КО ДРЖИ АЉАСКУ , ТАЈ ДРЖИ И СВЕТ
По површини је највећа савезна држава и најређе насељена.
Аљаска је једна од две чланице Сједињених Америчких Држава која је физички одвојена од матице.
Прича како је постала део младе државе, данас суперсиле која кроји глобалну политику, је већини добро позната.
Дански истраживач Витус Беринг је за рачун Русије открио територију на граници Евроазије и Америке која је од велике империје одвојена воденим појасом који ће добити име управо по Витусу Берингу.
А није прошло ни 130 година од тог великог географског открића, малобројно аутохтоно становништво је променило господара.
Руска царевина, односно њен владар Александар Други, очито није био свестан енергетског потенцијала овог пристојног парчета руске империје када је донео одлуку да територију прода Американцима.
Од 1867. године на Аљасци се вијори америчка застава, а куповина нове земље чија површина премашује 1,5 милиона км 2 коштала је 7,2 милиона долара, односно 5 центи по хектару и сигурно је једна од најбољих трансакција у историји трговине.
Прича даље тече тако да Аљаска ускоро постаје “елдорадо“ за нове власнике.
“Златна грозница“ почиње крајем 19. века, а осим откривених племенитих метала, непресушних извора енергената, вода богатих рибом, природних лепота, вредност Аљаске биће њен стратешки значај, кога изгледа ни Американци нису били довољно свесни.
Године 1935. присутнима у Конгресу, обратио се генерал Вилијам Мичел, пионир војног ваздухопловства САД, по коме је име добио бомбардер из другог светског рата.
“Стратешка важност Аљаске је одувек била јасна“, рекао је генерал – “Ко год држи Аљаску држи и свет“.
Изгледа да су речи генерала Мичела много боље разумели главни противници Американаца у другом светском рату.
ЈАПАНСКА ОКУПАЦИЈА И СТРАХ АМЕРИКАНАЦА
Јапанци су 7. децембра 1941, године изненадили Американце у Перл Харбуру и ваздушним атаком на Хавајска острва увели су “Ујка Сема“ у светски сукоб.
Шест месеци касније, у јуну 1942. године, армија далекоисточне империје извршила је инвазију на територију на крајњем, неприступачном северу – Алеутска острва.
Јапанци су су желели да контролишу Алеутска острва да би спречили могуће удруживање снага Американаца и Совјета и будући напад на сам Јапан преко Курилских острва.
Најпре су бомбардовали луку Дач Харбор на острву Уналаска, а затим су припадници 301. Пешадијског батаљона Јапанске северне армије окупирали острва Ату и Киска.
Малобројно становништво острва Ату је интернирано у Јапан.
Окупацијом Алеута армија Јапанског царства је практично контролисала и Аљаску и морске путеве преко Северног тихог океана.
Први пут после 1812- године и рата са Британцима један део територије САД је окупиран.
Био је то психолошки ударац за Американце. Страх да би оба острва могла бити претворена у стратешке јапанске ваздушне базе из којих би се могли извршити напади пуног обима на градове на западној обали САД као што су Енкориџ, Сијетл, Сан Франциско или Лос Анђелес није био неоправдан.
БИТКА ЗА ОСТРВО АТУ
Враћање изгубљене територије било је и питање националне части.
Операцијом је координирао адмирал Честер Нимиц уз учешће поморских снага, авијације и копнених јединица које је требало да заврше посао.
Око 144 хиљаде војника је учествовало у кампањи сламања отпора неколико хиљада непоколебљивх јапанских бораца до маја 1943. године.
Одлучујућа битка за острво Ату је почела 11. Маја 1943. године искрцавањем 7. Пешадијске дивизије под командом генерала Алберта Брауна.
Острво и част Царевине бранило је 2900 војника команданта пуковника Јасуја Јамазакија.
Оно што ће уследити у наредних 18 дана биће један од најжешћих и најкрвавијих окршаја не само на Пацифичком фронту већ и током Другог светског рата.
11. маја 1943. године, у мисији кодног назива “Операција лендкреб“ , искрцало се око 11.000 војника на северни и јужни крај Атуа.
Пошто је јапански командант на Атуу, пуковник Јасујо Јамасаки, преместио главнину својих снага у унутрашњост на узвишење острва, амерички војници су у почетку наишли само на лагани отпор.
Али су се, врло брзо, сурово време на острву и неприступачан терен показали као савезници за Јапанце.
ЛЕДЕНИ “ПАКАО“
Ату је неплодно вулканско острво, углавном без дрвећа, са временом које може брзо да се промени од тихих ветрова и слабе магле до бесних удара ураганског ветра од 100 миља на сат и јаке кише. Заузевши острво пре скоро годину дана, јапанске трупе су се прилагодиле тешким условима.
Американци, пак, нису водили рачуна о временским приликама када су снабдевали јединице.Била је то непријатна добродошлица за припаднике 7. Пешадијске дивизије који нису познавали тај део своје територије. Опрема је била апсолутно неадекватна условима леденог пакла на острву.
Пошто су планери америчке војске очекивали да ће битка трајати само пар дана и нису очекивали колико ће услови бити исцрпљујући, амерички војници су изводили операције у одећи испод стандарда и неадекватној опреми.
Морали су да издрже снег, маглу, кишу и блато док су прегледали сваку лисичју рупу и удубину у потрази за својим јапанским непријатељем.
Изложеност јаким кишама и леденој хладноћи нанели су више жртава него непријатељска ватра, јер су стотине америчких војника претрпели промрзлине, које су често доводиле до гангрене и ампутација.
Кварови борбене технике и несташица хране досољавали су њихову беду док су прелазили пусто острво борећи се у малим, али жестоким сукобима са непоколебљивим противником.
Американци су, међутим, били подржани поморским и ваздушним бомбардовањем јапанских положаја, а стизала су и појачања и нове залихе.
До краја маја, америчке трупе су успеле да заузму узвишење на острву и затворе прстен око Јамасакијевих трупа којима је брзо понестајало хране и муниције.
БОЉЕ ЈЕ ЧАСНО УМРЕТИ, НЕГО НЕЧАСНО ЖИВЕТИ
Браниоци острва су се суочили са неминовним, али бушидо кодекс не дозвољава предају.
Боље је часно умрети, него нечасно живети. А част се губи предајом.
Помоћ морнарице из Токијског залива неће стићи на време, свестан је тога био Јамасаки.
Пуковник је имао само једно на уму , што скупље продати кожи и у последњем јуришу отићи у вечну славу.
Последњег дана борбе, Пол Нобуо Тацугучи (1911–1943), јапански хирург , некада студент медицине у Калифорнији, записао је у свом дневнику: „Последњи напад треба да се изврши…
Имам само 31 годину. И треба да умрем… Бринуо сам о свим пацијентима са бомбом у руци .
Пре зоре, 29. маја 1943. године, Пуковник Јамасаки и његови борци су кренули у очајнички, банзаи јуриш.
Њихов изненадни фронтални напад на Американце пресекао је противника.
Успели су да пробију прву линију одбране. И уследила је брутална борба прса у прса , све док Јамасаки и његови људи нису коначно били побеђени.
Бројнији непријатељ и огромна ватрена моћ сломилии су, на крају, отпор Јапанаца.
Када су остали без муниције и наде, преживели су извршили самоубиство, у многим случајевима детонирајући ручне бомбе у близини стомака.
Током 19 дана битке страдало је 549 америчких војника док је преко 1.000 рањено; међу Јапанцима је било више од 2.850 погинулих, међу њима и пуковник Јамасаки.
Битку је преживело 30 заробљених Јамасакијевих самураја.
Био је то крај борбе за повраћај острва Ату, једине битке која се водила на америчком тлу током другог светског рата.
Три месеца касније, у августу, америчке снаге су поново заузеле и Киску.
Овог пута, међутим, није било отпора, јер су Јапанци, под окриљем магле, напустили острво неколико недеља пре него што су Американци стигли.
Губитак Атуа и евакуација са острва Киска догодили су се неколико недеља после погибије адмирала Исороку Јамамотоа. Свеукупно то је био ударац за јапанску врховну команду, али је херојство бранилаца острва Ату био и инспиративни еп за Јапанце у наставку рата.
СВЕДОЧАНСТВО О ЗАБОРАВЉЕНОЈ БИЦИ
Када је Јапан 1945. ослободио заробљене житеље острва Ату, преживели су кренули на дуго путовање кући преко Филипина, Сан Франциска и Сијетла.
Када су стигли у Сијетл, речено им је да им неће бити дозвољено да се врате у Ату, пошто је америчка влада одлучила да је цена обнове њиховог разореног села превисока.
Подручје бојног поља је 1985. проглашено обележјем националне историје.
После рата овде је била инсталирана навигацијска опрема обалске страже коју је опслуживало пар десетина професионалаца .
1. августа 2010, станица обалске страже Сједињених Држава ЛОРАН на Атуу је трајно престала са радом.
Особље је повучено, а острво је остало без житеља.
Остали су само споменици да сведоче о заборављеној бици другог светског рата…и комади војничке опреме Јапанаца страдалих у одсудном банзаи јуришу.