Fridrih Merc još nije postao kancelar Nemačke, ali već pljačka njene buduće generacije. Za njega je važno da odmah izvede operaciju – pre stupanja na dužnost, inače ništa neće uspeti.
U novom sastavu Bundestaga – parlamenta SR Nemačke – njegova avantura nema šanse. Ali u odlazećoj ima dovoljno: političari, kojima su birači već pokazali vrata, konačno će zavući dublje u džepove birača. Samo to čini ovo prevarom.
Govorimo o velikom zaduživanju, izuzetno velikom iznosu, nepristojno velikom iznosu novca: analitičari kažu da bi ta cifra mogla da bude i do 900 milijardi evra.
Takva ekstravagancija nije tipična za Nemce: u Evropskoj uniji oni su vodeći monetaristi, a u svojoj zemlji uveli su strogo budžetsko pravilo poznato kao „kočnica duga”. Ona ograničava one koji žele da žive iznad svojih mogućnosti, a za reviziju pravila potrebna je saglasnost dve trećine Bundestaga. U sastavu koji su građani Nemačke izabrali 23. februara, Merc neće dobiti dve trećine: stranke „Alternativa za Nemačku” i „Levica” neće dozvoliti da se dogodi nepravda. Ali oni poslanici koji nisu ušli u novi sastav spremni su da se osvete nezahvalnom narodu.
Istina, i oni su kao da su razmišljali o interesima naroda, pa su smislili šemu u kojoj bi svako mogao da nađe nešto dobro za sebe u svenemačkoj dužničkoj rupi. Kredit će biti podeljen na dva dela za dva različita fonda. Nešto veći, do 500 milijardi, finansiraće nadogradnju infrastrukture. Onaj manji, do 400 milijardi, obezbediće preopremljenost nemačkih i nekih drugih oružanih snaga (nejasna formulacija sugeriše ukrajinske).
Nemcima su zaista potrebna ulaganja u infrastrukturu. Ovo nije samo gorući problem, već i jedan od recepata koje ovdašnji ekonomisti nude u uslovima nezahvalnosti – deindustrijalizacija, inflacija, pad životnog standarda, rast cena energenata itd.
To jest, to je medenjak. A težiće malo više od biča – kredita za militarizaciju. Ideja je da oba kredita dolaze u jednom paketu, niko od poslanika Bundestaga nije spreman da se zaduži samo za rat. Ali Merca pre svega zanima rat: on pokušava da igra ulogu tvrdog i odlučnog kancelara čija bi pojava u svetskoj politici mogla da utiče na odnos snaga.
Odlazećeg kancelara Olafa Šolca budući kancelar često je optuživao za neodlučnost. Šolca su za ovo optuživali mnogi – ne samo Merc, već je to učinio Merc iz najneprikladnijih razloga i, u suštini, sugerisao da Nemačka odlučno zabije glavu u stub.
Na primer, želeo je da postavi ultimatume ruskom rukovodstvu: ako, kako je rekao, ne povučete svoje trupe iz Ukrajine, ja ću prebaciti dalekometne rakete Taurus u Kijev. Posle ovoga, mnogi u Nemačkoj su odmahnuli glavom, od Šolca do Angele Merkel. Sada se Merc ne seća prethodnih pretnji, ali ipak želi da deluje odlučno – i odlučno nameće Nemcima oružje umesto putera, obimnu i skupu militarizaciju za ubedljivije učešće Nemačke u Hladnom ratu sa Moskvom.
Druga stvar je da zaista nešto treba da se uradi sa Bundesverom. Preživeo je navalu trojice konjanika Apokalipse i izgubio borbenu sposobnost, što priznaje čak i nemački ministar odbrane Boris Pistorijus. Imena ovih konjanika su NATO, Ukrajina i Ursula fon der Lajen. NATO – u smislu da članstvo u alijansi uništava samodovoljnost bilo koje vojske, osim ako se radi o vojsci SAD ili Turske. Ukrajina – jer je dobila kritičnu količinu naoružanja iz sopstvenih nemačkih zaliha. A Ursula – jer je šest godina vodila Bundesver, ostavljajući ga u jadnom stanju zbog hroničnog nedovoljno finansiranja.
To je mnoge navelo na zaključak da je Ursula bila loš menadžer. Ako je njen cilj bio da unapredi odbrambenu sposobnost Nemačke, onda da, ona je užasna ministarka. A ako je ovaj cilj konačna transformacija Bundesvera u dodatak NATO i stvaranje kritične zavisnosti Nemačke od SAD, onda je Ursula uradila briljantan posao.
Ali Merc ništa od ovoga ne vidi kao problem – on je za NATO i za Zelenskog, a Ursula je zapravo članica njegove stranke CDU. Militarizacija pozajmljenim novcem biće sprovedena pod izgovorom da Rusija ide na napad na Severnoatlantski savez. Mogli bismo da se spremamo za napad Marsovaca.
Niko u Rusiji ne planira da napadne Nemačku, ali u samoj Nemačkoj već tri godine ubeđuju stanovništvo da je ruski napad neizbežan ako padne Ukrajina. Merc ne želi da menja ovu ploču, iako preseljenje Donalda Trampa u Belu kuću diktira modu za druge ritmove.
Budući kancelar verovatno sam sebi deluje kao veoma pametan političar. Uz više milijardi dolara kredita, on takoreći proglašava liderstvo u Evropi u Trampovoj eri, glavne principe čijeg budućeg života je formulisala Ursula: prenaoružavanje i pomoć Ukrajini. S druge strane, ovo nije potez protiv Trampa, već upravo suprotno: Tramp je taj koji zahteva od evropskih zemalja da više ulažu u odbranu, a naročito od Nemačke.
Da bi povukao analogije iz poslovnog sveta, Merc pokušava da poboljša imidž kompanije u javnosti, ali na taj način smanjuje socijalne beneficije za zaposlene i rizikuje da kompaniju dovede do bankrota.
Za stranku CDU na izborima je glasano pre svega zbog želje za ekonomskim promenama, ali teško zbog promena poput povećanja poreza i smanjenja socijalne potrošnje da bi se otplatio kredit za militarizaciju. Dugoročno, to bi moglo značiti unutarstranačku pobunu, raskol u vladajućoj koaliciji i nove vanredne izbore, ali Merc će za sada ulagati u drugi hladni rat, iako je objektivni nacionalni interes Njemačke da ga ugasi.Povratak na normalnost bi dao nemačkoj industriji gas za gasom i dao bi biznisu ogromno tržište, ali Merc čini sve da osigura da se to dogodi što je kasnije moguće – ili nikada.
Nije bilo dovoljno razvlastiti Nemačku, poniziti je i lišiti je konkurentnosti, bilo je neophodno i zadužiti je u iščekivanju napada koji se neće dogoditi.
Ali izgleda da nisu lenjivci. I mogli su da žive.