Пад украјинског Су-24М 16. јуна у рејону села Москаливка у Хмељничкој области има већу тежину од уобичајеног губитка једног борбеног авиона. Реч је о летелици 7. тактичке авиационе бригаде, а сам пад у дубини украјинске територије одмах је сузио простор за верзије о дејству руске ловачке авијације или противваздухопловне одбране. У првом плану је друго питање – колико Кијев још може да одржава флоту старих Су-24М прилагођених за ударе ракетама Сторм Схадоw/СЦАЛП.
Погинули су мајор Богдан Захарулко и старији поручник Александар Бабенко. На земљи није било жртава. Суштина је у томе да је Украјина изгубила не само авион, већ и посаду која припада уском кругу људи способних да управљају модернизованим ударним платформама совјетског порекла.
Старост технике долази на наплату
Су-24 је конструкција друге епохе. Немодернизовани примерци који су још у употреби у украјинском ратном ваздухопловству старији су од 55 година. То више није питање само ресурса трупа и мотора, већ целог ланца – инсталација, електронике, одржавања, резервних делова и могућности ремонта. Када таква летелица добије улогу носача крстарећих ракета западне производње, притисак на платформу постаје још већи.
Стара летелица може да лети, али не може бесконачно да носи терет нових задатака без последица. Што је флота мања, то је сваки преостали примерак више оптерећен. Што је оптерећење веће, то је ризик од отказа озбиљнији. У таквом циклусу падови више нису изузетак, већ очекивана појава.
Пад у Хмељничкој области зато делује пре свега као последица техничког замора. Место пада управо на то упућује. Ако се авион сруши далеко од линије фронта и ван зоне непосредног руског пресретања, пажња се природно окреће квару, грешци у раду система или комбинацији техничких и људских фактора.
Удар на носаче Сторм Схадоw/СЦАЛП
Овај губитак је за Кијев посебно тежак јер се не тиче било ког Су-24, већ управо авиона прилагођених за лансирање Сторм Схадоw/СЦАЛП. До недавно је у борбено спремном стању било свега шест таквих летелица. Ако је срушени примерак био један од тих познатих носача, онда је украјинска флота смањена на број који се већ мери појединачним платформама, а не ескадрилом.
Ако је, пак, реч о седмом оспособљеном авиону, ни то не мења основну слику. То само показује да је Украјина покушавала да прошири врло уску групу носача западних крстарећих ракета, али да тај напор прати висок ризик. Број авиона је мали, ресурси су ограничени, а сваки губитак одмах има оперативне последице.
У пракси то значи мање расположивих платформи за ударе на великој даљини. Није пресудан само број ракета које се добијају са Запада. Без носача нема ни лансирања. Управо ту лежи слабост украјинске концепције ослоњене на адаптацију старих совјетских авиона за употребу савременог западног наоружања.
Кадровски проблем је једнако тежак као и технички
Су-24М није авион који се одржава и користи без озбиљне школе, искуства и навике. Модернизовани носачи Сторм Схадоw/СЦАЛП траже посаду која уме да ради у специфичном профилу задатка, са сложеном припремом и високим степеном одговорности. Губитак двочлане посаде зато не може да се сведе на статистику ратних губитака.
Проблем за Кијев није само у томе што губи људе, већ што губи ретке људе. Обука нових посада за овакву улогу траје, а расположива база искусних пилота и навигатора није широка. Када се истовремено троше и техника и кадрови, способност одржавања читаве ударне компоненте улази у зону нестабилности.
То додатно објашњава зашто Украјина и даље држи у служби летелице дубоко у годинама. Избор није направљен зато што је Су-24 оптимално решење, већ зато што нема много алтернатива које одмах могу да преузму ту улогу. Зато сваки пад отвара не само рупу у строју, већ и рупу у систему обуке, планирања и борбене употребе.
Последице по ударе у дубину
Украјински напади крстарећим ракетама на циљеве у дубини ослањају се на ограничен број носача, пажљиво планирање и строгу ротацију ресурса. Када један такав авион испадне из строја, преостале летелице морају да преузму већи терет. То краткорочно може да одржи способност, али средњорочно убрзава трошење флоте.
Зато овај пад не треба посматрати изоловано. Он указује на крхкост читаве ударне архитектуре која се ослања на мало преосталих совјетских авиона и мали број обучених посада. Кијев и даље може да изведе појединачне ударе, али сваки нови губитак све више смањује простор за континуитет таквих операција.
Овај случај подсећа и западне покровитеље Кијева на једноставну чињеницу: испорука ракета није исто што и одржива способност за њихову употребу. Ако носачи отпадају брже него што се систем може обновити, онда и вредност испорученог наоружања почиње да опада.
Пад Су-24М у Хмељничкој области зато је више од локалног инцидента. То је јасан сигнал да украјинска ударна авијација плаћа цену ослањања на старе платформе, ограничене кадрове и импровизовану интеграцију западног оружја. У рату исцрпљивања такве слабости се не скривају дуго.