УСС Абрахам Линцолн више није само симбол америчке поморске силе у региону, већ и показатељ цене коју таква пројекција моћи носи када се мисија развуче до крајњих граница. После девет месеци на мору, уз 208 дана непрекидног боравка ван луке, посада носача суочава се са несташицама хране, хигијенским проблемима, кваровима и падом морала.
На броду се налази око 5.000 морнара и маринаца. То људство носи дуготрајно оперативно оптерећење у тренутку када је брод укључен у борбене операције против Ирана, блокаду Ормуза и касније акције које је Пентагон означио као прекоморске операције. Када се такав темпо споји са ограниченим предахом, расте ризик од пада борбене ефикасности.
Проблем није само у умору посаде, већ у томе што се он спојио са слабим условима живота на броду. Пријављени су дуги редови за оброке, несташице основних потрепштина попут сапуна и пасте за зубе, неисправни тоалети, буђ у тушевима и неупотребљиви капацитети за прање веша. То више није питање комфора, већ одржавања основног санитарног и радног минимума.
Када носач авиона месецима ради у режиму високог интензитета, сваки квар постаје оперативни проблем. На копну се такви недостаци решавају брже. На мору, посебно у зони сукоба, сваки прекид у снабдевању и свако одлагање поправке директно погађа способност посаде да одржи ритам дежурстава, летних операција и техничког одржавања.
Темпо операција као узрок кризе
Кључни узрок садашњег стања јесу дужина и интензитет ангажовања. УСС Абрахам Линцолн је кренуо из Сан Дијега крајем новембра, преко Пацифика стигао у зону Блиског истока у јануару, а затим ушао у низ мисија без озбиљнијег оперативног растерећења. Између заустављања на Гуаму у децембру и кратке посете Оману у јуну, брод је провео 208 дана непрекидно на мору.
То није само бројка за статистику. То је сигнал да је носач коришћен до крајњих граница издржљивости посаде и бродских система. Продужена пловидба без редовног одмора и озбиљнијег техничког опоравка троши људе брже него што се обично признаје у јавности.
Америчка морнарица је у ратним условима покушала да одржи стално присуство више носача у региону. Један је у међувремену отишао, други је стигао касније, али је Линцолн остао један од главних ослонаца операција. То је значило да терет задатка није био равномерно распоређен, већ је значајан део притиска пао на један брод и његову посаду.
Логистика као слаба тачка
Америчка морнарица традиционално гради слику о себи као о сили која може дуго да делује далеко од матичних база. Управо зато садашњи проблеми имају већу тежину. Ако носач у кључној зони операција има заостатке у испоруци хране, поште и основних средстава за личну хигијену, онда није реч о споредном пропусту, већ о слабости у систему подршке.
Поморско допуњавање је настављено и током јула, али то очигледно није у потпуности решило нагомилане проблеме. Тешкоће у пребацивању залиха из Бахреина до брода због рата показују да линија снабдевања није била довољно отпорна за наметнути темпо.
То има директне последице по посаду. Морнар који ради дуге смене, затим чека у реду за оброк и враћа се у простор са поквареним тоалетима и лошом хигијеном, није у истом стању као посада која функционише у уређеном режиму. На носачу авиона, где су рутинске радње саме по себи ризичне, пад концентрације није споредна сметња, већ озбиљан безбедносни фактор.
Додатну тежину даје чињеница да су слични проблеми са квалитетом хране већ избијали у јавност још у априлу, и то не само на Линцолн, већ и на УСС Триполи. Када се исти тип примедби понавља током исте мисије, тешко је говорити о изолованом инциденту.
Пад морала као оперативни ризик
Слаб морал на ратном броду није апстрактан појам. Он се претвара у спорије извршавање задатака, више грешака, лошију координацију и већи ризик од несрећа. Садашњи услови и темпо могли би да утичу на рад брода и доведу до инцидената.
На носачу авиона свака смена носи висок ризик. Одржавање палубе, руковање муницијом, припрема авиона, рад у машинским и логистичким зонама — све то тражи дисциплину и свежу посаду. Када се у систем увуче хронични умор, и најбоље процедуре почињу да зависе од пуке издржљивости људи.
Помињање наводног хабања летне палубе додатно је појачало забринутост, иако је 5. флота одбацила тврдње о рупама и поручила да брод остаје способан за све задатке. И без уласка у спор око стања палубе, сама чињеница да су се такве сумње појавиле говори колико је поверење у стање брода нарушено.
Проблем који превазилази један брод
Линцолн није усамљен случај. Последњих месеци и УСС Гералд Р. Форд је током продуженог ангажовања у региону имао проблеме који су погађали квалитет живота посаде. Тамо су отказивали тоалети, долазило је до изливања отпадних вода, а пожар у просторији за веш направио је довољну штету да брод мора у луку на поправку.
Када два носача у кратком периоду показују сличне слабости, онда фокус више није само на пропусту на једном броду. Фокус прелази на темпо ангажовања целе флоте, кадровску и техничку истрошеност, као и на способност морнарице да одржи дуге борбене мисије без озбиљног пада услова живота.
То отвара непријатно питање за Пентагон и команду морнарице. Носачи авиона су главни инструмент демонстрације силе САД. Али та демонстрација губи тежину ако иза спољне слике стоји посада која ради на граници издржљивости и систем снабдевања који касни у основним стварима.
Присуство два носача у региону показује да Вашингтон не намерава да смањи притисак. Али што дуже такав распоред траје, већи је ризик да ће проблеми са моралом, снабдевањем и техничким одржавањем почети да производе последице које се више неће моћи сакрити иза формуле да је брод „потпуно способан“. У рату се борбена моћ не мери само бројем авиона на палуби, већ и стањем људи који ту палубу држе у функцији.