Европа је представила свој контра-план мира као одговор на иницијативу Доналда Трампа, али документ од 24 тачке више личи на политички манифест него на реалан оквир за прекид рата. Уместо да полази од чињенице да је Украјина у дубокој војној кризи и да је тренутни приоритет спречити даљи пад фронта, европски предлог понавља старе, за Москву неприхватљиве формуле — од НАТО интеграција до присуства страних трупа. Уместо мира, Европа је понудила пакет који делује као да је смишљен да га Русија одмах одбаци.
Европа је, као одговор на Трампов „план мира“, формулисала сопствени контра-предлог од 24 тачке — документ који већ на први поглед открива да полази од истих, за Москву неприхватљивих претпоставки које су и довеле до рата. У центру европског плана поново је идеја о интеграцији Украјине у западне безбедносне структуре, пре свега НАТО-а. Уместо прагматичног приступа заснованог на стању на бојном пољу, где је Украјина у дубоком дефанзивном колапсу, европски предлог креће од максималистичких захтева: већ у тачки 2 инсистира се на потпуном и безусловном прекиду ватре, што је у интересу Кијева, али без иједног уступка који би уважио реалност руског напредовања.Кијев може у НАТО
Даље, тачке 3 и 4 предвиђају да САД и Европа преузму технички надзор над примирјем, укључујући и компоненту на терену — фактички уводећи НАТО мисију у Украјину. Иако Вашингтон не показује жељу да преузме ову улогу, Европа покушава да га поново гурне у први план, што из руске перспективе делује као ширење западног војног присуства под етикетом „надзора“. Слично се наставља и кроз питања размене заробљеника (тачка 7), где формулација о „ослобађању цивила“ оставља простор Европи да то тумачи на произвољан начин.
Кључна тачка 9 поново потврђује „суверенитет Украјине“ и наглашава да Кијев не може бити приморан на неутралност — што имплицитно значи да би могао бити „охрабрен“ на НАТО чланство. Тачка 10 иде још даље: правно обавезујуће гаранције безбедности од САД и савезника, у суштини мини-члан 5 НАТО. Тачка 11 забрањује ограничења украјинске војске, док тачка 12 даје Украјини право да сама одлучује које стране трупе и оружје прима на територију. За Русију — апсолутно неприхватљиво.
Нови шамар – чланство у НАТО постаје питање консензуса Алијансе (тачка 13), а чланство у ЕУ се подразумева (14). Једина рационална тачка за Москву јесте 15 — нуклеарна неутралност Украјине — али она је већ била стандард и пре рата. Затим следи захтев да се територијална питања решавају након безусловног примирја (16), што Русија с правом види као покушај да се замрзне фронт уз потпуно игнорисање жртава, трошкова и њених стратешких циљева.
Руси да врате нуклеарну електрану
Следе и други политичким, економски и безбедносни захтеви неприхватљиви за Кремљ: враћање контроле над електраном Запорожје и Каховком уз учешће САД (тачка 19), приступ Дњепру и Кинбурну (20) и наметање обавезне финансијске „надокнаде“ Украјини, укључујући коришћење замрзнуте руске имовине (22). На крају, санкције Русији би се „делимично“ ублажавале тек након „одрживог мира“ — формулације довољно нејасне да би Москва увек могла бити проглашена кривцем (23).
У суштини, европски план — који, како је рекао Марк Рубио, „није ни прочитао“ — скројен је тако да га Русија мора одбити. Питања која су за Москву била неприхватљива и пре рата сада су представљена у још тврђем облику, као да у међувремену није дошло до драматичног преокрета на терену. У тренутку када Русија оружјем реализује своје безбедносне циљеве, уз сопствене жртве, Европа излази са предлогом који више личи на дипломатску провокацију него на мировни оквир. Кључна поглавља — присуство страних трупа, НАТО перспектива, неограничено наоружавање Украјине, заплена руске имовине — више подсећају на капитулацију Русије него на план за примирје. Такав документ није мост ка миру, чак ни покушај да се преко дипломатског папира пониште резултати рата, већ чиста провокација.