ŠTA ĆE SE DOGODITI AKO HONDURAS PROTERA AMERIČKU VOJSKU?

Trampova obećanja o deportaciji iznenada dovode u pitanje američku bazu i strateško čvorište u Centralnoj Americi.

Predsednica Hondurasa Siomara Kastro nedavno je objavila da je spremna da ukloni američke trupe iz vazdušne baze Soto Kano u zemlji ako predsednik Donald Tramp sprovede svoju predloženu politiku masovne deportacije.

Ona je prva latinoamerička šefica države koja je zapretila novom američkom predsedniku zbog njegovih planova za deportaciju, koji bi, prema rečima zamenika ministra spoljnih poslova Tonija Garsije, mogli da proteraju do 250.000 Honduranaca iz SAD ove godine.

Suočeni sa neprijateljskim stavom masovnog proterivanja naše braće, morali bismo da razmotrimo promenu politike saradnje sa Sjedinjenim Državama, posebno u vojnoj areni“, rekala je Kastro.

Honduras nije dobro pripremljen da ponovo apsorbuje deportovane, od kojih je većina otišla zbog kombinacije široko rasprostranjenog siromaštva, klimatskih katastrofa i stalne pretnje od nasilja bandi. Ali šta bi izbacivanje američke vojske iz Hondurasa značilo za Vašington?

Ako Kastro ispuni svoje obećanje, ona će ostaviti Sjedinjene Države bez pristupa njihovoj najvećoj vojnoj bazi u Centralnoj Americi. Soto Kano je domaćin Zajedničke operativne grupe-Bravo, ogranka Južne komande SAD koja radi na pružanju humanitarne pomoći, suzbijanju trgovine drogom i koordinaciji regionalnih bezbednosnih operacija širom Centralne Amerike. U njoj se nalazi više od 500 američkih vojnika i tri različite jedinice: Zajednički bataljon za podršku vojnih snaga, 288. avijacijski ving i 612. skvadron vazdušne baze.

Kada su SAD prvi put počele da koriste bazu 1980-ih, učinile su to za uži skup ciljeva.

U strahu od širenja komunizma u Latinskoj Americi tokom Hladnog rata, Ronald Regan je rušenje levice sandinističke vlade Nikaragve učinio ključnim prioritetom kada je došao na funkciju 1981. godine. Reganova administracija je potrošila milione dolara na naoružavanje antikomunističkih nikaragvanskih milicija koje su Američka vojska je pomogla u obuci u svojim bazama u susednom Hondurasu.

Pobunjeničke milicije koje su podržavale SAD nastavile su sa ozbiljnim kršenjima ljudskih prava u sukobu koji je podstakao nestabilnost u većem delu Centralne Amerike i doveo do značajnog egzodusa migranata u Sjedinjene Države. U Hondurasu su neka sela duž granice sa Nikaragvom bila zahvaćena unakrsnom vatrom.

© U.S. Navy photo by Mass Communication Specialist 3rd Class Tate Cardinal

Soto Kano je relikt iz vremena kada je Vašington gledao na Honduras kao na ključni instrument američke spoljne politike (neki zvaničnici američke vlade u to vreme su zemlju nazivali „Honduras SAD“). Za predsednicu Kastra, nasleđe američkog vojnog prisustva u zemlji je takođe lično. Njen suprug Manuel Zelaja bio je predsednik Hondurasa od 2006. do 2009. godine, kada su ga u puču svrgnuli oficiri obučeni u SAD. Stejt department, tada pod sekretarkom Hilari Klinton, odbio je da to nazove „pučem“ i aktivno je sprečio vraćanje Zelajinog autoriteta. U svojim memoarima „Teški izbori“ iz 2014. godine napisala je da je energija umesto toga usmerena „da se uspostavi red u Hondurasu i osigura da se slobodni i pošteni izbori održe brzo i legitimno, što bi pitanje Zelaje učinilo spornim“.

Nema dokaza da je Obamina administracija bila direktno umešana u planiranje puča, ali vojska Hondurasa je silom dovela Zelaju u bazu Soto Kano pre nego što ga je stavila u avion za Kostariku. Prema rečima Dejvida Vajna, profesora na Američkom univerzitetu koji proučava američke baze u inostranstvu, ova akcija je izazvala sumnju da su Sjedinjene Države zaista umešane.

Iako su najviši američki zvaničnici osudili Zelajino svrgavanje, Klintonova je brzo priznala novu vojnu vladu kao legitimnu i na kraju povećala finansiranje njenih bezbednosnih snaga uprkos navodima da su učestvovale u „ubistvima u stilu odreda smrti“. Odatle je počeo 13-godišnji period korumpirane desničarske vladavine u Hondurasu, karakterisan građanskim nemirima, povećanom privatizacijom, represijom nad političkim aktivistima i korupcijom.

„Ja razumem da je zemlja postala nasilnija, nejednaka i manje pravedna“, rekao je Vajn.

Vašington je podržavao prethodnika Kastrove, Huana Orlanda Ernandeza, dok je to trebalo. Nakon što je napustio funkciju, Ministarstvo pravde SAD optužilo je Hernandeza 2022. godine za masovnu šemu trgovine kokainom koja je bila u toku tokom njegovog mandata. Osuđen je na 45 godina zatvora u junu 2024. godine.

Somara Kastro se kandidovala za predsednika na demokratskoj socijalističkoj platformi i izabrana je 2022. godine, označavajući novo poglavlje političkog vođstva. Ako je njena nedavna najava ikakva indikacija, Honduras bi takođe mogao sada da uđe u novo poglavlje u svojim odnosima sa Sjedinjenim Državama.

Njeno obećanje nije bez rizika. Kao prvo, to potencijalno dovodi Honduras u sukob sa svojim najvećim trgovinskim partnerom. Prema američkoj ambasadi Hondurasa, ova zemlja izveze robu u vrednosti od 5,2 milijarde dolara godišnje u Sjedinjene Države, a direktne strane američke investicije u Hondurasu iznose više od milijardu dolara godišnje. Predsednik Tramp je već zapretio da će uvesti carine Kanadi i Meksiku zbog imigracionih sporova, a moguće je da bi to mogao da uradi i u ovom slučaju.

Američka vojska takođe tvrdi da joj je Soto Kano potreban da pruži pomoć u slučaju katastrofe u zemlji u kojoj se posledice siromaštva i klimatskih promena duboko osećaju. Dok je američka vlada nedavno koristila bazu za isporuku humanitarne pomoći, Vajn je istakao da Amerika rutinski dostavlja pomoć u druge zemlje u kojima nema vojne baze.

U međuvremenu, više od 60% stanovništva Hondurasa živi u siromaštvu, a doznake Hondurasa koji žive u inostranstvu čine 27% BDP zemlje, što je najviše od bilo koje zemlje u Latinskoj Americi. Honduranci u ruralnim područjima su posebno siromašni — 80% njih živi sa manje od sedam dolara dnevno.

Povećanje ovog siromaštva u ruralnim područjima predstavlja pretnju klimatskim promenama. Godine 2020. godine par uragana kategorije 4 pogodilo je na kopno za nekoliko dana jedan od drugog, raselivši stotine hiljada ljudi, poplavivši čitave gradove i uništivši vitalnu transportnu infrastrukturu koja povezuje udaljene regione sa ostatkom zemlje.

Honduraski emigranti takođe navode široko rasprostranjeno nasilje kao jedan od glavnih razloga za odlazak. Honduras ima drugu najveću stopu ubistava među zemljama u Latinskoj Americi i na Karibima. Iznuda je široko rasprostranjena i građani se rutinski ubijaju zbog odbijanja da plate novac uličnim bandama kao što je MS-13.

Tramp do sada nije dao nikakve naznake da će ga mogućnost vojnog proterivanja sprečiti da izvrši masovne deportacije. Kao odgovor na izjave Kastrove, član Trampovog tranzicionog tima Brajan Hjuz ponudio je nekoliko pojedinosti.

Trampova administracija se raduje angažovanju naših latinoameričkih partnera kako bi osigurali da naša južna granica bude bezbedna i da se ilegalni imigranti mogu vratiti u zemlju porekla.