Питање које се све чешће поставља у стратешким круговима гласи: може ли се режим у Техерану оборити без копнене инвазије, искључиво ваздушном и ракетном кампањом? У тренутку када администрација Доналда Трампа повезује хуманитарна питања, ирански нуклеарни програм и балистичке ракете у једну безбедносну целину, опције изгледају ограничене – а војни инструмент све видљивији.
Три америчка циља према Техерану
У Вашингтону се могу уочити три паралелна интереса. Први је хуманитарни аспект – однос према протестима у Ирану и оптужбама за масовну репресију. Други је нуклеарни програм, где је Трамп јасно поручио да Техеран „не може имати нуклеарно оружје“. Трећи је питање иранског арсенала конвенционалних балистичких ракета, који остаје кључни инструмент одвраћања Исламске Републике.
Према проценама, Иран и даље располаже значајним бројем пројектила упркос ранијим сукобима са Израелом. Врховни вођа Али Хаменеи више пута је нагласио да ракетни програм није предмет преговора, што додатно компликује дипломатски пут.
Ако дипломатија не успе – остаје сила
Ако се прихвати теза да Иран неће одустати ни од нуклеарних амбиција ни од ракетног потенцијала, поставља се питање шта остаје као опција. Без копнених трупа, без амфибијских операција и без класичне инвазије, сценарио се своди на ваздушну и ракетну кампању усмерену на кључне центре моћи – војне капацитете, инфраструктуру и евентуално сам политички врх.
У региону се већ налазе снаге које би чиниле окосницу такве операције. Носачи авиона USS Abraham Lincoln и USS Gerald R. Ford обезбеђују десетине борбених авиона, укључујући F-35C и F/A-18. Уз њих делују стратешки бомбардери попут B-2 Spirit, чији је ограничен број фактор у планирању продужене кампање.
Међутим, удаљеност база, ограничени број стелт платформи и потреба за сузбијањем иранске ПВО значе да би операција морала бити пажљиво темпирана и логистички подржана.
Да ли ваздушна сила може сама да обори режим?
Овде улазимо у класичну стратешку расправу. Једна школа мишљења тврди да ваздушна сила може директно погодити „центар гравитације“ противника – политичко руководство и кључне командне структуре – и тиме произвести брз политички ефекат. Друга наглашава да ваздушни удари, ма колико прецизни били, ретко доносе контролу над територијом и да без копнене компоненте нема трајног резултата.
Историја показује да су ваздушне кампање способне да деградирају инфраструктуру, паралишу комуникације и ослабе војне капацитете. Али питање смене режима подразумева нешто више – контролу простора и политичке динамике на терену.
Ограничења и ризици
Иран није држава без одбрамбених капацитета. ПВО системи, подземна постројења и распршени војни објекти отежавају брзу и одлучујућу операцију. Дуготрајна ваздушна кампања носи ризик од регионалне ескалације, укључујући могуће нападе на савезнике САД и блокаду кључних поморских путева.
Без копнене инвазије, сценарио се своди на комбинацију ваздушних удара, економског притиска и евентуалног унутрашњег политичког превирања у Ирану. Питање остаје да ли је то довољно да се постигне стратешки циљ.
Уколико се теоријска расправа претвори у практичну операцију, Персијски залив могао би постати лабораторија за тестирање концепта „режимске промене из ваздуха“. Да ли ваздушна сила може сама да одлучи исход, или је копнена компонента и даље крајњи арбитар победе – то је дилема која би у наредним месецима могла добити конкретан одговор.