51. ГОДИНА ОД ОПЕРАЦИЈЕ ФЕНИКС: Како је усташки покрет планирао да дигне устанак у СФРЈ! ВИДЕО

Две деценије пре него што ће се СФРЈ распасти на националне комаде у крвавом грађанском рату, снажно су се активирали процеси који су почели да разарају ткиво социјалистичког друштва.

Хрватско прољеће, Масовни покрет  или Маспок који је своју кулминацију доживео током 1971. године, имао је јасну националистичку и сепаратистичку тежњу. Напад на федерални систем почео је са економским питањима, расподеле националног дохотка оствареног туризмом, те суме новца коју Хрватска издваја у фонд неразвијених република.

Готово истовремено на агенду долази национално питање.

На трагу декларације Матице хрватске о називу и положају Хрватског језика из 1967 – године, Маспок је захтевао признање хрватског језика као званичног језика у Хрватској и његову ексклузивну употребу у школама, медијима и државном апарату што је практично значило протеривање српског језика из Хрватске

Захтеви су били и  посебна национална хрватска банка, хрватска армија и одвојено од југословенског, представништво у Уједињеним нацијама.

Врло брзо ће покрет, додатно подстицан студентским штрајковима, изгубити Титове симпатије, челници ће бити третирани као националисти, неки смењени са својих позиција, неки и хапшени.

Са друге стране, Маспок је уживао несумњиве симпатије хрватске политичке, доминантно проусташке емиграције, која је, након неуспешног отпора у првим послератним годинама, чекала тренутак да поново снажно ступи на сцену.

Паралелно са дешавањима у земљи, догађали су се и нови терористички напади, унутар и ван Југославије.

Неки аналитичари збивања били су склони тврдњи да је политичка дестабилизација југословенског система била у директној,  планираној вези са радикалним методама терористичких група.

Фото: Принтскрин Јутјуб/Фронт ТВ

Неколико месеци по гушењу побуне руководства ЦК СК Хрватске, догодиће се најозбиљнији покушај оружане побуне, упадом групе екстремиста у Југославију и формирањем базе у подручју Средње Босне.

ТАЛАС ТЕРОРИСТИЧКИХ АКЦИЈА

Почетак седамдесетих година обележио је велики број терористичких акција широм света и у самој Југославији.

Међу различитим покретима који су настали у хрватској емиграцији, најекстремнији је био покрет Хрватско револуционарно братство.

Хрватско револуционарно братство, оснивају 1961. године у  Сиднеју,  четири млада емигранта: Јуре Марић, родом од Стоца, Илија Толић од Дервенте, Геза Пашти од Осијека и Јосип Облак од Дарувара.

Дотадашњи чланови Хрватског ослободилачког покрета, одлучили су да оснују тајну организацију која би са младом генерацијом спремном да изведе револуцију, одмах и свим расположивим средствима, започела одлучну револуционарну борбу за поновно стварање слободне самосталне државе Хрватске.

У лето 1963. године, диверзантска група ХРБ предвођена Илијом Толићем и Јосипом Облаком, улази у Југославију са циљем  диверзије на на железничкој прузи код Делница, али је врло брзо откривена, а њени припадници осуђени на дугогодишње робије.

Служба државне безбедности  се успевала инфилтрирати у већину група из иностранства, при чему су имали  и помоћ дела припадника хрватске емиграције који су сарађивали са Службом. Тако је спречен и покушај тровања водовода у Београду и постављање бомби на плажама дуж јадранске обале, којима су терористи хтели да униште туристичку сезону.

Ипак неке акције нису успели да спрече.

Најтрагичнији догађај збио се 13. јула 1968 у Београду, у  биоскопу “20. октобар”  када је приликом приказивања филма  експлодирала је постављена темпирана бомба.

Том приликом је погинуо радник Саво Чучуревић, а преко 88 људи је рањено, при чему је једна од жртава, студенткиња Магдалена Новаковић, остала без обе ноге.

Одговорност за злочин приписана је  Миљенку Хркачу, припаднику ХРБ који ће бити осуђен и стрељан , поставши тако последња личност у Југославији смакнута из “политичких” разлога.

Фото: Принтскрин Јутјуб/Фронт ТВ

Био је то показатељ да се служба и поред добре инфилтрације у хрватску политичку емиграцију суочила са следећим генерацијским таласом, људима који су напустили Југославију у време либерализације када је Тито у договору са Западном Немачком дозволио одлазак великог броја људи на рад у иностранство.

Јосип Сенић ступа у Шведској у  контакт  са чланом ХРБ-а Стипом Микулићем и договарају предузимање озбиљније акције према неком југословенском дипломатском представништву .

Обојица ће иначе бити касније ликвидирани од стране тајне полиције.

7. априла 1971.године, у амбасаду у Стокхолму упадају Миро Барешић и Анђелко Брајковић и смртно рањавају амбасадора Владимира Роловића.

Тим чином хрватска емиграција скреће на себе пажњу светске јавности.

26. јануара 1972. године десио се  трагичан догађај, са неидентификованим починиоцима до данашњег дана.

Приликом лета из Стокхолма ка Београду на територији данашње Чешке, срушио се авион ЈАТ-а.

Стјуардеса Весна Вуловић, једина је преживела експлозију авиона на лету 367 изнад Српске Камењице у Чехословачкој (данашња Чешка).

Југословенске власти су сумњале да су за ово били криви хрватски националисти, али нико никада није ухапшен.

Било је сведока који су тврдили да је сумњиви пртљаг оставио мистериозни путник који је изашао у Копенхагену,  али и сумњи да је авиом можда грешком оборила чехословачка ПВО.

ОПЕРАЦИЈА ”ФЕНИКС”

Неколико месеци касније догодиће се теористички упад где није било сумње ко су организатори, а ни инспиратори.

Гушење маспока и обрачун са реформистима у оквиру хрватске комунистичке партије је био иницијални моменат за тероирсте из ХРБ -а да крену са акцијом .

Усташку емиграцију је масовна подршка покрету  навела на мишљење да је антијугословенско расположење јако и да је прави тренутак за дизање устанка.

На територију Југославије 20. јуна упало је девет емиграната из Аустралије и 10 носилаца југословенског пасоша од којих је седам боравило у Аустрији а три у СР Њемачкој.

Од њих 19, седам је било пореклом из Хрватске, а 11 Хрвата и један Муслиман су били из Босне и Херцеговине.

У припремама је учествовало више од 20 људи, али су неки у међувремену одустали, тако да је на крају остало 19 терориста.

Групу, која ће у јавности постати позната као Бугојанска група, предводили су усташки екстремисти браћа Амброзије и Адолф Андрић, родом из Тузле.

У каснијим анализама драматичних догађаја из лета ’72, постављало се питање и да ли је служба ухваћена на спавању.

Након што су код Дравограда ушли у земљу, терористи су у околини Марибора  зауставили камион Раденске и наредили возачу Францу Хрибернику да их вози ка Бугојну.

Фото: Принтскрин Јутјуб/Фронт ТВ

Први сукоб усташких терориста са југословенском милицијом десио се шестог дана, а убрзо после тога и сукоб са ЈНА. Командир Војне полиције из Сарајева Милош Поповић добио је задатак да прати траг терориста. Он је распоредио чету у којој је имао 80 људи и наредио јуриш, јер за другачију борбу није био обучен. Убијен је снајпером са удаљености од 150 метара, чиме је постао прва жртва акције “Радуша 72”.

 Следећих дана терористи су покушавали да избегну потере, али изморени, без хране и са све мање муниције, ликвидирани су један по један.

Обрачун са бугојанском групом је однео  велики број жртава, међу погинулима су били војници, милиционери, припадници Територијалне одбране.

Био је ово без сумње велики шамар за службу Државне безбедности и поредак Југославије..па је и обрачун са терористима био немилосрдан, у неким случајевима и без формалног суђења.

Потера је трајала скоро месец дана, а на крају је убијено 15 терориста, док су четворица ухапшена. С друге стране, погинуло је 13 припадника ЈНА, Територијалне одбране и милиције, што су били огромни губици, с обзиром на бројчану надмоћ коју су имали. После овог догађаја, донета је одлука о формирању специјалних јединица које ће бити обучене за решавање сличних ситуација.

ЕПИЛОГ

Држава је на примеру обрачуна са групом Феникс,  показала да ће бити немилосрдна према свима који покушавају да руше поредак. бар се тако чинило.

Маспок, покрет који је инспирисао чланове ХРБ за потоњу оружану акцију, био је тренутно угушен, али ће врло брзо кроз уставне амандмане и Уставом из ’74 бити начињен уступак хрватском национализму и свим сепаратиситчким тежњама у држави.

Сведочанство о овом догађају оставио је Ђорђе Личина који је написао књигу Двадесети човјек.

Године 1985. је по тој књизи снимљена мини ТВ серија ” Брисани простор” – ТВ Сарајево, у којој је приказана припрема усташке групе у Западној Њемачкој, затим боравак у Аустрији, пребацивање преко границе у Југославију, као и сама операција „Радуша 72“, све до ликвидације и хапшења усташке групе.

Парадокс је да су у хрватској отворени архиви, а да су у Србији и даље под кључем.

Није мали број хрватских историографа који данас припаднике Бугојанске групе сматра херојима и мученицима који су се “борили за слободну Хрватску”.

Најмлађи члан групе ”Феникс” Лудвиг Павловић могао је да захвали својим годинама што није завршио пред стрељачким водом.

Осуђен је на казну затвора од 20 година.

Пред распад Југославије, Стипе Месић, тадашњи председник, га је помиловао, а он се врло брзо поново латио оружја.

Његова смрт је посебан сегмент ове приче.

Према једној верзији живот је изгубио у септембру 1991. године у сукобу са припадницима ЈНА.

Према другој, убијен је с леђа, од стране сабораца.

По Лудвигу Павловићу је за време рата у БиХ названо неколико јединица ХВО. На месту Павловићеве погибије подигнута је спомен плоча на којој пише да је страдао као ”жртва србо – четничке агресије”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *