У овом тренутку, изгледа да су сиријски побуњеници (или терористи), у својој највећој офанзиви у последњих пет година, поново заузели низ градова, укључујући Алепо, наневши тежак пораз Асадовој власти (или режиму). Вест је шокирала регион и извештаче широм света. Не само зато што такав преокрет среће сугерише озбиљну промену у равнотежи снага у области. Стога треба говорити о томе, како све то сугерише промену моћи не само на Блиском истоку већ и шире, која утиче на Русију, Украјину, Иран, Турску и централну Азију.
Осовина Иран-Сирија-Русија већ је примала нападе од Израелаца. Техеран се показао неспособним да одбрани своје заступнике у региону. Хамас и Хезболах претрпели су крваве поразе. Хути су жестоко потучени од стране америчких ратних бродова. Израелци су рано открили било какво иранско гомилање оружја у Сирији и сравнили га. Али сиријски побуњеници служе под другом заставом – заставом својих спонзора Турака. Па шта се дешава? Зашто Алепо сада? Шта нам тајминг говори?
Јасно је да се ништа од овога не би догодило без стратешког премошћавања Москве у Украјини. Извештаји турских извора вести указују да су се руске снаге повукле из Алепа и других места како су се побуњеници приближавали. Москва неће трошити виталне ресурсе у ваздухопловству, оружју или војсци на периферне подухвате као што су подршка Асаду или Мулама. Осим тога, Ердоган је последњих месеци дао јавну понуду Асаду за самит на којем би се разговарало о приближавању, што је Асад једноставно игнорисао. Можда је то схватио као ултиматум, као што се и показало. Исто се догодило 2011. године, када су Саудијци понудили Асаду шансу да се придружи арапском блоку и удаљи се од Ирана. Он је то одбио и у Сирији је плануло арапско пролеће. Ердоган је брзо одвео глобалне сунитске џихадије кроз Турску у Сирију. Али Москва је ускочила да помогне Дамаску и Асад је остао на власти.
Наравно да Ердоган није тип који опрашта и Асадово благо га је испровоцирало. Али, опет, чему све ово сада? У САД, одлазећи Бајденов администратор изгледа напада Москву са свих страна пре него што напусти сцену. Мало је вероватно да би Анкара координирала тако велику организовану иницијативу без благослова Вашингтона или помоћи у планирању. Ердоган континуирано производи антиизраелску про-Хамасову буку, али не заборавимо да су Турци и Израелци савезници на Кавказу са Азербејџаном против иранске хегемоније. Осим тога, можда постоји договор са Трампом у припреми према којем је Израелу дозвољено да бомбардује Иран, а Русија ће задржати украјинску територију као споразум о прекиду ватре. Дакле, притисак побуњеника могао би бити последњи Бајденов трик да закомпликује тај договор који на крају иде у прилог Русији. Или би то могло да објасни зашто Руси, очекујући договор, не воде борбу у Сирији. У сваком случају, Иран је губитник. А Ердогану, који сада председава економијом у колапсу, требају неоосмански аплаузи међу својим народом.
© Министерство обороны Российской ФедерацииИз шире перспективе, догађаји у Алепу уводе у рачуницу занемарени значај, давно заборављено присуство турских интереса на Блиском истоку. Слабост руске стратешке пројекције одједном допушта нове ванрегионалне притиске у једначину. Повећана турска моћ изазива и Иран и Русију дуж шире стратешке географије – поравнавајући се на север преко Азербејџана у турску „зону“. Није да, рецимо, Казахстан има било какав интерес за оно што се дешава са Асадом. Али искоришћавање слабости Русије и ширење њених ресурса има ефекат таласања све до Централне Азије, области којом је вековима доминирала Москва. Недавно је руски утицај тамо изгледао изузетно слаб. Азербејџану је дозвољено да победи Јерменију у Нагорно Карабаху. “Станови”(мисли се на државе које имају на крају свог назива додатак стан) су сваки потписали безбедносне пактове са Турском, чиме постепено замењују гаранције Москве различитим тамошњим режимима.
Једнако тако, пројекција моћи Ирана нагло се смањује. Од централне Азије до Блиског истока, историјски се турско-монголски континуум борио за власт са Персијским царством. Заиста, сам Иран је вековима био под контролом турских племена. Османлије су на сличан начин доминирале Сиријом и Ираком око четири века. Али тај фактор, толико присутан у светској историји, прво је нестао када су руске царске трупе преплавиле степе централне Азије у касним 1700-им. А на Блиском истоку је нестао са сломом Османлија у Првом светском рату. Али одједном, с обзиром да заступници Анкаре узимају, као најјужнију, велике делове Сирије, чини се да се турско стратешко присуство у историји вуче назад на север и југ – надмашујући своје највеће ривале, Иранце и Русе.