БАЊАЛУКУ НИЈЕ ОДБРАНИО НАТО, ВЕЋ ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Лични осврт, Пише: Данко Боројевић

Да би се осигурао политички договор, војске на терену морале су да створе војничке предуслове за то. Тако је и ВРС, осигурала српској страни могућност да изнесе своје политичке ставове и избори се за Републику Српску током преговора у Дејтону.

Међутим, пре преговора у Дејтону, Република Српска морала се осигурати на терену.
Поражена (операција „Уна-95“), али са јасним циљем доласка пред Бањалуку, ХВ одлучује да напад организује са запада (операција „Јужни потез“), због чега снаге АБиХ, искористивши расуло дела јединица 2. КК ВРС на том делу, убрзо улазе у Сански Мост.

Иако то није била његова зона одговорности, генерал Момир Талић командант 1. КК ВРС, да би заштитио тај део фронта, преузима улогу да ту командује. Он са Мањаче узима центар за обуку са пуковником Кесићем, узима насеље Доње Козице, како би спречио снаге АБиХ да уђу у Стричиће. Ту су још и 2. крајишка бригада на челу са пуковником Савићем, те 5. козарска и 6. санска бригада. Тада се ВРС сусреће са два проблема – затварање правца од Санског Моста преко Стратинске до Бронзаног Мајдана и затварање правца који иде од Санског Моста према Оштрој Луци и Приједору.
Након што јединица полиције МУП РС и бригада из Дринског корпуса у ноћи између 9. и 10. октобра напуштају Чађавицу, снаге 5. К АБиХ заузимају Ситницу. У таквој ситуацији, после договора са генералом Талићем, организацију одбране јужног дела фронта, дела од Локвара на Мањачи и Велику и Малу Мањачу преузима генерал Момир Зец.

Таквом организацијом одбране, пут Авноја остао је слободан, те тенкови Хрватске војске улазе у Подрашничко поље, што је оставило могућност уласка на Мањачу, чиме би биле угрожене 7. купрешко-шиповска мтбр и 11. мркоњићка бригада, јер би им остале иза леђа, на планини Лисини.

Због тога, генерал Зец одлучује, да се организује одбрана од села Дабрац до Црне Ријеке. Одлучено је, да ту положаје заузму један батаљон из састава 1. мешовите противоклопне артиљеријске бригаде (1. мпоабр) и делови 1. бањалучке бригаде, тако да су 7. купрешко-шиповска и 11. мркоњићка бригада заузеле Велику и Малу Мањачу и село Сурјан. Бригаде су се извлачиле под борбом и велики део њих је страдао, јер су касно кренуле са претходних положаја. На делу према мркоњићкој бригади остао је празан један простор, од око један километар, где је положаје заузео батаљон из састава В и ПВО ВРС, али се он већ после првог контакта са хрватским снагама повлачи и напушта положај. Остаје празан простор, што искориштавају хрватске снаге и улазе у ХЕ Бочац. Тако хрватске снаге долазе иза леђа српским јединицама, чији се положаји налазе у рејону села Дабрац.

Постојала је могућност, да ХВ после уласка у Бочац уђе и у Агино село, Крмине и да им пут буде слободан.
Са Влашића долази део јединица ВРС и затвара правац испод Чемернице. Ипак, схваћено је, да ће ХВ да прегрупише снаге и да се мора затворити правац према Крупи на Врбасу, да оне не могу ићи кањоном Врбаса, што је и учињено. Убрзо у испомоћ стиже и један раднички батаљон, али то су све били људи са преко 55 година. Генерал Зец је тада одлучио, да батаљон стави на врх Чемернице, јер онај кад види са беспилотном летелицом он мисли да је ту резерва српских снага, ако прођу, да ће их пресећи и окружити. То је била класична војна обмана, на коју је генерал одиграо, чекајући пристизање појачања. Трећи дан долази батаљон из 16. крајишке мтбр, на челу са мајором Петровићем и делови 1. окбр, тако да се затвара правац Чемерница-Агино село-Крмине, чиме је постављена линија одбране .

Са тако утврђеном линијом одбране, веровало се да хрватске снаге неће успети да прођу, што се испоставило тачним. Иако је огроман притисак био да се „пробије“ одбрана и да се сиђе према Челинцу, одакле би пут према Бањалуци био слободан, уз спорадичне борбе и са 14 погинулих припадника, Војска Републике Српске је ту дочекала Дејтон.

По смиривању ситуације у рејону Озрена, односно Добојско-теслићком ратишту, у рејон Мањаче пристиже 16. крајишка мтбр, ојачана 2. оклопним батаљоном 1. окбр. Својим пристизањем у рејон Мањача, бригада је затворила пут ка Бањалуци. Након консолидовања одбране, ВРС покреће противудар и на реци Угар у подножју планине Влашић јужно од Кнежева, одбија хрватски напад и самим тим зауставља хрватску офанзиву. Борбе на овом делу бојишта су завршене 11. и 12. октобра, када су хрватске снаге биле приморане да пређу у одбрану.

Према хрватским изворима „о стаци о статака снага босанскохерцеговачких Срба и снага разбијених и протјераних побуњених Срба из Хрватске свели су се на узак појас обране Бања Луке што је био и задњи град који су покушавали спасити и обранити. Тако су снови о Крајини докрајчени спашавањем једног јединог града од којег су хрватске снаге биле удаљене свега 23 км“.

Међутим, подаци изнесени у хрватским изворима, нису баш поуздани. Посебно ако се узме у обзир, на њиховом инсистирању о постајању СВК после пада Крајине, и њеног ангажовања у завршним борбама за Републику Српску.

Поред тога, ако се погледа удаљеност простора који је ХВ заузела од саме Бањалуке, уочава се да је подручје Подрашнице, Подрашничко поље удаљено од Бањалуке копном 64,7 км, ваздушном линијим 44,09 км, Чађавица је од града удаљена копном 48,8 км а ваздушном линијом 37,11 км, док је ХЕ Бочац удаљена копном 39,2 км а ваздушном линијом 29,41 км. Тако да се хрватски податак, да је ХВ стигла на само 23 км од Бањалуке, не може прихватити као веродостојан.

Касније ће се, у појединим хрватским штампаним медијима па и публикацијама, појавити тврдња да је пад Бањалуке био неизбежан, те да је Хрватску војску зауставио НАТО (?).

Сличну причу, износе и поједини Бошњачки медији па и политичари. Наиме, они тврде да је АБиХ могла да заузме Бањалуку, али да их је спречила „међународна заједница“. Остаје само нејасно, којим снагама би то учинили? Ако се зна да је 5. К АБиХ у то време располагао са свега 16000 људи, који су били већ увелико „истрошени“ током борби, док пристигла помоћ из 7. К АБиХ од 10000 људи није омогућила пад Бањалуке.

Очигледно се намерно заборавља, да је тадашње политичко Сарајево, управо од те „међународне заједнице“ захтевало да се зауставе борбени летови авијације ВРС.

У отвореној анализи ЦИА, која је објављена 2002. године, за тај период рата на простору бивше СФРЈ наводи се: Иако је операција „Намерна снага“ у америчким и НАТО круговима означена као потпун успех, указују се да ваздушни напади нису деградирали борбене способности ВРС на терену и да је она наставила борбу са напредујућим хрватско-муслиманским снагама, паралелно са ваздушним нападима НАТО снага. Снаге ВРС су функционисале и даље као „кохеретне војне снаге“ које су маневрисале јединицама нивоа бригаде и у току најжешћих удара по њиховим положајима.

Сагледавајући целокупну слику догађања током завршних борби у БиХ, уз увид у део архиве зараћених страна. Добија се слика, да хрватски заповедници нису били задовољни својим муслиманским савезницима. Наиме, муслиманске снаге су чекале да главнину посла одраде хрватске снаге, како би оне кренуле у спровођење својих задатака у дело. И у условима неповољног односа по ВРС, српске снаге су покренуле противудар према Кључу наносећи озбиљне губитке снагама 5. и 7. К АБиХ.

У таквим условима морала је дејствовати хрватска артиљерија, како би зауставила српски противудар. Муслиманске снаге нису успеле, за цело време трајања рата да изврше деблокаду Сарајева и Горажда, нити да помере српске снаге код Брчког. Муслимани су у завршним борбама имали значајнијег успеха само тамо где су се наслањали на ХВ. Док су хрватске снаге уз тешке борбе улазиле у Мркоњић Град и Бочац, за то време снаге АБиХ успеле су да овладају Санским Мостом, али без борбе. Пристизањем 16. крајишке и дела 1. оклопне бригаде у рејон Мањаче, изгубљена је свака шанса да се овлада градом Бања Лука и да се порази ВРС као војна сила.

Сам Ричард Холбрук је у својим мемоарима, изразио жаљење што Нови Град, Козарска Дубица и Приједор нису заузети, већ су остали у српским рукама.

Борбени летови авијације ВРС изведени у завршници рата били су необичан пример„асиметричног“ односа величине ангажованих снага и ефеката – са неколико десетина летова заустављена је стратешка офанзива противника у самој завршници рата, омогућавајући консолидацију одбране ВРС и самим тим контраофанзиву ВРС којом је сачувана Република Српска и омогућен почетак преговора о миру.

Оно што је битно, ВРС као војна сила није поражена, већ је сачувала простор Поуња, Приједор и Бањалуку, омогућивши тако постојање Српске.

По успешно завршеним преговорима у Дејтону, Републици Српској враћене су општине Шипово и Мркоњић Град. Што јасно указује, да је сама хрватска операција „Јужни потез“, у основи била изнуђен потез, како би се сачувала АБиХ од пораза. Убрзо затим, у БиХ пристижу међународне снаге за спровођење мира – ИФОР (IFOR).

Крај

За израду текста коришћена је следећа литература:

Данко Боројевић, Драги Ивић, Војска Републике Српске, 12. мај 1992. године-31. децембар 2005. године, СРВЧ, Београд, 2014,

Магазин Видовдан, Данко Боројевић, Драги Ивић, Отровни ујед шејтанових мамби, 31. јул 2011,

 Данко Боројевић, Уна-95, одбрана Републике Српске 1995. године, ауторско издање, Београд, 2023.

General Janko Bobetko, Sve moje bitke, treće izdanje, vlastita naklada, Zagreb, 1996,

Милан Х. Гулић, Последњи дани Крајине – Република Српска Крајина између Бљеска и Олује, Институт за савремену историју, Београд, Војнодело 2/2007,

Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995,

Holbrook, Richard, Završiti rat, Sarajevo 1998,

Душан Кукобат, Бојан Димитријевић, 2. крајишки корпус Војске Републике Српске, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019.

Драгослав Илић, Марко Јанковић, Милена Михаљевић, Борис Радаковић, Предраг Лозо, Мирко Цвијановић, Неђо Малешевић, Душан Павловић и Јовица Рудић, Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, историјски преглед, друго измењено издање, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2018,

Davor Marijan (Hrvatski institut za povijest, Zagreb UDK 355.42 (497.5-3 Bjelovar) Izvorni znanstveni rad Primljeno: 31. 1. 2008.), Zborno područje Bjelovar u operaciji Una, scrinia slavonica 8 (2008),

Udruga ratnih veterana 2. gardijske brigade, 2. grb Gromovi u akciji „Una-95“, Ponedjeljak, rujan 19th, 2016,

Марко Јанковић, Дубички 20. вијек, Ризница духовног блага, Бања Лука,
2018,

Bojan B. Dimitrijević, Vazdušni rat nad Republikom Srpskom i Republikom Srpskom Krajinom, Društvo istoričara Srbije, Beograd, 2017,

Hrvatski vojnik, Marinko Karačić, Abeceda operacije Južni potez, broj 641, 15. 10. 2021.