат као „поља смрти„, а који ће прекинути интервенција Војске Социјалистичке Републике Вијетнам 25. децембра 1978. године, протерујући снаге Црвених Кмера ван градова Камбоџе. Нова влада у Пном Пену бориће се са Црвеним Кмерима све до 1991. године.
О ФОТОГРАФУ РОЛАНУ НЕВЕУ (Роланд Невеу)
На сам помен 17. април 1975. године, већини Камбоџанаца од тог датума прођу жмарци низ кичму. Био је то почетак ноћне море која се наставила скоро четири године под бруталном диктатуром Црвених Кмера. Фотограф Ролан Неве је био један од ретких странаца који је је остао када је већина новинара напустила земљу у оквиру америчке евакуације. Неколико 35 мм филмова које је снимио тог дана су неке од јединих преосталих слика тог времена. Имао је среће што је могао да их узме приликом напуштања Камбоџе после свог принудног боравка у згради француске амбасаде.
Фотограф Ролан Неве је један од неколицине репортера који је проживе тај невероватан дан.
Наставак следи:
Крај Јужног Вијетнама: „Операција Бејби лифт“
Као извор за чланак послужиле су књиге у рукопису:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Тигрови са Меконга, Специјалне јединице Војске Републике Вијетнам, Београд.
Данко Боројевић, Драги Ивић, Вијетнамски рат, историјско-културни аспект,
Мемориес оф Оператион Фреqуент Wинд, Еxцерптс репринтед фром СПЕЦТРУМ, ан оффициал бимонтхлy публицатион оф тхе УСС Мидwаy Публиц Аффаирс Оффице
Виетнам Евацуатион: Оператион ФРЕQУЕНТ WИНД, Даниел Л. Хаулман
Мајор Георге Р. Дунхам У.С. Марине Цорпс анд Цолонел Давид А. Qуинлан У.С. Марине Цорпс, У.С. МАРИНЕС ИН ВИЕТНАМ ТХЕ БИТТЕР ЕНД 1973-1975, ХИСТОРY АНД МУСЕУМС ДИВИСИОН ХЕАДQУАРТЕРС, У.С. МАРИНЕ ЦОРПС WАСХИНГТОН, Д.Ц. 1990
Људи, занимљиве су теме и има доста садржаја, али стварно је неозбиљно да је оволико грешака у куцању у самом тексту. И то константно на свим текстовима. Ако аутори немају времена ангажујте макар неког студента српског језика или журналистике да преконтролише и коригује текст пре објављивања.