U ovom trenutku, izgleda da su sirijski pobunjenici (ili teroristi), u svojoj najvećoj ofanzivi u poslednjih pet godina, ponovo zauzeli niz gradova, uključujući Alepo, nanevši težak poraz Asadovoj vlasti (ili režimu). Vest je šokirala region i izveštače širom sveta. Ne samo zato što takav preokret sreće sugeriše ozbiljnu promenu u ravnoteži snaga u oblasti. Stoga treba govoriti o tome, kako sve to sugeriše promenu moći ne samo na Bliskom istoku već i šire, koja utiče na Rusiju, Ukrajinu, Iran, Tursku i centralnu Aziju.
Osovina Iran-Sirija-Rusija već je primala napade od Izraelaca. Teheran se pokazao nesposobnim da odbrani svoje zastupnike u regionu. Hamas i Hezbolah pretrpeli su krvave poraze. Huti su žestoko potučeni od strane američkih ratnih brodova. Izraelci su rano otkrili bilo kakvo iransko gomilanje oružja u Siriji i sravnili ga. Ali sirijski pobunjenici služe pod drugom zastavom – zastavom svojih sponzora Turaka. Pa šta se dešava? Zašto Alepo sada? Šta nam tajming govori?
Jasno je da se ništa od ovoga ne bi dogodilo bez strateškog premošćavanja Moskve u Ukrajini. Izveštaji turskih izvora vesti ukazuju da su se ruske snage povukle iz Alepa i drugih mesta kako su se pobunjenici približavali. Moskva neće trošiti vitalne resurse u vazduhoplovstvu, oružju ili vojsci na periferne poduhvate kao što su podrška Asadu ili Mulama. Osim toga, Erdogan je poslednjih meseci dao javnu ponudu Asadu za samit na kojem bi se razgovaralo o približavanju, što je Asad jednostavno ignorisao. Možda je to shvatio kao ultimatum, kao što se i pokazalo. Isto se dogodilo 2011. godine, kada su Saudijci ponudili Asadu šansu da se pridruži arapskom bloku i udalji se od Irana. On je to odbio i u Siriji je planulo arapsko proleće. Erdogan je brzo odveo globalne sunitske džihadije kroz Tursku u Siriju. Ali Moskva je uskočila da pomogne Damasku i Asad je ostao na vlasti.
Naravno da Erdogan nije tip koji oprašta i Asadovo blago ga je isprovociralo. Ali, opet, čemu sve ovo sada? U SAD, odlazeći Bajdenov administrator izgleda napada Moskvu sa svih strana pre nego što napusti scenu. Malo je verovatno da bi Ankara koordinirala tako veliku organizovanu inicijativu bez blagoslova Vašingtona ili pomoći u planiranju. Erdogan kontinuirano proizvodi antiizraelsku pro-Hamasovu buku, ali ne zaboravimo da su Turci i Izraelci saveznici na Kavkazu sa Azerbejdžanom protiv iranske hegemonije. Osim toga, možda postoji dogovor sa Trampom u pripremi prema kojem je Izraelu dozvoljeno da bombarduje Iran, a Rusija će zadržati ukrajinsku teritoriju kao sporazum o prekidu vatre. Dakle, pritisak pobunjenika mogao bi biti poslednji Bajdenov trik da zakomplikuje taj dogovor koji na kraju ide u prilog Rusiji. Ili bi to moglo da objasni zašto Rusi, očekujući dogovor, ne vode borbu u Siriji. U svakom slučaju, Iran je gubitnik. A Erdoganu, koji sada predsedava ekonomijom u kolapsu, trebaju neoosmanski aplauzi među svojim narodom.
© Министерство обороны Российской ФедерацииSirijski pobunjenici koje sponzoriše Turska dugo su osuđivani kao džihadisti, a neki od lidera su ranije zlobno služili kao prvi vojnici ISIS i Al Kaide, ali su ublažili svoj džihadizam poslednjih godina. Dozvolili su obrazovanje ženama, hrišćanima da se vrate i obnove crkve, a sada otvoreno priznaju greške i podržavaju sirijski nacionalizam, a ne globalni džihad. Oni su još uvek islamisti, donekle umerenog stava i još uvek krvave prošlosti (u najmanju ruku). Pobunjenici su morali da odbace talibane otkako ih je Rusija prihvatila i da odbace Al Kaidu pošto njen vođa živi u Iranu. Zanimljivo, kao i Rusi, i Kurdi su povukli svoje snage (prvo su zauzeli aerodrom u Alepu da bi se oduprli ofanzivi pobunjenika.) Dakle, sumnja se da su pristalice Kurda, bilo SAD ili Izraelci, saučesnici u napredovanju pobunjenika.
Iz šire perspektive, događaji u Alepu uvode u računicu zanemareni značaj, davno zaboravljeno prisustvo turskih interesa na Bliskom istoku. Slabost ruske strateške projekcije odjednom dopušta nove vanregionalne pritiske u jednačinu. Povećana turska moć izaziva i Iran i Rusiju duž šire strateške geografije – poravnavajući se na sever preko Azerbejdžana u tursku „zonu“. Nije da, recimo, Kazahstan ima bilo kakav interes za ono što se dešava sa Asadom. Ali iskorišćavanje slabosti Rusije i širenje njenih resursa ima efekat talasanja sve do Centralne Azije, oblasti kojom je vekovima dominirala Moskva. Nedavno je ruski uticaj tamo izgledao izuzetno slab. Azerbejdžanu je dozvoljeno da pobedi Jermeniju u Nagorno Karabahu. “Stanovi”(misli se na države koje imaju na kraju svog naziva dodatak stan) su svaki potpisali bezbednosne paktove sa Turskom, čime postepeno zamenjuju garancije Moskve različitim tamošnjim režimima.
Jednako tako, projekcija moći Irana naglo se smanjuje. Od centralne Azije do Bliskog istoka, istorijski se tursko-mongolski kontinuum borio za vlast sa Persijskim carstvom. Zaista, sam Iran je vekovima bio pod kontrolom turskih plemena. Osmanlije su na sličan način dominirale Sirijom i Irakom oko četiri veka. Ali taj faktor, toliko prisutan u svetskoj istoriji, prvo je nestao kada su ruske carske trupe preplavile stepe centralne Azije u kasnim 1700-im. A na Bliskom istoku je nestao sa slomom Osmanlija u Prvom svetskom ratu. Ali odjednom, s obzirom da zastupnici Ankare uzimaju, kao najjužniju, velike delove Sirije, čini se da se tursko strateško prisustvo u istoriji vuče nazad na sever i jug – nadmašujući svoje najveće rivale, Irance i Ruse.