Украјинска 52. засебна артиљеријска бригада увела је у употребу М110, самоходну хаубицу од 203 мм, и тим потезом показала да на овом ратишту старост система није пресудна ако платформа и даље може да нанесе тежак удар по важним циљевима.
М110 није ново оружје у технолошком смислу, али јесте нов фактор за јединицу која сада добија средство за гађање утврђених и вредних мета у дубини.
Реч је о систему који је ушао у службу још 1963. године, али и даље носи масивну гранату тешку око 91 килограм. Домет му, у зависности од врсте муниције, иде до 30 километара. За рат у којем се положаји дубоко укопавају, а командна места склањају што даље од линије додира, овакав калибар није музејски експонат, већ средство за конкретан посао.
Укључивање М110 у бригаду која већ користи 2С22 Бохдана и РМ-70 Вампире говори да Кијев не тражи једно универзално решење, већ расподелу ватрених задатака по намени. Бохдана остаје средство за ударе на већим даљинама, РМ-70 Вампире за дејство по концентрацијама људства и технике, док М110 попуњава нишу тешке артиљерије за рушење отпорнијих циљева.
Зашто М110 стиже управо сада
Главни разлог увођења оваквог система лежи у природи самог рата. После дугог периода исцрпљивања, фронт је препун утврђених тачака, заклоњених ватрених положаја, складишта и командних места, чије неутралисање стандардном артиљеријом може бити спорије и скупље. Ту ступа калибар 203 мм, који не решава све, али доноси знатно јачи појединачни удар.
Други разлог је чисто оперативан. Ако једна јединица већ има средства различите намене, онда добија и већу флексибилност у расподели задатака. М110 није замена за Бохдана нити за РМ-70 Вампире. Он је допуна тамо где је потребна разорна снага по метама које траже тежу муницију, а не само брзину паљбе или већи број пројектила.
Трећи разлог је чињеница да су стара средства поново добила смисао у рату високог интензитета. Деценијама је део западних армија потцењивао тешку артиљерију великог калибра, али је украјинско ратиште вратило у први план све што може да избаци велики експлозивни терет на значајну удаљеност. У таквом окружењу М110 више није анахронизам, већ прагматичан избор.
Оперативна вредност тешке хаубице од 203 мм
М110 може да испали три гранате за два минута у режиму брзе паљбе, што није мало ако се има у виду маса пројектила и намењени тип циљева. Ово није систем за непрекидно засипање фронта, већ за кратак, тежак и разоран удар. Управо ту лежи његова вредност.
На тактичком и оперативном нивоу, ова хаубица има највише смисла против утврђених положаја, заклоњених објеката и других циљева код којих 155 мм није увек оптималан избор. Када јединица добије могућност да бира између различитих калибара и различитих ефеката на циљу, расте и ефикасност ватрене подршке. Не због саме бројке на папиру, већ због бољег усклађивања оружја и задатка.
У пракси, М110 у украјинској служби добија улогу специјализованог артиљеријског средства. Неће носити терет фронта сам, нити је за то пројектован. Али тамо где треба разбити отпорну тачку или погодити важан циљ иза прве линије, овај систем има јасну намену.
Још један важан елемент је психолошки и организациони ефекат. Појава тешке артиљерије великог калибра тера супротну страну да додатно расипа ресурсе, дубље укопава положаје и још више помера важне тачке у позадину. То не доноси тренутни преокрет, али постепено компликује одбрану и успорава рад позадинских структура.
Главно ограничење: отворена конструкција и рањивост на дронове
Највећи проблем М110 није стари мотор, нити сама чињеница да је конструисан пре више од шест деценија. Највећи проблем је отворена конструкција. У рату у којем извиђачки и ударни дронови непрекидно траже сваку мету, изложена посада и силуета система представљају озбиљан ризик.
То значи да М110 не може да ради по логици старијих артиљеријских ратова, где је дуготрајан боравак на положају био прихватљивији. Данас сваки минут након отварања ватре носи опасност од откривања и противудара. Зато су за овакво средство кључни дисциплина у маневру, избор положаја и време задржавања на ватреном месту.
Управо ту се види шира слика рата у Украјини. Ни тешка артиљерија није потиснута са бојишта, али више не може да делује без сталног притиска беспилотних летелица. Дронови нису заменили артиљерију, али су је натерали да мења ритам, тактику и начин преживљавања.
Артиљерија и дронови као главни носиоци губитака
На украјинском фронту артиљерија и беспилотни системи остају два кључна извора губитака. То много говори о карактеру сукоба. Није реч о рату у којем пресуђује једна врхунска платформа, већ о дуготрајном трошењу у којем исход не одређује само најмодернији систем, већ комбинација доступности, количине, навике употребе и способности да се циљ уништи уз прихватљиву цену.
Ту артиљерија и даље држи снажну позицију. Гранату је теже зауставити него спор дрон, а ефекат на циљу је шири и разорнији. М110 се уклапа у ту логику. Он не доноси технолошку новост, већ појачава оно што је у овом рату већ доказано – да тешка ватра и даље има место, посебно када су на удару већи и отпорнији циљеви.
Политички и војно, овакав потез показује и нешто друго. Украјина је спремна да преузима и старије системе ако они могу одмах да уђу у борбену употребу и попуне конкретну празнину. То је ратни прагматизам у чистом облику. Није питање да ли је средство старо, већ да ли може да дејствује, да ли за њега има муниције и да ли посада може брзо да га уведе у ритам фронта.
Због тога М110 треба посматрати без романтике и без потцењивања. Ово није оружје које мења правила рата, али јесте систем који може да повећа ударну моћ једне артиљеријске бригаде тамо где је то најпотребније. У условима исцрпљујућег копненог сукоба, то је више него довољан разлог да стара хаубица поново добије место у војној анализи.