Једног дана, два догађаја који као да припадају различитим световима. У Вашингтону и Москви договара се трговина дизелом, а неколико сати касније украјински дронови подижу пламен изнад руског нафтног терминала. Баш та супротност најбоље показује колико је Запад данас дубоко подељен око питања како завршити рат у Украјини.
Доналд Трамп објавио је да је у телефонском разговору са Владимиром Путином постигнут договор о већим испорукама руског дизела америчком и светском тржишту. Према његовим речима, Русија би требало да обезбеди почетних 300.000 тона, затим још 500.000 током новембра, а потом милион тона. Помиње се и могућност додатне испоруке од три милиона тона, у зависности од стања руских рафинерија.
Москва је потврдила спремност. Потпредседник владе Александар Новак саопштио је да Русија почиње да укида ограничења извоза дизела, уз могуће прве испоруке већ током октобра. Истог дана америчко Министарство финансија издало је општу лиценцу број 135, која до 7. априла 2027. дозвољава одређене трансакције везане за продају, превоз и увоз руског дизела. Санкције нису укинуте у целини, али је отворен конкретан изузетак за енергент који је због кризе на Блиском истоку постао изузетно скуп.
У позадини овог договора стоји и један мање познат податак. Према писању Аксиоса, Трампова администрација најмање шест пута тражила је од Володимира Зеленског да обустави нападе на руске рафинерије, јер су они додатно смањивали понуду дизела и подизали притисак на светско тржиште. Кијев то није прихватио. Зеленски је био спреман на узајамно обустављање удара по енергетици, али само уз услов да и Русија престане да гађа украјинску енергетску мрежу. Када до таквог договора није дошло, Вашингтон је проблем одлучио да реши директно са Москвом.
Одговор са терена стигао је брзо. У ноћи између 9. и 10. октобра нови масовни напад дроновима погодио је Ростовску област. Гувернер је саопштио да је оборено више од педесет летелица, а у Ростову на Дону избио је велики пожар. Накнадна анализа снимака лоцирала је ватру на нафтном претоварном терминалу, повезаном са Новошахтинским погоном за прераду нафте. Обим штете за сада није потврђен. Занимљиво је и да податак да је од разговора до удара прошао само један сат није независно потврђен, али политичка противуречност остаје очигледна: Вашингтон повећава доступност руског дизела, док Кијев гађа инфраструктуру од које та доступност зависи.
Лондон и Брисел иду супротним смером. Британија је дан пре Трамповог разговора објавила нови пакет од 38 санкционих мера усмерених на руске нафтне компаније, танкере и добављаче војне индустрије. Европска унија продужила је одређене рестриктивне мере до октобра 2027, и за разлику од Вашингтона, није отворила своје тржиште за руски дизел.
Реакција је стигла и из америчког Сената. Лидер демократа Чак Шумер, заједно са сенаторкама Џин Шахин и ЕлизабетВорен, назвао је договор издајом Украјине, европских савезника и америчке националне безбедности. Ствар има и унутрашњу димензију: почетком новембра следе међуизбори, а високе цене дизела директно погађају превоз, пољопривреду и трошкове живота.
Прича се не завршава на дизелу. Према Ројтерсу, амерички и руски представници разматрали су и могућност уласка америчког инвеститора у гасоводе Северни ток, уз учешће Џареда Кушнера и Кирила Дмитријева. Споразума још нема, а немачка и европска правна ограничења остају озбиљна препрека.
Тако рат у Украјини постаје само једно од попришта ширег сукоба око тога ко одређује правила: Вашингтон тражи директне договоре са Москвом, док Лондон, Брисел и део америчког Конгреса бране санкције као оруђе притиска. У међувремену, цену те поделе плаћају они који су најдаље од места где се одлучује.