Уочи великог сукоба између арапских земаља и Израела октобра 1973. године, период од завршетка Јунског рата 1967. године, па до избијања новог отвореног сукоба карактеристичан је по интензивном електронском рату између арапских и израелских снага. Тај период је био саткан са великим бројем провокација како на земљи тако и у ваздуху. Често је долазило до ваздушних окршаја између израелске и арапске авијације.
Незадовољство војним поразом 1967. године и издашна војна помоћ СССР, Египту и Сирији довело је до „врелог примирја“. Период од 1968. године до 1970. године сада већ покојни египатски председник Гамел Абдел Насер назвао је „ратом исцрпљивања“.
То је био мањи гранични рат између Египта и Израела уз често мешање Сирије на страни Египта. Отпочео га је Египат у намери да поврати Синајско полуострво које је изгубио у Јунском рату 1967. године. СССР је у том периоду издашно помагао свог савезника војним материјалом. Прелет транспортних авиона совјетске транспортне војне флоте, вршен је преко ваздушног простора СФРЈ (дозволу за прелет лично је одобрио председник СФРЈ Јосип Броз Тито). У операцији „Кавказ“ СССР је ангажовао између 100 и 150 својих пилота и 36 ловаца типа МиГ-21МФ. Совјетски пилоти и ловачки авиони МиГ-21МФ имали су египатске војне ознаке и базирали су на територији Египта.
Само одбијање Израела да преговара са Египтом о судбини окупираних територија, довела је до тога да је јуна 1968. године отпочео египатски артиљеријски напад на подручје Суецког канала. Крајем марта 1969. године египатски аретиљеријски напади уздуж целог Суецког канала су ескалирали, при чему је Израел имао веће губитке у људству. У нападу на израелске позиције укључени су и ловци МиГ-21 добијени из СССР. Крајем шездесетих година ХХ века Израел је био на врхунцу војне моћи, и није хтео да толерише египатске артиљеријске провокације. Доласком одлучне Голде Меир на чело израелске владе, Израел мења стратегију према египатским провокацијама. Голда Меир наређује „асиметрични одговор“ на египатске провокације, у чије спровођење ће се укључити и моћно израелско ваздухопловство.
Септембра 1969. године отпочиње израелска кампања ваздушних напада на египатске положаје. У блиским ваздушним борбама 11. септембра 1969. године израелска ловачка авијација обара 12 египатских авиона. И уз пилоте школоване у Совјетском Савезу, покушаји Египћана да у борбама у ваздуху парирају Израелцима углавном су се завршавали безуспешно. Стога ће се у директним дуелима са израелским пилотима сукобити совјетски пилоти. Израелско РВ 7. јануара 1970. године напада египатске циљеве код Суецког канала. Израелци сумњају да у ваздушним борбама на страни Египта учествују и совјетски пилоти. СССР ће 4. априла 1970. године потврдити израелске претпоставке, да су у ваздушним борбама на страни Египта учествовали и совјетски пилоти. За извиђање египатских положаја на висинама од око 15000 м Израелци су користили беспилотне извиђачке летелице теледајн рајан 1247 (Teledyne Ryan 1247). Поседовање беспилотних летелица Израел је држао у великој тајности. Летелица је базирала у тајној бази на Синају, а лет је лично одобравала израелски премијер Голда Меир.
Од почетка израелско-арапских сукоба, Израелци су константно пратили развој арапских оружаних снага, посебно својих директних ривала Египта и Сирије. Тако су децембра 1969. године, у једној смелој али и дрској акцији једноставно „украли“ египћанима радар П-12, који је у комбинацији са тада новим ракетним системом С-125 Нева представљао опасност за израелску авијацију.
У једној још смелијој акцији у ноћи између 29. и 30. јуна 1970. године, Израелци су египћанима „украли“ десет батерија система Двина/Волхов (САМ-2) и Нева (САМ-3) из зоне Суцког канала. Сутрадан после успеле акције, у послеподневним часовима Израелци су упутили четири авиона Ф-4Е да извиде простор после завршене акције. Међутим, тај простор су убрзо, по завршетку израелске „крађе“ поселе батерије са совјетским посадама, тако да су два авиона Ф-4Е оборена од стране совјетске ПВО. До тада су Израелци своје Фантоме сматрали сигурним од ракета ПВО.
То је био увод у оно што ће се догодити октобра 1973. године. Тадашњи шеф израелских оперативних ваздухопловних снага, пуковник Јакоб Агаси (col. Jacob Agassi) и командант РВ Израела, генерал-мајор Моти Ход (maj.-gen. Moti Hod) били су изненађени. Тада је генерал Ход дошао до закључка, да су израелске снаге немоћне да на било који начин превазиђу претње које су представљале ракете САМ. Пет седмица касније, генерал Ход је био један од оних који су пристали да под неповољним условима Израел потпише примирје у „рату исцрпљивања“.
Жестока конфротација сукобљених страна и отворено уплитање Совјетског Савеза, приморало је САД да изврши притисак на Израел како би овај прекинуо уништавајуће нападе на Египат. Напослетку уз велики притисак СССР и САД, сукобљене стране су потписале примирје 7. августа 1970. године. Очигледно је било да овај сукоб и није одговарао великим силама.
Египат је изгубио 113 авиона (68 МиГ-21, 20 МиГ-17, 23 СУ-7 и 2 ИЛ-28).
Сирија је имала 26 изгубљених авиона (18 ловаца МиГ-21 и 8 МиГ-17).
Израел је изгубио 16 авиона и то углавном од дејстава ловачких авиона МиГ-21МФ којима су управљали совјетски пилоти. Израел је изгубио следеће авионе: 1 А-4Е скајхок (A-4E Skyhawk), 4 ловца мираж-III (Mirage-III), 9 ловаца Ф-4Е фантом-II (F-4E Phantom-II) и 2 извиђачка авиона РФ-4Е фото фантом (RF-4E Photo Phantom).
Током свог ангажовања у операцији „Кавказ“ СССР је имао изгубљена 4 ловца МиГ-21МФ, а три пилота су погинула.
Конфузно стање у аутоматизованом истему РВ Израела тих година било је такво, да извештаји који би били упућени према вишим инстанцама никада не би стигли. Сменом комплетног враха у РВ, стање се донекле поправило, међутим, већ је било касно. У октобру 1973. године дошло је до рата, у којем су Арапи у првој фази рата успели да сруше „мит о непобедивости Израела“.