ЧЕТИРИ ДАНА МОСКОВСКОГ ПУЧА: Како је пропао преврат армије и КГБ-а против Горбачова 1991.

Историјат пучева у Русији није нов и није све почело и завршило се са Вагнером. У новијој историји била су два покушаја пуча један у августу 1991. и други у октобру 1993. Оба су била неуспешна, с тим да је најкрвавији био онај из 1993. када је Таманска тенковска дивизија са тенковима Т-80УД разорила Бели дом.

Кренимо, редом.

Август 1991. Четири дана пуча

Једна од највећих прекретница у историји Совјетског Савеза после велике Октобарске револуције и Отаџбинског рата 1941-1945 свакако је био неуспели покушај државног удара против Михаила Горбачова, који је дефинитвно означио крај Совјетског Савеза.

Оно по чему ће овај неуспели покушај да се Спаси Совјетски Савез био је политичка афирмација Бориса Николајевича Јељцина за лидера. Горбачов је додуше формално власт задржао још четири месеца, а она је окончана, када је 25. децембра 1991. са Кремља скинута застава “Великог октобра” и замењена руском тробојком.

Foto: Shutterstock


Тог 18. августа 1991. Борис Николајевич Јељцин налазио се у службеној посети Алма Ати тадашњем главном граду Казахстана и свом колеги Нурслатан Назарбајеву. Интересантно је да о овој посети Јељцин није био обавестио Михаила Горбачова Генералног секретара КП СССР-а.

Иако званични део посете није био завршен у строги распоред улетео је незванични део сам великим ручком, а касније и вечером. Борис Јељцин иако се спремао да крене није то могао да реализује. Полетање службеног авиона неколико пута је било одлагано. Док је Јељцин на сваки начин настојао да оконча посету и врати се у Москву није му полазило за руком. За то време није ни слутио шта се дешава у Москви где су руководећи кадрови КП СССР-а и КГБ припремали заверу јер им се пут којим је земља кренула није нимало допао посебно после уједињења две Немачке и повлачења совјетске војске из Источне Европе и расформирања Варшавског пакта.

Код Јељцина се већ породила сумња да нешто није у реду чим се толико завлачи са посетом. Упрко свему успео је да полети и у касним вечерњим сатима слети на аеродром Внуково -2. Одатле се службеном волгом одвезао у своју дачу у Архангелску (предграђу Москве). Наредног 19. августа у раним јутарњим часовима Јељцинова ћерка Татјана упалешна упала је уњегову собу и почела да га буди.. Она га је обавестила да је у Москви преврат, да је одређена група функционера преузела власт и извела војску на улице. После неких пола сата у викендицу стигао је шеф Јељциновог обезбеђења Александар Коржаков, затим Руслан Хазбулатов ( који ће две године касније повести побуну против Јељцина због његове самовоље и узурпације власти) и још сијасет функционера.


У викендици радио је телефон, факс и телевизор. На састанку са Јељцином договорили су саопштење у коме су се обратили грађанима Русије. У саопштењу су захтевали да се сазове хитан састанак народних депутата СССР-а, да се врати власт Михаилу Горбачову који је био заточен у вили на Криму у који су пучисти упали 18. августа у вечерњим часовима, где се Горбачов налазио на одмору. Док је Горбачов био одрезан од света, то није био случај са Јељцином, који је како је касније тврдио у својим мемоарима написао да захваљује неопрезности шефа КГБ Владимира Крјучкова, једног од организатора пуча.

Много година касније испливало је да сами пучисти нису имали појма шта да раде се Јељцином. Неки су предлагали да одмах буде ухапшен по слетању на аеродром Внуково-2 и привремено изолује у некој викендици, али се од тога одустало услед неслагања. Главни аргумент је био да је викендица у којој је боравио Јељцин у Архангелску била под присмотром, као и сва средства комуникације. Објашњење зашто никакве мере нико није преузео дато је у томе што радници КГБ који су пратили Јељцинову породицу и сараднике нису добили наређење да преузму конкретне мере. Узрок одсуства мера приписан је политичким и психолошким разлозима.. Поједини радници КГБ нису били за свргавање легалних функционера пре свега председника СССР-а и председника РСРФ Бориса Јељцина и да се успостави диктатура која би применила репресију према свакоме ко пружи отпор новој власти.. Оклевање и неразумевање истуације омогућило је да Јељцин избегне тоталну изолацију.

Foto: Shutterstock


Док је Јељцин потписивао проглас тенкови Кантимировске и Таманске тенковске дивизије, мотострељачки пукови и делови Тулске ваздушно-десанте дивизије већ су улазили или се размештали по Москви. Овде ваља подсетити да је месец дана пре пуча Борис Јељцин посетио управу Тулску дивизију којом је командовао генерал Павел Грачов… Остало је забележено и да је Јељцин том приликом упитао Грачова да ли се власт ако уследи нека завера, атентат или покушај преузимања власти од Горбачова може да рачуна на подршку ове војне јединице, Грачов је одговорио потврдно..

Припадници саобраћајне милиције су помагали распоређивање војних једница широм Москве.. Стотине тенкова, камиона са војницима, оклопни транспортери кретали су се улицама Москве. На важнијим раскрсницама чак су строго поштовали саобраћајне прописе и знакове. Малобројни страни дописници који су присуствовали тој сцени остали су у шоку.. Многи су говорили: “Какав је ово војни преврат”.. Стране дипломате које су пробудили тенкови и војска на улицама из својих амбасада јављали су да је у питању демонстрација силе..

И сам Јељцин је био у недоумци какав је то пуч кад војска мирно седи на тенковима, нико се не хапси. Изненада је како су хроничари описали устао од стола и наредио сарадницима да у пратњи наоружаног обезбеђења иду до Белог дома. Шеф обезбеђења покушао је да прво одврати Јељцина јер је страховао да ће бити или ухапшен или убијен, затим је предложио да се масикра у рибара и да притокама у чамцу и самом реком Москве стигну до града, али ипак сматрао је најбоље решење је било бежанија у Јељцинов Свердловск, данас Јекатеринбург или неки други град на Далеком истоку.

Foto: Shutterstock

Међутим, Јељцин је сео у волгу и колона возила кренула је ка Москви. Јељцин и сарадници су претицали и сутизали војне колоне, међутим нико их није зауставио. Чак су прошли и поред чувене специјалне једнице КГБ “Алфе”, чији командант је препознао Јељцина, али је остао по страни јер никаквог наређења за хапшење није ни било. Испред Белог дома окупили су се грађани, војници су седели на тенковима, било је ту депутата, новинара, једном речју шаролик свет. У Белом дому радили су телефони, факсови, специјални телефони.

На телевизији су чак прочитали Јељцинов проглас. Јељцин и Хазбулатов слали су стотине телеграма и звали из Белог дома све могуће представнике власти да виде на кога могу да рачунају широм Русије.. Јељцин се обраћао медијима, саопштења су само летела . Јељцин је потписао одмах и указ о формирању Министарства обране Русије за чијег начелника је постављен генерал Константин Кобец који је иначе био на челу Комисије за војну реформу у Врховном Совјету РСРФ и био је потпуно лојалан Јељцину, затим потпреседник, ветеран Авганистанског рата и генерал, пилот Александар Руцкој, иначе Херој Совјетског Савеза ( исто 1993 ухапшен и јавно понижен због покушаја да ограничи Јељцинову самовољу)…

  1. август

За то време пучисти су се око 10 часова тог 19. августа окупили у Кремљу и сумирали прве резултате пуча. Закључили су да све пролази у најбољем реду, да је у држави стање мирно као и у предузећима да нема ни једног штрајка.. На тенкове у центру Москве пењу се деца, људи се сликају са војском.. Мало ко је схватио од обичних грађана озбиљност ситуације…

Интересантно је да војска је једино ушла у Москву, али ни у један други град није нити су излазили из касарни.. Око 11 сати око Белог дома стигли су припадници ВДВ. Они су одмах прешли на страну браниоца Белог дома… Јељцин је за то време потписао указ 59. у коме је све одлуке Комитета за ванредно стање прогласио незаконитим и ставио ван снаге на целој територији РСРФ. Чак и Централна телевизија је преносила Јељцинов указ и дневник Времја. Тад је стигла вест да су делови Тулске ВДВ прешли на страну браниоца Белог дома .. Народ је громогласно поздравио одлуку падобранаца.. Око Белог дома распоредиле су се четири чете које су се спремиле за одбрану.

У пет сати поподне један од пучиста Генадиј Јанајев је одржао конференцију за новинаре. Јанајеву су дрхтале руке, био је неубедљиви и сав у страху. Јанајев је говорио да је Горбачов болестан и да чим се опорави преузеће власт, док ће они да чувају поредак док се Горбачов не опорави.. Прве вечери пуча пучисит су забранили излазак десетинама новина и да се за 26. фебруар сазива Врховни Совјет..

  1. август

Наредног 20. августа Јањајев је прогласио ванедно стање у Москви. Испред Белог дома окупило се 50.000 Московљана противника пуча и 1.000 наоружаних цивила уз припаднике четири чете ВДВ.. Официри и војници осталих једница били су у чуду. Нити су знали који су им задаци и зашто су доведени.. Пучисти су за то време планирали да се на Бели дом изведе хеликоптерски десант.. Међутим војне јединице су пучистима једне за другима отказивале послушност.. Гро високих војних официра није се чак ни јајвљао пучистима на телефон… Генерал Лебед који се придружио пучистима ојачао је одбрану са распоређивањем додатне брорбене технике око барикада које су грађани подигли да зауставе пучисте.

Пучисти су предвидели да једница “Алфа” буде носилац упада у Бели дом. Време за упад процењено је да буде 21. август у три сата ујутро. План је предвиђао јуриш јединица ОМОН, а за њима требали су да крену специјалци једнице “Алфа”. Анализа је предвиђала да ће Алфе које имају искуство у заузимању објеката савладати противнике пуча и заузети зграду..

Међутим, међу јединицама пучиста дошло је до неслагања. Сви команданти одреда отказали су изненада послушност како се ближило време упада у Бели двор. Чак је дошло до сусрета командант “Алфи” Карпухина и генерала Грачова на тајној локацији у Москви.. Операција је стопирана и оцењена као бесмислена и да ће се пролити много крви због чега ће армија бити заувек осрамоћена..

Маршал Димитриј Јазов један од активних пучиста који је донео указ о изласку војске остао је сломљен када је схватио да су га сви подређени генерали напустили.. Сведоци који су били прустни у кабинету заједно са њим говорили су када су га остали пучисити наговарали да војска пуца по људима, он је урлао да не жели да буде нови Пиноче.. Чак је и Јанајев устао против примене силе.. За то време припадници ВДВ чврсто су држали позиције око Белог дома. Генерал Грачов је уверио Јељцина и његове сараднике да је одбрана спремна ако крене напад, али да неверује да ће до њега доћи.. Јељцин је изјавио да из Белог дома никуд не иде и да се свима подели оружје..

Foto: Shutterstock
  1. август, последњи дан пуча

Увече 21. августа међу пучистима наступио је слом.. Маршал Јазов одбио је да дође у Кремљ на састанак, као и шеф КГБ Крјучков, који су иниситирали да група из Кремља дође код њих. Испред Белог дома “Алфе” и припадници ВДВ су се збратимили .. У Министарству одбране није било никога – сви су се разбежали осим Јазова и Крјучкова.. Пучисти су остали у шоку кад им је речено да је на јутарњем састанку донета одлука да се све војне јединице повуку из Москве и врате у касарне.. Јазов је саопштио да је време да сви пучисти седну у авион и оду код Горбачова. Вођа екипе је био шеф КГБ Владимир Крјучков кога је Горбачов одбио да прими.. Јанајев који је био са њим док су седечи испред кабинета Горбачова потписали су указ о укидању свих одлука пучиста, међутим тај указ нико није нигде објавио.. Раскол међу пучистима је био комплетан.. Горбачов је рекао да ће их примити, али тек кад му укључе све везе.

Иначе Горбачов коме су прекинуте биле све комуникације заправо је пратио целу ситуацију преко једног малог транзистора који је неко од чланова послуге имао код себе, па је знао шта се дешава у Москви. Пучисти чим су успоставили везе Горбачов је сео за телефон и позвао прво Јељцина, а други позив био је упућен америчком председнику Џорџу Бушу Старијем..

За кратко време комплетна власт вратила се у руке Горбачова, али то је била друга држава. Историја Совјетског Савеза завршила се 21. августа 1991.. Политичка агонија је настављена још наредна четири месеца, али држава Русија је имала новог председника Бориса Николајевича Јељцина. Пучисити су похапшени, али брзо и пуштени и отерани у дубоку изолацију из које виђе никад нису изашли.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *