Пад инструктора ТАЦП Ијана Патерсона са кровне конструкције стадиона Аламодом у Сан Антонију, уочи универзитетске утакмице, није само трагичан инцидент. То је тежак подсетник да јавне демонстрације војних вештина, чак и када их изводе најобученији људи, не трпе импровизацију, пропусте и погрешну процену ризика.
Патерсон је био технички наредник Ратног ваздухопловства САД и инструктор у јединици за обуку у бази Јоинт Басе Сан Антонио у Тексасу. Погинуо је током демонстрације спуштања ужетом са висине од најмање 160 стопа изнад терена. Снимци несреће указују да је био у контакту са ужадима, али да пад није био заустављен.
У оваквим случајевима кључно је то да није реч о почетнику. ТАЦП спада у дужности Ратног ваздухопловства САД у којима је спуштање ужетом основна вештина, и на стрмом терену и у хеликоптерским убацивањима. Зато ова несрећа не делује као последица недостатка основне обуке, већ пре као могући отказ у ланцу безбедносне контроле.
Ризик је саставни део оваквих наступа
Војне демонстрације спуштања ужетом пред публиком нису новост нити усамљена пракса. У Сан Антонију су сличне наступе претходних година изводили инструктори специјалног ратовања Ратног ваздухопловства САД из Лакленда, као и припадници Копнене војске САД. Такве демонстрације одржаване су у Аламодому, у дворани АТ&Т Центер, на кошаркашким мечевима и градском родеу.
Иста пракса забележена је и у другим деловима САД. Војни фотографи су годинама пратили спуштања ужетом на спортским стадионима у Аризони, Њујорку, Ајдаху, Јужној Дакоти и Калифорнији, као и демонстрације из хеликоптера на НАСЦАР тркама. То показује да овакви наступи нису ад хок потез, већ устаљен облик јавног приказивања војних способности.
Проблем је у томе што устаљена пракса не значи и низак ризик. Спуштање ужетом јесте контролисана техника, али се ослања на опрему, везивање, проверу тачака ослонца, координацију и надзор без грешке. Када се то изводи у стадиону, пред публиком и ван стандардног полигона, простор за последице постаје шири, а цена пропуста већа.
Кључно питање је процедура
После несреће појавиле су се политичке интерпретације које су трагедију везале за нагласак Пентагона на борбени имиџ и јавну видљивост војске. Та линија тумачења заобилази главно питање. Демонстрације овог типа одржавају се најмање деценију и постојале су много пре садашњег политичког оквира у Вашингтону.
То не значи да политички амбијент није важан. Када војска све чешће излази пред публику и када се инсистира на видљивости, расте и притисак да наступ буде атрактиван, прецизан и без застоја. Управо тај спој представљања и оперативне технике носи ризик, јер војна вештина почиње да се изводи у условима који нису подешени искључиво за безбедност.
Ипак, тежиште мора да остане на процедури. Ратно ваздухопловство САД за обуку спуштања ужетом користи правила заснована на армијском приручнику ТЦ-21-24. За рад на фиксним структурама та правила предвиђају јасно раздвојене улоге: Раппел Мастер, официр за безбедност и подофицир задужен за свако уже. У појединим случајевима предвиђен је и белаyер на тлу. Ако је било одступања, ту би могао да лежи стварни узрок проблема.
Елитна обука не искључује могућност грешке
Једна од опасних заблуда у јавности јесте да припадник елитне јединице самим тим постаје имун на несрећу. То није тачно. Висок ниво обуке смањује ризик, али га не укида. Код спуштања ужетом довољан је један механички, организациони или људски пропуст да се контролисана радња претвори у смртоносан пад.
Патерсонова дужност додатно појачава тежину случаја. Као инструктор ТАЦП, он је готово сигурно припадао кругу људи који не само да изводе технику, већ је и преносе другима. Ратно ваздухопловство САД је у августу објавило фотографије његове јединице, 2. одреда 6. ескадриле за борбену обуку, током увежбавања техника спуштања са торња и из хеликоптера који лебди у Цамп Буллис.
Истрага би зато требало да утврди ко је одобрио демонстрацију, какав је био безбедносни распоред, ко је вршио непосредну контролу, да ли је опрема била правилно постављена и да ли је свака прописана улога била попуњена. Код овакве несреће није довољно утврдити да је дошло до пада. Питање је зашто пад није био спречен.
Последице ће се осетити и ван једне јединице
Непосредна последица могло би да буде пооштравање провера и одобравања за сличне јавне наступе. То не значи да ће војска укинути демонстрације, јер су оне дубоко укорењене у америчкој војној култури и често служе за везу са јавношћу. Али после оваквог догађаја сваки командант ће морати да рачуна са већим институционалним опрезом.
Друга последица је удар на сам концепт приказивања специјалних способности у спортском и забавном окружењу. Када елитна техника постане део предматчког програма, сваки пропуст добија двоструку тежину: оперативну, јер је неко погинуо, и политичко-медијску, јер је несрећа виђена пред масовном публиком и снимљена из више углова.
Трећа последица тиче се саме репутације јединица специјалног ратовања. Њихова вредност није у сценском ефекту, већ у способности да сложен задатак изведу без грешке. Зато ће и унутар система вероватно уследити озбиљна расправа о томе где престаје корисна демонстрација, а где почиње непотребно излагање људи ризику.
Коначни закључак је једноставан и непријатан. Спуштање ужетом пред пуним стадионом може да изгледа рутински само гледаоцу на трибинама. За људе на ужету то никада није рутина. Када се један искусан инструктор сурва са висине у контролисаном догађају, систем мора да покаже да зна где је ланац пукао.