Uoči velikog sukoba između arapskih zemalja i Izraela oktobra 1973. godine, period od završetka Junskog rata 1967. godine, pa do izbijanja novog otvorenog sukoba karakterističan je po intenzivnom elektronskom ratu između arapskih i izraelskih snaga. Taj period je bio satkan sa velikim brojem provokacija kako na zemlji tako i u vazduhu. Često je dolazilo do vazdušnih okršaja između izraelske i arapske avijacije.
Nezadovoljstvo vojnim porazom 1967. godine i izdašna vojna pomoć SSSR, Egiptu i Siriji dovelo je do „vrelog primirja“. Period od 1968. godine do 1970. godine sada već pokojni egipatski predsednik Gamel Abdel Naser nazvao je „ratom iscrpljivanja“.
To je bio manji granični rat između Egipta i Izraela uz često mešanje Sirije na strani Egipta. Otpočeo ga je Egipat u nameri da povrati Sinajsko poluostrvo koje je izgubio u Junskom ratu 1967. godine. SSSR je u tom periodu izdašno pomagao svog saveznika vojnim materijalom. Prelet transportnih aviona sovjetske transportne vojne flote, vršen je preko vazdušnog prostora SFRJ (dozvolu za prelet lično je odobrio predsednik SFRJ Josip Broz Tito). U operaciji „Kavkaz“ SSSR je angažovao između 100 i 150 svojih pilota i 36 lovaca tipa MiG-21MF. Sovjetski piloti i lovački avioni MiG-21MF imali su egipatske vojne oznake i bazirali su na teritoriji Egipta.
Samo odbijanje Izraela da pregovara sa Egiptom o sudbini okupiranih teritorija, dovela je do toga da je juna 1968. godine otpočeo egipatski artiljerijski napad na područje Sueckog kanala. Krajem marta 1969. godine egipatski aretiljerijski napadi uzduž celog Sueckog kanala su eskalirali, pri čemu je Izrael imao veće gubitke u ljudstvu. U napadu na izraelske pozicije uključeni su i lovci MiG-21 dobijeni iz SSSR. Krajem šezdesetih godina HH veka Izrael je bio na vrhuncu vojne moći, i nije hteo da toleriše egipatske artiljerijske provokacije. Dolaskom odlučne Golde Meir na čelo izraelske vlade, Izrael menja strategiju prema egipatskim provokacijama. Golda Meir naređuje „asimetrični odgovor“ na egipatske provokacije, u čije sprovođenje će se uključiti i moćno izraelsko vazduhoplovstvo.
Septembra 1969. godine otpočinje izraelska kampanja vazdušnih napada na egipatske položaje. U bliskim vazdušnim borbama 11. septembra 1969. godine izraelska lovačka avijacija obara 12 egipatskih aviona. I uz pilote školovane u Sovjetskom Savezu, pokušaji Egipćana da u borbama u vazduhu pariraju Izraelcima uglavnom su se završavali bezuspešno. Stoga će se u direktnim duelima sa izraelskim pilotima sukobiti sovjetski piloti. Izraelsko RV 7. januara 1970. godine napada egipatske ciljeve kod Sueckog kanala. Izraelci sumnjaju da u vazdušnim borbama na strani Egipta učestvuju i sovjetski piloti. SSSR će 4. aprila 1970. godine potvrditi izraelske pretpostavke, da su u vazdušnim borbama na strani Egipta učestvovali i sovjetski piloti. Za izviđanje egipatskih položaja na visinama od oko 15000 m Izraelci su koristili bespilotne izviđačke letelice teledajn rajan 1247 (Teledyne Ryan 1247). Posedovanje bespilotnih letelica Izrael je držao u velikoj tajnosti. Letelica je bazirala u tajnoj bazi na Sinaju, a let je lično odobravala izraelski premijer Golda Meir.
Od početka izraelsko-arapskih sukoba, Izraelci su konstantno pratili razvoj arapskih oružanih snaga, posebno svojih direktnih rivala Egipta i Sirije. Tako su decembra 1969. godine, u jednoj smeloj ali i drskoj akciji jednostavno „ukrali“ egipćanima radar P-12, koji je u kombinaciji sa tada novim raketnim sistemom S-125 Neva predstavljao opasnost za izraelsku avijaciju.
U jednoj još smelijoj akciji u noći između 29. i 30. juna 1970. godine, Izraelci su egipćanima „ukrali“ deset baterija sistema Dvina/Volhov (SAM-2) i Neva (SAM-3) iz zone Suckog kanala. Sutradan posle uspele akcije, u poslepodnevnim časovima Izraelci su uputili četiri aviona F-4E da izvide prostor posle završene akcije. Međutim, taj prostor su ubrzo, po završetku izraelske „krađe“ posele baterije sa sovjetskim posadama, tako da su dva aviona F-4E oborena od strane sovjetske PVO. Do tada su Izraelci svoje Fantome smatrali sigurnim od raketa PVO.
To je bio uvod u ono što će se dogoditi oktobra 1973. godine. Tadašnji šef izraelskih operativnih vazduhoplovnih snaga, pukovnik Jakob Agasi (col. Jacob Agassi) i komandant RV Izraela, general-major Moti Hod (maj.-gen. Moti Hod) bili su iznenađeni. Tada je general Hod došao do zaključka, da su izraelske snage nemoćne da na bilo koji način prevaziđu pretnje koje su predstavljale rakete SAM. Pet sedmica kasnije, general Hod je bio jedan od onih koji su pristali da pod nepovoljnim uslovima Izrael potpiše primirje u „ratu iscrpljivanja“.
Žestoka konfrotacija sukobljenih strana i otvoreno uplitanje Sovjetskog Saveza, primoralo je SAD da izvrši pritisak na Izrael kako bi ovaj prekinuo uništavajuće napade na Egipat. Naposletku uz veliki pritisak SSSR i SAD, sukobljene strane su potpisale primirje 7. avgusta 1970. godine. Očigledno je bilo da ovaj sukob i nije odgovarao velikim silama.
Egipat je izgubio 113 aviona (68 MiG-21, 20 MiG-17, 23 SU-7 i 2 IL-28).Sirija je imala 26 izgubljenih aviona (18 lovaca MiG-21 i 8 MiG-17).
Izrael je izgubio 16 aviona i to uglavnom od dejstava lovačkih aviona MiG-21MF kojima su upravljali sovjetski piloti. Izrael je izgubio sledeće avione: 1 A-4E skajhok (A-4E Skyhawk), 4 lovca miraž-III (Mirage-III), 9 lovaca F-4E fantom-II (F-4E Phantom-II) i 2 izviđačka aviona RF-4E foto fantom (RF-4E Photo Phantom).
Tokom svog angažovanja u operaciji „Kavkaz“ SSSR je imao izgubljena 4 lovca MiG-21MF, a tri pilota su poginula.
Konfuzno stanje u automatizovanom istemu RV Izraela tih godina bilo je takvo, da izveštaji koji bi bili upućeni prema višim instancama nikada ne bi stigli. Smenom kompletnog vraha u RV, stanje se donekle popravilo, međutim, već je bilo kasno. U oktobru 1973. godine došlo je do rata, u kojem su Arapi u prvoj fazi rata uspeli da sruše „mit o nepobedivosti Izraela“.