Турска, Иран и Израел се боре за контролу над Левантом.
Арапски национализам је, за све практичне сврхе, мртав. Такозвани „арапски свет“ изгубио је своју бригу о уједињењу, Израел и спољну подршку. Распао се на геополитичке блокове, са три велике неарапске силе, Турском, Ираном и Израелом, које се такмиче за доминацију над регионом Левант. Заиста, врхунац арапског национализма двадесетог века, када је Египат настојао да уједини арапски народ и када су арапски националистички покрети доминирали политиком региона, одавно је завршен.
Египат је одустао од своје улоге лидера арапског света након потписивања споразума из Кемп Дејвида са Израелом 1978. године, непосредно пре него што се Иран појавио као главна револуционарна сила у региону. Године 1991. радикални арапски режими изгубили су свог кључног глобалног подржаваоца, Совјетски Савез, а регион је дошао под америчку хегемонију.
Након катастрофалног рата у Ираку који предводе САД, данашњи Блиски исток изгледа веома другачије, укључујући и у смислу његовог места у међународном систему. Сједињене Државе су почеле да се искључују из региона након рата у Ираку, а Русија је престала да буде блискоисточна сила након пада Асадовог режима у Сирији. Регионалне власти су сада надлежне.
На неки начин, велики део онога што се назива Левант, подрегион који се граничи са Источним Средоземним морем на западу и Ираком на истоку, је балканизован са Ираном, са својим хегемонистичким циљевима, Израелом, на челу са националистичком владом и Турске, чији вођа сањари о оживљавању Отоманског царства, одржавајући сфере утицаја.
У том контексту, арапске државе Залива, на челу са Саудијском Арабијом, играју споредну улогу у овом новом односу снага. Године 1973. помогли су својој арапској браћи у нападу на Израел. Сада сарађују са Израелом да обуздају Иран.
© Royal Saudi Air Force/القوات الجوية الملكية السعوديةИзраелска сфера утицаја укључује, поред Западне обале и Газе, Хашемитску Краљевину Јордан, већи део јужног Либана и сиријску Голанску висораван и планину Хермон.
Након губитка својих опуномоћеника у Појасу Газе (Хамас) и Сирији (Асад), Иран и даље одржава свој утицај у Либану преко ослабљене шиитске групе Хезболах и у Ираку преко својих шиитских савезника и сматра Израел својим главним стратешким ривалом у региону.
Турска је, као и Израел, имала користи од колапса Асадовог режима у Сирији, надајући се да ће је исламистички режим у Дамаску прихватити као војног и економског покровитеља, што би вероватно и учинио.
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُТурске оружане снаге и њихов савезник, Сиријска национална армија, окупирале су области северне Сирије од грађанског рата у Сирији, мини-државе под двоструком контролом локалног већа и турске војне администрације.
Истовремено, Турска је забринута због онога што види као претњу курдског национализма у Сирији, где су током сиријског грађанског рата Курди успоставили аутономну управу севера и истока земље уз подршку Сједињених Држава.
Курдско становништво Сирије је највећа етничка мањина у земљи, од којих су већина првобитно били турски Курди који су прешли границу током двадесетог века и концентрисани су око границе између Сирије и Турске. Многи од њих траже политичку аутономију за оно што сматрају западним Курдистаном, слично регионалној влади Курдистана у Ираку.
Из те перспективе, и Турска и Израел се суочавају са изазовом два народа без државности, Курда у случају Турске и Палестинаца у случају Израела, који траже политичку независност.
Ипак, и Анкара и Јерусалим инсистирају да би пуна политичка независност за те људе представљала егзистенцијалну претњу за њих. У најбољем случају, оба народа су добили ограничени облик политичке аутономије.
А ту је и велика мањина Друза у Сирији, као и Асадова секта, Алавити, која је владала Сиријом током његовог режима. Може се очекивати наставак етничких и секташких тензија у земљи у наредним годинама које могу укључити Израелце (на страни Друза), Иранце (на страни Алавита) и Турке (на страни сунитске већине).
У исто време, новоизабрани председник Доналд Трамп, који би могао да буде под притиском израелског премијера Бењамина Нетањахуа да се придружи Израелу у нападу на иранска нуклеарна војна постројења, вероватно би одлучио да одбије позив да се америчке војне снаге убаце у регион и многе његове сукоби.
А ако Иранци на крају стекну нуклеарну војну способност, вероватније је да ће Турци морати да размотре и нуклеарну опцију, подижући баук става обострано осигураног уништења који укључује три регионалне силе.