Андреј Млакар
Тог 17. марта 2004 пре тачно 20 година одиграло се највеће етничко чишћење преосталог српског живља на простору Косова и Метохије. Повод је био баналан, једна гласина која је како се касније утврдило била само повод за оно што је било планирано, а свој увод имало је неколико дана раније. Улога снага КФОР -а који је требао према резолуцији 1244. да буде гарант мира и стабилности је била крање упитна, ако се изузме иницијатива поједних официра на терену.
Дани 17. и 18. март у новијој српској историји забележен ће бити црним словима као и јул 1999. после повлачења Војске Југославије и снага МУП-а Србије са простора Косова и Метохије. Простор Косова и Метохије био је захваћен погормашким насиљем десетина хиљада Албанаца који су пред собом уништавали и палили све што није Албанско. На мети су посебно били Срби и Роми. Званично самозване власти у Приштини саопштиле су тада да је у масовном погрому страдало 19 особа и неколико хиљада повређених, али је стварна бројка била далеко већа, јер неки Срби и Црногорци нису успели да се спасу од помахнитале руље која је јурнула на на Србе. Биланс је био стравичан: етнички су очишћени малобројни Срби из ећих градова и варошица на КиМ: Приштина, Ђаковица, Обилић, Косово Поље, Урошевац, Штимље, Призрен, Гњилане, села Сивињаре, Бело Поље и Грабац. Протерано је више од 5.000 Срба, чак седам српских села је уништено и спаљено. Уништено је 800 српских кућа (спаљено и порушено), 35 цркава и манастира са 115 које су уништене од доласка КФОР-а на простор Косова и Метохије.
Увод у погром
Двадесет година од погрома, познато је да то легализовано етничко чишћење није било спонтано, већ изузетно добро планирана акција, која је имала свој увод.
Почетком фебруара 2004 појавили су се били први весници да се спрема погром Срба. Напад на монахе манастира Свети Архангели код Ђаковице када их је напала група Албанаца док је снимана била црква Свете Тројице. Тад је осим монаха који су били спред цркве нападанута и немачка телевизијска екипа. Немачки контингент је негирао дасе напад догодио. На мосту на Ибру који раздваја северни спрски, од јужног албанског дела Косовске Митровице одржавали су се протести младих Албанаца који су покушавали да пробију барикаду и упадну у северни део Митровице. Тад је у Липљану било убијено двоје Срба.
Два дана пред погром 15. и 16 марта почеле су прве масовне демонстрације. Повод за њих било је хапшење неколико официра такозваног Косовског заштитног корпуса (КЗК) међу којима је био и бригади Селим Краснићи који се сумњао да је у време оружане побуне 1998 и 1999 ликвидирао Албанце који су били лојални држави Србији. Паралено са тим у Хагу је почело суђење Фатмиру Лимају коме се судило за убиства Срба. Посебно хапшење Краснићија довело је било до усијања демонстрације на улицама против УНМИК-а чија полиција је извршила хапшење. Маса која је била на улицама тражила је ослобађање Краснићија, оставку шефа УНМИК-а Харија Холкерија. Расположење је било пред експлозијом, а напади на припаднике УНМИК-а и КФОР-а на улицама постали су све учесталији и бруталнији.
Повод за почетак погрома
Тог 16. марта више од 20.000 Албанаца, већином омладинаца млажих од 25 година изашло је на улице градова КиМ. Док је маса демонстрирала улицама представник полиције УНМИК-а јавио је да су у близини Косовске Митровице три албанска дечака упала у набујалу реку Ибар и затажио да се пошање хеликоптер у потрагу за дечацима. Убрзо албански медији ласнирали су причу у етар под ознаком ХИТНО да су Срби бацили албанску децу у реку Ибар. Вест о бацању албанских дечака у Ибар изазвала хеистеричну реакцију албанске масе на улици. Кренуло је масовно насиље, почело је паљење и уништавање свега неалбанског на простору КиМ
Неке процене указују да је броја укупна Албанаца који су кренули у масовни обрачун са Србима и погром износила 50.000. Снаге КФОР-а и УНМИК-а само су могли да гледају скрштених руку шта се дешава.
Неки обавештајни подаци указују да је овај погром Срба био добориспланирана операција под називом „Пролећна река“ чији је идејни творац био Народни покрет за ослобођење Косова, а који је био усвојен у селу Драгобиље где је и одржан састанак. Кључни циљ операције био је протеривање неалбанског становништва са простора Косова и Метохије. Саставни део плана био је и напад на припаднике КФОР-а и УНМИК-а. План је био ангажовње свих албанских ресурса за тај циљ и поделу неколико хиљада комада ручног ватреног оружја из арсенала ОВК који је био сакривен. План је имао три фазе:
Прва: протеривање Срба у што краћем року и њухово сузбијање на што мањи простор;
Друга: ширењем дезинформација и панике покренути српско становништво на исељавање, за шта су били задужени били албански медији, и
Трећа: стварање медијског мрака код Срба, прекид мобилне мреже и фиксне телефоније и изолације неалбанског становништа од било каквих информација.
Носиоц операције одређени су били „Ветерани ОВК“ и поједине студентске организације. Оно што је интересантно било је да су структуре УНМИК-а и КФОР-а преко своје обавештајне мреже дошле до плана „Пролећена река“ и да је он био достављен шефу УНМИК-а Харију Холкерију.
Почиње погромТродневно брутално насиље које је трајало 17, 18 и 19. марта 2004 почело ватреним антисрпским говорима,а онда и великом масом од неколико десетина хиљада млађег албанског живља, који су јурнили на: Чаглавицу, Липљан, село Рабовце, село Брсје, Косово Поље, село Свињаре , северни део Косовске Митровице, Ђаковицу, Штимље, Витину…. Уследила је убијање, пљачка и паљење српских кућа, пребијање, силовање и убиства. Употребљавано је било и оружје против голоруког спрског становништва које није имало нисачим да се одбрани.
Улога КОФОР-а
Иако смо навели да је КФОР знао за операцију „Пролећна река“ понашао се као да се нипта не припрема. Командант америчког контингента на КиМ у тренутку албанске побуне налазио се на скијању, чак није ни прекинуо активност када је јављено да гори се Космет.
Снаге КФОР-а на терену у зависности од ситуације до ситуације реаговали су од ситуације до ситуације. Поједине снаге су наговарале Србе да због безбедности уђу у камионе и аутобусе да буду пребачени на сигурно. Један официр „КФОР“- а тврдио је да је био план да се целокупно становиштво са централног дела Косова и Метохије сабије у Грачаницу и одатле касније пребаци пут Мердара у централну Србију.
У немачком сектору око Призрена албанска руља је уништавала српска села, куће, а на мети нашао се и манстир Богородица Љевишка у који су Албанци допремили нафту полили га и запалили и тиме уништили нерпоцењиво културно добро.
Пред очима војника француског контингента село Свињаре било је спаљено. Припадници италијанског контингета су становнике Белог поља евакуисали пре доласка руље..Срби су покушали да нађу спас у локалној цркви, а препуштени су били на милост и немилост маси која их је тукла до крви.
Иначе амерички контигент је зауставио руљу која је јурнула према Грачаници. Многи верују да је то било намерно с озбиром да је Грачаница била централна зона која је фигурирала као место сабијања Срба на једна простор.
КПС припадници такозване Косовске полицијске службе долазили су у српска села да убеђују локално српско становништво да не могу да га заштите и да треба да напусте своје куће. Многи дефинишу да су догађаји од 17, марта било контролисано пресељење становништва које је осим албанских лидера имало благослов и у делу КФОР-а.
Храброст шведског контингента КФОР-а
На висини задатка једнио је био шведски контингент чији припадници су се отворено сурпоставили албанској помахниталој руљи и да је с обе стране дошло до размене ватре. Том приликом шведско оклопно возило било је погођено кишом метака, а онда и запањено.
КФОР је навео да је у догађајима од 17. марта било погинулих и рањених на страни КФОР-а, колико, та бројка је остала непозната. На бројим снимцима који су сеп ојавили видела су се запањена возила КФОР-а и УНМИК-а. Наводно су возила УНМИК полиције била погођена снајперским хицима већег калибра 12,7 мм.
Испред села Чаглавица сукобио се и амерички контингет КФОР-а и албански демонстранти који су захтевали са се они склоне и омогуће им упад. Уследила је размена ватре. Исти сукоб се догодио у селу Лапушник. После трочасовне борбе метака и сузавца албанскја руља се повукла. Званично тај сукоб се није ни догодио.
Своју храброст показали су и припадници италијанског контингента КФОР-а који су заштитили у својој зони манастир, цркве и српске куће, али такав случај у зони немачког контингента није био.
Улога КФОР-а остала је двојска с једне стране некативност, с друге стране реаговње према мандату у зависности од личног субјективитета конанданата на терену, који су користили ватрено оружје да се заустави руља на терену.
Тадашњи генерални секретар УН Кофи Анан рекао је напад који се догодио 17, 18 и 19. марта организвана и свеобухватна кампања против косовских Срба, Рома и Ашкалија. То је признао и неименовани званичник Стејт департмента да ништа није било спонтано него организовано и навео да је бројка учесника у мартовском погрому Срба износило 70.000.
Епилог
мартовско насиље познато и као операција „Пролећна река“ успешно је реализована собзиром да је српско становништво протерано. Прокламована стратегија „Стандарди па статус“ која је била разлог погрома доживела је дебакл и одбачена. Прецизан план повратака протераних Срба никада није био направљен и одвијао се појединачно уз бројне препреке. Многи се никада више нису вратили. У извештају генералног секратара УН од 20. новембра 2006 Савету безебдности УН у извештају у вези немриа предочено је да су због мартовског погрома предузета 323 судска постпупка од чега су 134 била осуђена. Јуна 2004. са места шефа УНМИК-а отишао је Хари Холкери, а на његово место је дошао Сорен Јесен Петерсен дански дипломата који је Космет још више удаљио од Србије и урадио све да КиМ приближи независности