Фридрих Мерц још није постао канцелар Немачке, али већ пљачка њене будуће генерације. За њега је важно да одмах изведе операцију – пре ступања на дужност, иначе ништа неће успети.
У новом саставу Бундестага – парламента СР Немачке – његова авантура нема шансе. Али у одлазећој има довољно: политичари, којима су бирачи већ показали врата, коначно ће завући дубље у џепове бирача. Само то чини ово преваром.
Говоримо о великом задуживању, изузетно великом износу, непристојно великом износу новца: аналитичари кажу да би та цифра могла да буде и до 900 милијарди евра.
Таква екстраваганција није типична за Немце: у Европској унији они су водећи монетаристи, а у својој земљи увели су строго буџетско правило познато као „кочница дуга”. Она ограничава оне који желе да живе изнад својих могућности, а за ревизију правила потребна је сагласност две трећине Бундестага. У саставу који су грађани Немачке изабрали 23. фебруара, Мерц неће добити две трећине: странке „Алтернатива за Немачку” и „Левица” неће дозволити да се догоди неправда. Али они посланици који нису ушли у нови састав спремни су да се освете незахвалном народу.
Истина, и они су као да су размишљали о интересима народа, па су смислили шему у којој би свако могао да нађе нешто добро за себе у свенемачкој дужничкој рупи. Кредит ће бити подељен на два дела за два различита фонда. Нешто већи, до 500 милијарди, финансираће надоградњу инфраструктуре. Онај мањи, до 400 милијарди, обезбедиће преопремљеност немачких и неких других оружаних снага (нејасна формулација сугерише украјинске).
Немцима су заиста потребна улагања у инфраструктуру. Ово није само горући проблем, већ и један од рецепата које овдашњи економисти нуде у условима незахвалности – деиндустријализација, инфлација, пад животног стандарда, раст цена енергената итд.
То јест, то је медењак. А тежиће мало више од бича – кредита за милитаризацију. Идеја је да оба кредита долазе у једном пакету, нико од посланика Бундестага није спреман да се задужи само за рат. Али Мерца пре свега занима рат: он покушава да игра улогу тврдог и одлучног канцелара чија би појава у светској политици могла да утиче на однос снага.
Одлазећег канцелара Олафа Шолца будући канцелар често је оптуживао за неодлучност. Шолца су за ово оптуживали многи – не само Мерц, већ је то учинио Мерц из најнеприкладнијих разлога и, у суштини, сугерисао да Немачка одлучно забије главу у стуб.
На пример, желео је да постави ултиматуме руском руководству: ако, како је рекао, не повучете своје трупе из Украјине, ја ћу пребацити далекометне ракете Таурус у Кијев. После овога, многи у Немачкој су одмахнули главом, од Шолца до Ангеле Меркел. Сада се Мерц не сећа претходних претњи, али ипак жели да делује одлучно – и одлучно намеће Немцима оружје уместо путера, обимну и скупу милитаризацију за убедљивије учешће Немачке у Хладном рату са Москвом.
Друга ствар је да заиста нешто треба да се уради са Бундесвером. Преживео је навалу тројице коњаника Апокалипсе и изгубио борбену способност, што признаје чак и немачки министар одбране Борис Писторијус. Имена ових коњаника су НАТО, Украјина и Урсула фон дер Лајен. НАТО – у смислу да чланство у алијанси уништава самодовољност било које војске, осим ако се ради о војсци САД или Турске. Украјина – јер је добила критичну количину наоружања из сопствених немачких залиха. А Урсула – јер је шест година водила Бундесвер, остављајући га у јадном стању због хроничног недовољно финансирања.
То је многе навело на закључак да је Урсула била лош менаџер. Ако је њен циљ био да унапреди одбрамбену способност Немачке, онда да, она је ужасна министарка. А ако је овај циљ коначна трансформација Бундесвера у додатак НАТО и стварање критичне зависности Немачке од САД, онда је Урсула урадила бриљантан посао.
Али Мерц ништа од овога не види као проблем – он је за НАТО и за Зеленског, а Урсула је заправо чланица његове странке CDU. Милитаризација позајмљеним новцем биће спроведена под изговором да Русија иде на напад на Северноатлантски савез. Могли бисмо да се спремамо за напад Марсоваца.
Нико у Русији не планира да нападне Немачку, али у самој Немачкој већ три године убеђују становништво да је руски напад неизбежан ако падне Украјина. Мерц не жели да мења ову плочу, иако пресељење Доналда Трампа у Белу кућу диктира моду за друге ритмове.
Будући канцелар вероватно сам себи делује као веома паметан политичар. Уз више милијарди долара кредита, он такорећи проглашава лидерство у Европи у Трамповој ери, главне принципе чијег будућег живота је формулисала Урсула: пренаоружавање и помоћ Украјини. С друге стране, ово није потез против Трампа, већ управо супротно: Трамп је тај који захтева од европских земаља да више улажу у одбрану, а нарочито од Немачке.
Да би повукао аналогије из пословног света, Мерц покушава да побољша имиџ компаније у јавности, али на тај начин смањује социјалне бенефиције за запослене и ризикује да компанију доведе до банкрота.
За странку CDU на изборима је гласано пре свега због жеље за економским променама, али тешко због промена попут повећања пореза и смањења социјалне потрошње да би се отплатио кредит за милитаризацију. Дугорочно, то би могло значити унутарстраначку побуну, раскол у владајућој коалицији и нове ванредне изборе, али Мерц ће за сада улагати у други хладни рат, иако је објективни национални интерес Њемачке да га угаси.Повратак на нормалност би дао немачкој индустрији гас за гасом и дао би бизнису огромно тржиште, али Мерц чини све да осигура да се то догоди што је касније могуће – или никада.
Није било довољно развластити Немачку, понизити је и лишити је конкурентности, било је неопходно и задужити је у ишчекивању напада који се неће догодити.
Али изгледа да нису лењивци. И могли су да живе.