Kad se B-52 1952. godine pojavio na svetskom nebu, vladalo je mišljenje da će se novi bombarderi pojavljivati savkih nekoliko mesci. Prema opštem ubeđenju, novi bombarder je bio veći i snažniji od većine tadašnjih bombardera, ali niko od onih koji su tada prisustvovali izlasku prototipa iz montažne hale nije mogao da zamisli dugovečnost operativne upotrebe B-52. Bombarder koji leti već 72 godine, po planu iz početka novog veka planirano je da se zadrži u upotrebi do 2040. godine. Međutim, plan je produžen za unapređenu verziju B-52J, do posle 2050. godine. Kako izgleda, ovi bombarderi će leteti svetskim nebom ravno sto godina, možda i više.
U ono vreme, svi strategijski bombarderi su imali klipne motore, dok su mlazni motori jedino ugrađivani u lovce i to po cenu smanjenog doleta. Zbog toga je u ono vreme, bilo veoma teško stati na stranu mlaznog bombardera, što se tiče brzine bili su nedostižni, ali nisu bili dorasli svom glavnom zadatku, da stignu do udaljenih ciljeva, a kamo li da stignu do cilja i da se vrate u bazu. Međutim, kako su razvijeni snažniji i kvalitetniji mlazni motori, stvoreni su uslovi za nastanak bombardera B-52.Interkontinentalni bombarder
Po želji američkog vazduhoplovstva u kompaniji Boing (Boeing Military Company, Wichitta, Kansas), krenulo se sa stvaranjem mlaznog motora velikog doleta. Međutim, već 1949. godine u kompaniji Pret i Vitni ( Pratt & Whitney) stvoren je izuzetan motor, iz kojeg će kasnije nastati odlični motor J-57.
I pre nego što će se pojaviti novi motor, kompanija je napravila predlog svog novog aviona. Međutim, predlog nije ni izbliza bio sličan onome na šta će izgledati budući bombarder. Predložen je četvoromotorni bombarder sa nosivošću korisnog tereta od nešto više od 9000 kg i četiri mlazna motora od po 3855 kg potiska. Osnovni predlog iz oktobra 1948. godine, bio je srednji bombarder dva puta pojačan.
Kad je kompanija Pret i Vitni mogla da isporuči svojke motore J-57, zahtevano je osam motora.
© US Air Force, US DoDIzrađena su dva prototipa označeni kao XB-52 i YB-52. Prvi je poleteo XB-52 15. aprila 1952. godine. Američko vazduhoplovstvo se odlučilo za ovaj avion. Avgusta 1954. godine pojavio se prvi B-52, sa prilično izmenjenim prednjim delom i kabinom, gde piloti više nisu sedeli jedan iza drugog, kao u prototipu, već jedan pored drugog, u kabini nalik na onu iz putničkog aviona, na sedištima za katapultiranje pravo kroz poklopac kabine, u slučaju opasnosti. Ispod njih su bili navigator i radarski operator, a u repnom delu trupa nišandžija u kabini za katapultiranje, sa baterijom od četiri teška mitraljeza M-3 kalibra 12,7 mm sa radarskim nišanom. Avion je pokretalo osam mlaznih motora Pratt & Whitney J57-P-1W potiska 44 kilonjutna svaki (44 kN). Prvi avion ovog tipa poleteo je 5. avgusta 1954. godine. Od poručenih 13 aviona, ukupno su proizvedena tri primerka.
Ubrzo zatim usledila je verzija V-52V, koja je svoj prvi let izvela 25. januara 1955. godine. Pored bombi od klasičnih do nukleranih koje je nosio u bomboluku, mogao je biti opremljen sa aerfoto i drugom izviđačkom opremom u bomboluku ili spolja na nosačima ispod krila. Bili su opremljeni noćnim radarima MA-2 za bombardovanje i navigaciju. Pogonjen je motorima Pratt & Whitney J57-P-19W potiska 46 kilonjutna svaki. Ukupno je prizvedeno 50 aviona ovog tipa (23 V-52V i 27 RB-52B). Bio je naoružan sa četiri mitraljeza 12,7 mm M-3 ili dva topa 20 mm M24A1, dok je mogao da ponese do 19504 kilograma ubojnog tereta.
Dalji razvoj V-52V bio je bomarder V-52S sa većim odbacivim potkrilnim rezervoarima za gorivo. Prvi avion ove verzije poleteo je 9. marta 1956. godine. Pogonjen je motorima Pratt & Whitney J57-P-29W potiska 53, 82 kilonjutna svaki. Ukupno je proizvedeno 35 aviona ove verzije.
Zatim sledi verzija B-52D, koja je svoj prvi let izvela 4. juna 1956. godine. Ukupno je proizvedeno 170 aviona ove verzije. Ovu verziju su pogonili motori J57-P-29WA
© US Air Force, US DoDVerzija V-52E je usavršena verzija B-52D sa poboljšanim navigacijskim, bombarderskim i elektronskim sistemima ASQ-38., kao i drugačiji raspored posade Prvi let je izveo 3. oktobra 1957. godine. Ukupno je proizvedeno 100 aviona ove verzije.
Nova verzija B-52F poletela je 6. maja 1958. godine. Ukupno je proizvedeno 89 aviona. Ova verzija je pokretana motorima J57-P-43WA potiska 61.16 kilonjutna svaki.
B-52G mogao je da ponese ispod krila dva projektila AGM-28 Hound Dog i ADM-20 Quail projektile u bomboluku. Prvi B-52G poleteo 20. oktobra 1858. godine, a ušao je u naoružanje februara 1959. godine. Ukupno je proizvedeno 193 aviona.
Verzije D, F i G imale su od naoružanja četiri mitraljeza 12,7 mm M-3 ili dva topa 20 mm M24A1 i mogle su da ponesu do 31750 kg ubojnog tereta u bomboluku i pod krilima.
© US Air Force, Tom Cusick / Boeing ImagesDalji razvoj bombardera B-52G predstavljala je verzija V-52N. Dobio je novu pogonsku grupu od osam motora Pratt & Whitney TF-33-P-3 potiska svaki od 75,62 kilonjutna. Dobio je u repnoj tureli novi top M-61 Vulcan kalibra 20 mm ASG-21 sa uređajem za automatsko otvaranje vatre. Mogao je da ponese do 34000 kilograma ubojnog tereta, iako je mogao da ponese znatno veći teret. Prvi avion ove verzije, poleteo je 6. marta 1951. godine, a proizvodnja je završena juna 1962. godine, kada je proizveden poslednji primerak ove verzije u seriji od 102 aviona.
U početku je bilo planirano, da se proizvede 603 ova bombardera. Međutim, proizvodnjom novih usavršenih verzija, ukupno je ptoiizvedeno 744 ovih bombardera. V-52A je uveden u naoružanje 1955. godine, a poslednji V-52N je isporučen RV SAD oktobra 1962. godine. Od 22. juna 1962. godine avioni V-52 se više ne proizvode.
Bombarder B-52H Stratofortress
Stratosferska tvrđava (Stratofortress) V-52 jeste najpoznatiji bombarder u periodu od kraja Drugog svetskog rata do današnjih dana. To je bio prvi strategijski bombarder sa strelastim krilom i mlaznom propulzijom, osposobljen da dopre do terirorije SSSR-a i odbaci atomsku bombu. Međutim, veoma brz razvoj sistema PVO, lovačkih aviona i pojava interkontinentalnih balističkih projektila (ICBM) nametala je stalnu modernizaciju tog aviona radi promene načina izvršavanja borbenih misija. Početkom šezdesetih sistemizemlja-vazduh dostigli su takav nivo da V-52 više nije bio u stanju da izvršava akcije prodiranja sa velikih visina. Pokušaj da V-52 pređe na profil leta i napada sa malih visina nije dao dobre rezultate. Bio je to kritičan trenutak za dalju sudbinu aviona V-52, ali zbog visoke cene odustalo se od izgradnje novog bombardera.
© U.S. Air Force photo by Matt WilliamsModifikacija aviona išla je u više pravaca – osavremenjivanje konstrukcije aviona radi obezbeđenja dodatnih 7000 sati naleta, rekonstrukcija krila za smeštaj dva potkrilna nosača projektila i reprojektovanje trupa zbog ugradnje podtrupnih spoljašnjih senzora. Tako V-52, umesto klasičnog bombardera, dobija karakteristike borbenog aviona sa mogućnošću dejstvovanja sa velikih udaljenosti. Njegovo osnovno oružje postaje raketa AGM-69A SRAM malog dometa, pomoću koje bi trebalo da uništi protivnikove radarske i raketne sisteme i prokrči put do objekta dejstva.
© US Air Force, US DoDProjektil SRAM opremljen je nuklearnom bojnom glavom snage 20 kilotona.
B-52G je mogao poneti 12, a V-52N nosi 20 projektila ovog tipa. Velika sredstva uložena su i u izgradnju posebnog uređaja koji omogućava istovremeno startovanje svih osam motora za skraćenje vremena potrebnog za poletanje. Naredni korak u modernizaciji aviona započet je 1982. godine adaptacijom i ugrađivanjem određenog broja aviona V-52 u nosače krstarećih projektila. Od tada više nije predviđeno da V-52 izvršava akcije prodiranja, već sa udaljenosti od oko 2500 kilometara lansira krstareće projektile sa nuklearnom glavom ili sa nešto manje udaljenosti, projektilima sa konvencionalnim punjenjem. Osim toga, na avion je u okviru programa Phase-4 ECM ugrađena najsavremenija ofanzivna i defanzivna elektronska oprema za detekciju i ometanje radarskog zračenja, odnosno upozoravanje i odbranu od radarskih i infracrveno vođenih raketa zemlja-vazduh i vazduh-vazduh.
© U.S. Air Force photo by Senior Airman Alexander NottinghamSistem nakon detekcije protivnikovih radara počinje sa automatskim ometanjem njihovog rada. Na bombarderu V-52 nalaze se i uređaji za infracrveno prednje osmatranje i dobijanje TV slike pri slaboj osvetljenosti. Ti sistemi obezbeđuju sliku koja se prikazuje na monitorima u kabini aviona, a povezani su sa glavnim radarom i sistemom za izbegavanje udara o tlo. Pomoću tog sistema moguće je na udaljenosti od 5, 10 ili 16 km ispred bombardera, prikazivati domet, azimut i objekte na terenu. Postoje i uređaji za prijem podataka od satelitskog navigacionog sistema NAVSTAR.
Bombarder V-52N naoružan je sa šestocevnim topom M-61 kalibra 20mm u repnoj tureli sa ASG-21 uređajem za automatsko otvaranje vatre. Nuklearna borbena sredstva: 12 krstarećih raketa AGM-86B ili AGM-129A na potkrilnim nosačima, avio-bombe B-53, B-83 i B-61 ili 20 raketa vazduh-zemlja kratkog dometa AGM-69A SRAM. Konvencionala borbena sredstva: 8-12 krstarećih raketa AGM-86C ili 8-12 protivbrodskih raketa AGM-84 Harpoon ili TV vođene rakete AGM-142 Raptor ili 51 avio-bomba Mk-82 (od 227kg) ili 51 avio-bomba Mk-117 (od 340kg) ili 18 avio-bombi Mk-84 (od 907kg) ili kasetne avio-bombe CBU-87, CBU-89, CBU-97. Za podršku mornarici se mogu koristiti velike mine: 51 mina Mk-36 ili Mk-62 ili 30 dubinskih Mk-55 ili Mk-56 ili 18 mina Mk-63 ili Mk-64. Mogu se postaviti i nova borbena sredstva kao što su: AGM-130 (GBU-15 sa raketnim pogonom}, JDAM, JSOW, WCMD i JASSM. Ukupna masa borbenog tereta iznosi 47720 kg koji se mogu postaviti u nosaču u trupu dimenzija 8,66 x 1,85 metar i na potkrilnim nosačima. Iako je mogao poneti gotovo pedeset tona ubojnog tereta, najčešće je nosio do 32000 kg ubojnog tereta.
U ratu
Svoju prvu ratnu premijeru V-52 imao je u Vijetnamu. Taktika bombardovanja koja je upotrebljavana u Južnom Vijetnamu bila je u zasipanju tropskih šuma ogromnim brojem bombi bez nišanja, koje bilo poznato kao tepih bombardovanje. Rezultati su bili više nego razočaravajući. U Vijetnam su upućene verzije D i F. Donji deo trupa aviona bio je obojen u crnu boju. Avioni su nosili veću količinu konvencionalnog naoružanja u kapacitetu od 27 bombi po 454 kilograma. Takođe su nosili i 85 bombi od po 227 kilograma.
© NationalMuseum U.S. Air Force photoPrema sovjetskim izvorima, tokom odbijanja „novogodišnje vazdušne ofanzive“ uništen je 81 protivnički avion, uključujući 34 bombardera V-52. Protivvazdušni raketni sistemi SA-75Mk oborili su 32 aviona ovog tipa, a lovci MiG-21MF oborili su dva V-52.
Amerikanci navode različite statistike: prema njihovim podacima, nepovratno su izgubili 31 V-52, od kojih se 17 smatra oborenim tokom borbenih dejstava, 1 bombarder je otpisan zbog borbenih oštećenja kao nepopravljiv, 11 se srušilo u avionskim nesrećama, 1 je otpisan zbog neborbene štete i 1 izgoreo na aerodromu. Međutim, među „udesima u avionskim nesrećama“ verovatno ima aviona oštećenih vijetnamskim sistemima protivvazdušne odbrane.
© NationalMuseum U.S. Air Force photoU operacijama Pustinjska oluja januar-februar 1991. godine rezultate dejstava bombardera B-52G američki vojni eksperti su dobro ocenili. Na iračkom ratištu izvedene su 1624 borbene misije pri čemu je izbačeno 25700 tona bombi. Neki ciljevi su gađani i sa udaljenosti od 80km od iračko-saudijske granice krstarećim projektilima AGM-86C. Bila je to najduža borbena misija u istoriji, kada su avioni B-52G poletali iz baza u SAD, ostavši u vazduhu 42 časa, preletevši pri tome 22256 kilometara, uz četiri popune gorivom u vazduhu.
Bombarderi B-52 učestvovali su i u intervencijama protiv Iraka 1996., 1998. i 2003. godine. U NATO agresiji protiv SRJ 1999. godine, u Avganistanu od 2001. do 2021. godine i u Siriji 2016. godine.
Pogled u budućnost
Još tokom trajanja rata, a što je ubrzano po okončanju rata u Vijetnamu verzije bombardera A, V, S i E su polako počele da se povlače iz naoružanja i zamenjuju avionima FB-111F Aardvark. Verzije D, F, G i H su ostale u naoružanju Strateške komande RV SAD. Pristupilo se modernizaciji aviona i njihovom prenaoružavanju novim ubojnim sredstvima. Tako su verzije G i H dobile nova ubojna sredstva, posebno rakete AGM-69A SRAM. Istovremeno verzija B-52G je dobila turelu sa šestocevnim topom M-61 kalibra 20mm sa ASG-21 uređajem za automatsko otvaranje vatre.
© Ilmavoimat- FinnishAirForceUvođenjem u naoružanje savremenih bombardera B-1B i B-2A u drugoj polovini osamdesetih, opstanak bombardera B-52 bio je ponovo ugrožen. Pošto su se bombarderi V-52 dobro pokazali u ratu 1991. godine, odobrena su sredstva za još jednu modernizaciju izvesnog broja bombardera V-52N, da bi ih prilagodili za napad konvencionalnim oružjem, koje je dobilo prioritet u odnosu na nuklearno.
U decembru 2013. godine iz naoružanja su povučene verzije bombardera B-52G, tako da je u naoružanju ostala jedino verzija V-52N, njih oko 100.
© U.S. Air Force courtesy photoUbrzo zatim, pristupilo se nadogradnji V-52N sa motorima Rolls Royce F130, varijantom radara AN/APG-82 i novom opremom za komunikaciju i navigaciju. Ovako unapređen V-52 biće u upotrebi u sledećoj deceniji, ako ne i duže.
Strategijska komanda SAD u narednih 15 do 20 godina planira flotu od 66 bombardera u verzijama V-52N, 95 bombardera V-1V i 20 bombardera V-2A.
Najduži let
Poznat je još jedan rekord aviona V-52, kada su tri bombardera V-52V poleteli 16. januara 1957. godine iz američke baze Kastl (Castle), leteli neprekidno 45 sati i 20 minuta pri čemu su prešli 40200 kilometara, prosečnom brzinom od 880 kilometara na čas. Tokom tog puta bombarderi su se dopunjavali gorivom u letu iz cisterni KS-97 samo tri puta. Sleteli su 18. januara 1957. godine u vazduhoplovnu bazu Marč (March) u Kaliforniji.
Jedno je sigurno, da su bombarderi V-52 i Tu-95 borbeni avioni sa najdužim radnim stažom, u svetskom vazduhoplovstvu i u vazduhoplovnoj istoriji uopšte. Koji će pre otići u penziju, ostaje da vidimo.
Za izradu teksta korišćena je knjiga u rukopisu: Danko Borojević, Leksikon avijacije.