Крајем децембра 1984. године тадашња Совјетска ратна морнарица у Баренцовом мору изводила је уобичајене маневре. Део подморница Северне флоте налазио се у близини норвешке обале – око зоне где се инче налази најкраћи ваздушни коридор за прелт балистичких ракета из САД према Санкт Петрбургу и Москви.
Током вежбе совјетска ратна морнарица 28. децембра 1984. испалила је противбродску крстарећу ракету СС-Н-3 ” Шедок” са нападне нуклеарне подморнице ” Ецхо II” на замишљени циљ.
Међутим ракета је из непознатих разлога кренула у сасвим супротном правцу према копну. Крстарећи пројектил је опажен истог дана у 12.30 сати изнад долине Пасвик, а лет је настављен све до језера Енаре у Финској где се и срушио.
Да ствар буде гора, после ланисрања ракете и лета у непредвиђеном правцу командант вежбе није информисао предпостављену команду, али ни ракетне и ПВО снаге, да пресретну и оборе залуталу крстарећу ракету.
Због чега је касније позван у Москву на одговорност због овог инцидента.
Када се сазнало за лет крстареће ракете преко Норвешке и Финске, реаговале су моментално тадашње владе обе скандинавске земље и позвале совјетске амбасадоре на разговор.
Амбасадори СССР-а у Норвешкој и Финској су изразили жаљење због овог инцидента и повреде ваздушних простора једне чланице НАТО и неутралне државе са блиским везама са Москвом. Дипломате су у разговору нагласили да ракета у себи није имали експлозивно пуњење и да је у питању грешка која се више неће поновити.
Међутим тадашњи фински председник Мауно Ковисто није баш био задовољан објашњењем совјетских дипломата и том приликом изразио је забринутост због могућности да његова земља, али и цела Скандинавија буде угоржена крстарећим ракетам обе суперсиле.
Хелсинки је још тад у више наврата изражавао страх да би крстареће ракете испаљене са брода, авиона или подморнице могле прелетети финску територију на свом путу према Совјетском Савезу.
Норвешка, Финска, па и поједини кругови у седишту НАТО -а у Монсу одлучили да инцидент са совјетском крстарећом ракетом буде третиран сасвим уздржано без додатног потпаљивања ватре с обе стране.
Међутим светска јавност је за овај инцидент сазнала када је амерички лист Вашингтон Тајмс 7. јануара 1985. објавио ову причу и подигао светску јавност на ноге.
Новинар Вашингтон Тајмса у писању свог чланка позивао се на изјаве неименованих извора из безбедносно- обавештајних кругова владе САД који су му рекли да противбродски крстарећи пројектил СС-Н-3 ” Шедок” није био наоружан нуклеарном бојевом главом јачине 350 килотона, са којим су иначе ове ракета на совјетским крстарицама, разарачима, али и тадашњим нападним нуклеарним подморницама биле наоружане.
Безбедносни извори потврдили су и да се ради о старијем типу пројектила СС-Н-3. Иначе овај пројектил се израђивао у неколико верзија, за ланисрање са копна, површинског брода, али и подморница. Иначе ракета је према његовим наводима била у ваздуху 20 минута и летела је на просечној висини од 4 км, али исто тако није била регистрована од стране норвешких и финских радара.
Занимљиво је било да су Норвежани већ тад били укључени у заједнички радарски систем НАТО познат по скраћеници НАДГЕ, док су Финци тада тек уходавали своју радарски мрежу која је настала комбинацијом радара совјетске и западне производње.
Тадашњи западни војни стратези су пројектил СС-Н-3 који се лансира да три типа подморница истицали су да њихове поморске снаге нису биле довољно опремљене тактички противподморничким наоружањем и системима ПВО за одбрану једне флоте од ових совјетских крстарећих ракета.
Процењивано је да совјетске подморнице наоружане овим ракетама, а које плове Атлантиком, Северним морем и Средоземљем могле би нанети велике губитне НАТО бродовљу, као и конвојима бродова који би у класичном рату не дужем од 30 дана били буквално збрисани са површине мора.
Амерички безбедносни кругови су новинару Вашингтон Тајмса веровали да је и овај инцидент био показатељ веома слабог одзива совјетске ПВО, која је неславно прошла са два инцидента 1978. и 1983. са корејским путничким авионима и да ПВО СССР-а није способна за реаговање на непредвиђене ситуације.Прича о залуталој крастарећој ракети се завршила, али никад није саопштено шта је пошло по злу приликом ланисрања. Ипак ова прича је убрзо добила на значају да се донесе споразум Уговор о нуклеарним снагама средњег домета (ИНФ) који је потписан 8. децембра 1987, а са којим је предвиђена ликвидација ракета кратког и средњег домета од 500 до 5.500 километара.
Совјетски Савез је из Европе уклонио и уништио 270 ракета СС-20, сваку са по три бојеве главе домета 5.000 км, 112 пројектила СС-4 домета до 2.000 км, 265 тактичких ракета „луна” и СС-2 21 точка, 265 ракета „скад”, СС-23 и СС-12. Американци су уклонили 108 балистичких ракета „першинг ИИ” домета 1.800 км, 464 крстареће ракете „томахавк” домета 2.500 км и 72 балистичке ракете „першинг И” те 163 пројектила типа „ленс” домета 110 км.
Совјетске нуклеарне подморнице наоружане крстарећим пројектилима Пројекат 675 Декабрист (Ехо II)
После подморница класе Џулиет следећи тип совјетских нуклеарних подморница наоружаних крсатрећим пројектилима био је Пројект 675 Декабрист (Ехо II) подводног депласмана 5760 тона, дужине 115,4 м, брзине 23 чв и дубине роњења 240 м.
Намена Пројекта 675 требала је бити напад на велике флотне саставе, а посебно уништење носача авиона, за разлику од подморница Пројекта 659 које су биле намењене за нападе на циљеве на копну.
Ове подморнице имале су по осам крстарећих пројектила П-6 Прогресс (НАТО ознаке СС-Н-3А Схаддоцк А) брзине 1,2 Маха и домета 350 км. Лансери су били уграђени на исти начин као и код претходне класе, а од израњања подморнице до лансирања пројектила требало је да прође 20 минута.
У склопу Пројекта 675М осам типова ових подморница је почетком осамдесетих година прошлог века добило нове противбродске пројектиле П-5оо Базалт 1,7 Маха и домета 550 км.
П-500 Базалт
Настала је у Опитно -конструкционом бироу ОКБ-52 као ракетни противбродски пројектил дугог домета за подводно и површинско лансирање. Нови пројект добио је назив П-500 Базалт (по НАТО класификацији СС-Н-12 Сандбоx). Као темељ тог система употreбљена је ракета 4К80. Ракетни систем П-500 Базалт постао је једна од највећих тајни бившег СССР-а. Слике система или саме ракете изван лансера нису никада објављене у јавности. Почетна испитивања започета су 1969. а оперативна служба започела је 1975. Ракета П-500 Базалт је дугачка са сложеним крилима и репним стабилизаторима. Њена дужина износи 11,7 метара, а ширина тела ракете износи 0,88 м. С раширеним крилима распон ракете износи 2,6 м. Ракету тешку 4.800 кг могуће је лансирати с површинских бродова и подморница у зароњеном стању на циљеве удаљене до 550 км. Овај ракетни систем био је први у противбродском арсеналу СССР-а који је добио дигитални процесор који је управљао алгоритмом напада ракете на њене циљеве. Уграђени алгоритам је највише утерао страх у кости, западним морнаричким стратезима. Ракете се подводно лансирају са дубине 30-50 метара. Једна од првих ракета са одређеним алгоритмом “искаче” и пење се на висину од 7.000 м. При брзини од готово 2 маха укључује своју радарску главу за претраживање и преко заштићеног дата-линка шаље податке осталим ракетама које лете на висини до 30 м изнад површине мора.