1. Индија – Пакистан: сенка нуклеарног оружја
Индија и Пакистан већ више од седам деценија воде спор око Кашмира, а сваки оружани сукоб између њих носи потенцијал неконтролисане ескалације. Посебну опасност представља чињеница да обе земље располажу нуклеарним арсеналом и да је време за одлучивање у кризним ситуацијама веома кратко. У прошлом периоду већ је било случајева случајног испаљивања ракета и ваздушних инцидената, што показује колико је систем крхак. Сценарио ескалације могао би започети малим граничним сукобом или терористичким нападом који би једна страна приписала другој, а затим би се зачас пренео у артиљеријске дуеле, ваздушне борбе и ракетне ударе. Западни аналитичари страхују да би у таквој динамици политички лидери могли бити под притиском да покажу снагу, што повећава вероватноћу „нуклеарне демонстрације“ или употребе тактичког оружја. Овај сценарио је посебно опасан јер би свака интервенција међународне заједнице дошла прекасно, након што би већ било нанесено огромно разарање.
2. Кина – Тајван: потенцијално најопаснији сукоб 21. века
Кинеска тежња уједињења континенталне Кине и Тајвана и америчке гаранције безбедности за острво представљају можда најкритичнију тачку у савременим међународним односима. Пекинг све чешће користи војне вежбе, блокаде и демонстрације силе око Тајвана како би тестирао одлучност Вашингтона. Сценарио сукоба могао би почети „меком блокадом“ – заустављањем трговачких бродова, ограничењем летова и сајбер нападима на инфраструктуру острва. Уколико би Тајпеј уз подршку САД покушао да пробије такву блокаду, могло би доћи до директних војних сукоба. У позадини овога стоји и огромни глобални значај Тајвана као највећег произвођача полупроводника, што би сукоб учинио ударом на светску економију. Питање није само војно, већ и политичко: сваки сукоб би заправо био тест спремности САД да бране своје савезнике у Азији и одлучности Кине да оствари национално уједињење.
3. Русија – Балтик: хибридни изазов НАТО-у
Балтичке државе – Литванија, Летонија и Естонија – налазе се на линији директног контакта између НАТО-а и Русије. Сценарио кризе најчешће подразумева „сиву зону“ хибридног рата, где Москва може искористити руску мањину, инфраструктурне нападе или „хуманитарне инциденте“ да оправда интервенцију. Један од замишљених примера је већ описан кроз фикцију о возу „Јантар“, где би технички инцидент и присуство руских грађана послужили као изговор за улазак руских снага. Највећа опасност је у томе што би НАТО морао да реагује брзо, а свако оклевање би изгледало као слабост и подривало кредибилитет Алијансе. Уколико би дошло до директног сукоба, у питању је простор који је географски мали и брзо би био захваћен војним операцијама, што оставља веома мало времена за дипломатију. Управо зато се Балтик сматра потенцијалном тачком где би могло бити тестирано да ли члан 5. НАТО-а заиста функционише у пракси.
Балтичке државе пропорцијално издвајају највеће делове свог БДП-а за војну помоћ Украјини, док се положај руске мањине и рускојезичног становништва из године у годину погоршава. Русији не би требало пуно изговора за неку нову специјалну војну операцију на Балтику, стога се у Литванији активно гради одбрана и минира се граница са Русијом и Белорусијом.
4. Индија – Кина: нестабилна граница у Хималајима
Иако се често у јавности мање помиње, граница између Индије и Кине у Хималајима једна је од најнестабилнијих на свету. Две велике силе већ су имале смртоносне сукобе у последњих неколико година, где су војници страдали у борбама „прса у прса“ без ватреног оружја, што говори о специфичним правилима ангажовања. Потенцијални сценарио ескалације подразумевао би инцидент у висоравнима Ладака или Аруначал Прадеша, где би обе стране мобилисале хиљаде војника и тешку технику у изузетно неприступачним условима. Такав сукоб би могао паралисати две најмногољудније државе света, али и угрозити читаво индопацифичко подручје. Додатну сложеност ствара и то што је Индија блиски партнер САД у оквиру „QUAD“ иницијативе, док Кина тежи да демонстрира снагу пред својим суседима. Свако продужено заоштравање на граници имало би економске и безбедносне последице далеко изван региона.
Ипак, политика америчког председника Доналда Трампа према Индији и Кини појединачно али и заједно у оквиру БРИКС-а као блиских руских савезника доводи у питање овај сценарио. Све ближа сарадња Индије и Кине и покушаји да се гранични спор реши мирно као и све јаснији непријатељски став Вашингтона према Њу Делхију и Пекингу доводе до занемаривања ових маргиналних спорова.
5. Блиски исток: нестабилни лавиринт савеза
Рат Израела и Ирана, као и њихових посредничких снага, већ показује колико је Блиски исток осетљив на ескалацију. Сценарио ширег регионалног рата могао би настати уколико би Израел покушао директан напад на иранске нуклеарне капацитете, што би изазвало одговор Техерана ракетама, дроновима и нападима преко савезничких милиција у Либану, Сирији, Ираку и Јемену. Сукоб би лако могао увући САД као главног савезника Израела, али и друге регионалне силе попут Саудијске Арабије, Турске и Египта, које би биле приморане да заузму стране. Оно што чини овај сценарио посебно експлозивним јесте густо испреплетена мрежа савеза, верских подела и нерешених конфликата, где би један удар могао покренути домино ефекат. Последице би се осетиле не само у региону већ и глобално, пре свега кроз поремећаје нафтног тржишта и нове миграционе таласе.
Закључак:
Сваки од ових сценарија представља различит тип ризика – од нуклеарне ескалације, преко хибридних операција, до економских потреса. Заједничко им је да се ради о инцидентима који могу почети као локални, али би брзо прерасли у глобалне кризе. Управо зато се у војним и безбедносним круговима инсистира на предвиђању, брзој реакцији и развоју одвраћања како би се спречио најгори сценарио. Оно што је за нас важно јесте да у овим разматрањима нема Балкана и Србије.