План Студентске листе за Војску Србије: више новца није довољно ако систем остане без људи и јасних приоритета

План за Војску Србије и систем одбране погађа суштину проблема: војска не може да се ослони само на набавке ако јој одлазе људи, ако се новац троши без јасног реда и ако се кључне одлуке измештају ван струке. У том оквиру најважнија порука је јасна – модернизација треба да се настави, али не по инерцији и политичком утиску, већ по потребама војске.

Тежиште је стављено на људски ресурс. Када систем годинама губи официре, подофицире и друго стручно особље, свака прича о новим средствима постаје непотпуна. Војска која нема довољно људи за обуку, одржавање и употребу технике не решава проблем куповином, већ га само одлаже.

У томе лежи и политичка тежина целог предлога. Не обећава се смањење војног буџета, већ тежња ка већем издвајању, до 3 одсто, уз поређење са државама из окружења које су у НАТО и иду ка 5 одсто. То је амбициозна линија, али суштина није само у проценту, него у томе ко одлучује, по ком критеријуму и шта војска заиста добија за уложени новац.

Људство као кључни проблем

Најоштрија оцена односи се на стање људства. Изнете су јасне примедбе да је војни позив ослабио, да је било озбиљног одлива кадра и да тај проблем није решен повременим повећањем примања. Ако трошкови живота расту брже од плата, незадовољство се само прикрива, а не отклања.

То директно погађа и питање популаризације војног позива. Млади неће у униформу само због пароле, већ због јасне перспективе. Ако не виде стабилну каријеру, стручно напредовање и уређен систем, одлив ће се наставити. Кључно је да војска буде место службе и професионалног развоја.

Посебно је важно што се проблем људства везује за све категорије у систему, од официра до војних намештеника. То је реалан приступ. Ниједна армија не функционише само на борбеним јединицама. Ако логистика, техничке службе, одржавање и инфраструктура не функционишу како треба, борбена способност остаје само број на папиру.

Војни рок и питање обученог кадра

Питање редовног служења војног рока у овом концепту није одбачено, али је стављено под озбиљну резерву. Обавезно служење не може да се сведе на обновљене објекте, нове кревете и уређене касарне. Обуку изводе инструктори, старешине и обучен кадар, а управо ту систем показује слабост.

Наводи о обнови више од 200 објеката и планираном трајању рока од 75 дана показују да је инфраструктурна припрема озбиљно покренута. Али то није довољно ако недостаје људство које ће нове војнике да обучи, прими, организује и прати кроз цео циклус. Војни рок без квалитетне обуке лако остаје форма без садржаја.

Још је тежа примедба да су искуства дела оних који су добровољно служили указивала на мањак стварне обуке и сувишно ангажовање на споредним пословима. Ако је то тачно у ширем обиму, ризик је јасан: држава добија бројно стање, али не и стварно оспособљену резерву.

Није спорно колико, већ како се троши

Један од најконкретнијих делова плана односи се на расподелу новца. Унутрашња структура трошкова једнако је важна као и укупна сума. Повећање буџета не значи аутоматски и већу борбену способност ако се средства троше ненаменски или ако сопствени капацитети остају потиснути.

Посебно је значајна критика раста удела спољних услуга на рачун рада унутар система. То није само финансијско питање, већ и безбедносно и организационо. Када војска занемари сопствене људе и капацитете, губи знање, смањује самосталност и постаје зависнија од спољних извођача.

Зато је најављена прерасподела буџета унутар одбране можда важнија од самог питања колико ће новца бити додато. Ако се новац враћа у оно што војска може сама да изведе, то значи више посла за унутрашње службе, више одговорности за командни ланац и више контроле над квалитетом.

Модернизација, али по потребама војске

На линији модернизације заузет је став да набавке не смеју да стану, али да морају да буду планске. Проблем настаје онда када се опрема бира мимо тактичких захтева, мимо доктрине и мимо реалних потреба корисника у јединицама.

Посебно је важно инсистирање на улози стручних тела, Војнотехничког института и Техничког опитног центра. Тиме се брани принцип да војска прво дефинише шта јој треба, затим се процени да ли то може домаћа индустрија, а онда се средство развија, набавља и испитује. Без тог редоследа настаје хаос: систем се уводи, а да није до краја проверен или да не одговара ономе што је тражено.

У том делу се отвара и питање безбедности посада и смисла појединих модернизација. Ако модернизација доведе до губитка основних тактичко-техничких својстава или умањи безбедност људи у возилу, онда то није напредак већ погрешан смер.

Као приоритети су издвојени ракетна артиљерија домета од 150 до 300 km, стратешка ПВО, интегрисани мрежноцентрични системи комуникације, командовања и размене безбедносних информација, као и средства за ваздушно осматрање, јављање, беспилотне летелице и заштиту од претњи из ваздуха. То показује да се тежиште не ставља само на „видљиве“ системе, већ и на структуру која омогућава да целина функционише.

Преиспитивање уговора као осетљиво питање

Најава да ће активни уговори вредни више милијарди долара бити прегледани и преиспитани уноси озбиљну политичку тежину у цео план. То је осетљива зона. Ако су послови већ плаћени или дубоко ушли у фазу реализације, простор за маневар је ограничен.

Ипак, повучена је јасна граница: оно што је у интересу система одбране треба да се настави, а спорне ставке треба да се ревидирају. Та формула делује разумно, али ће у пракси бити најтежи тест. Није исто ревидирати спорну одлуку и зауставити посао који је већ везан за рокове, плаћања, производњу и увођење у јединице.

Кључно питање биће да ли постоји капацитет да се таква провера изведе стручним, а не страначким аршином. Ако ревизија постане политички обрачун, систем ће добити застој. Ако буде заснована на тактичким потребама, техничком квалитету и финансијској оправданости, може да уведе више реда.

Крајња слика је јасна: предлог за Војску Србије не руши идеју модернизације, већ тражи да она добије ред, меру и ослонац у струци. Главни сукоб није између набавки и штедње, већ између система који ради по потребама војске и система који ради по импровизацији. Ако људство остане запостављено, ако се војни рок гура без стварне обуке и ако се новац троши без јасне намене, ни већи буџет неће решити проблем.

Које је Ваше мишљење о овоме?

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *