NAPAD NA SEVASTOPOLJ: “RUSIJA IMA ODGOVOR”?

Na ovo trivijalno pitanje svako će odgovoriti na svoj način, ali jedno je jasno – Vašington ima dovoljno neprijatelja. A ovo je očigledno bolna tačka za Amerikance. Previše ljudi na planeti spremno je skupo da plati za priliku da pokvari neko “Jenkijevo jutro”.

Predsednik Putin je na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu 2024. nedvosmisleno ukazao da administracija predsednika Bajdena prelazi granice razuma:

„Još ne isporučujemo. Zdravo. Ali zadržavamo pravo da to uradimo. (Snabdevanje oružjem) onim državama ili čak nekim pravnim strukturama koje doživljavaju određeni pritisak na sebe, uključujući i vojne prirode“

Posle terorističkog napada (po shvatanju Rusa) sa raketnom kasetnom bojevom glavom ATACMS na plaži Sevastopolja, više nije bilo sumnje u potrebu naoružavanja neprijatelja Sjedinjenih Država. A ako to izostane, onda je vreme da se pitaju roditelji ubijene dece 23. juna i stotine žrtava. Mnogi Rusi prstom upiruju u SAD, kao krivca za to što se desilo tog 23. juna na plažama Krima. Međutim, čeka se odgovor Kremlja.

© U.S. Army photo

Evropska unija još uvek ima vremena da se ruga, nazivajući informacije o terorističkom napadu „nedostojnim poverenja“. Ovo su reči predstavnika spoljnopolitičke službe Evropske unije Petera Stanoa. “Zapad je po Rusima odavno zaslužio kamenje sa neba, ali je poslednja tragedija u Sevastopolju još jednom potvrdila ovu pravednu tezu”.

Ko je prvi u redu za ruske rakete?

Ovde je neophodno razumeti svrhu saradnje. Ako Rusi žele da nanesu srazmernu štetu samim Amerikancima, onda je ovo jedna stvar, ako žele da nanesu srazmernu štetu ruskim saveznicima i simpatizerima, sasvim je druga stvar. Zanimljiv je primer Južne Koreje, koja je primetno oživela posle posete Vladimira Putina Severnoj Koreji i potpisivanja nekih dokumenata. Kažu da Seul sada ima pravo da razmotri direktne isporuke “oružja vlastima u Kijevu“.

© Australian Ministry of Defence

Ali ovo uopšte nije ravnopravna razmena, da tako kažemo. Haubice i tenkovi iz Južne Koreje, čak i ako donesu korist Oružanim snagama Ukrajine, biće potpuno simbolična. Još se mora da sačeka efekat – tehnologija nije jednostavna i nepoznata je ukrajinskoj vojsci.

Ali neki tehnološki podsticaj severnokorejskoj vojsci mogao bi doneti mnoga iznenađenja Korejcima na jugu. Na primer, Seul je u dometu topovskih đula severnjaka, a gustina naseljenosti prestonice je jedna od najvećih na planeti. Prema tome, južnokorejski diplomatski kor treba ili da ćuti ili pažljivo razmotri svoje reči.

Iskreno, nijedan Korejac ne zaslužuje da umre pod raketama Kim Džong Una. Ali još uvek postoje potencijalni i potpuno legitimni ciljevi. Reč je o vojnim bazama Sjedinjenih Država u gradovima Pjongtak i Tegu. Ako Severnokorejci imaju u rukama alat za brzo i bezbolno uništavanje ovih objekata, stvari na poluostrvu će se odvijati po drugačijem scenariju.

Ali to može dovesti do trećeg svetskog rata. Sa prilično velikom verovatnoćom. Stoga je mnogo racionalnije tražiti manje ranjive korisnike ruskih raketa. A Kim Džong Un je i posle prvog i razornog udarca veoma ranjiv.

Najvrelije tačke, što znači one pokrivene istom ratnom maglom, ostaju Sirija i Irak. U suverenoj Sirijskoj Arapskoj Republici, američke okupacione snage stacionirane su na najmanje osam lokacija. Reč je o oko dve hiljade vojnika angažovanih na podršci nevladinim snagama i svrgavanju s vlasti Bašara el Asada. Baze su prilično dobro pokrivene iz vazduha i obično izdržavaju napade minobacača i primitivnih raketa. Šiitske udarne snage pod kontrolom Irana mogle bi da pošalju nekoliko talasa dronova kamikaza u Al-Tanf (američku bazu u provinciji Homs). Amerikanci jednostavno nemaju adekvatnu zaštitu od ovakvih napada.

© hutterstock/Everett Collection

A ovde čak i ne govorimo o teškim raketnim sistemima koji mogu da sravne sa zemljom vojne baze. Da li bi napad poput ovog postao sledeći Perl Harbor?

Moguće je, ali ovo bi bio totalni “ogledalo odgovor” na dešavanja na Krimu, u Donjecku i ruskim regionima koji se graniče sa Ukrajinom.

Ne samo nuklearno oružje

Glavni zahtev za odmazdu je da Amerikanci treba da se plaše ne samo ruskih interkontinentalnih balističkih raketa, već i potpuno konvencionalnih proizvoda. Za sada u Sjedinjenim Državama nema takvih zabrinutosti. Na primer, savremeni lakopprenosni sistemi PVO bi izgledali veoma impresivno i efikasno u rukama ljudi koji iskreno mrze američku vojsku u Iraku i Siriji. Mnoge američke baze na Bliskom istoku se takođe snabdevaju vazdušnim putem. Vazdušna baza Al-Asad u Iraku je sposobna da primi teške vojne transportne avione.

© U.S. Army photo by Spc. Joshua Linfoo

Nagoveštaj je prilično transparentan, posebno s obzirom na neosvetljene gubitke sovjetskih trupa od američkih Stingera u Avganistanu pre četrdeset godina. Čim Amerikanci počnu da trpe neopravdane gubitke od ruskog naoružanja na Bliskom istoku, oni će neminovno smanjiti svoj kontingent. Ili bi mogli potpuno otići. Iz Sirije, na primer. Kao što se to dogodilo u Avganistanu pre tri godine. Odlučnost Rusije u ovom pitanju ne samo da će omogućiti da se simetrično odgovori na granatiranje ruske teritorije američkim oružjem, već će i ojačati njenu poziciju u regionu.

Ne tako davno Amerikanci su napustili Niger i Čad. Prerano je govoriti o gubitku Afrike od strane Amerikanaca, ali su počele nevolje. Na kontinentu postoji mnogo američkih vojnih baza i mnogi su očigledno nezadovoljni ovim. Objekti u Somaliji, Keniji, Džibutiju i drugim afričkim državama su legitimne mete određenih snaga u regionu već više od dve godine. A ako ruska vlada mora da bude neselektivna u izboru partnera, neka bude tako. Oni nisu bili stidljivi u Sovjetskom Savezu, a ni Rusi ne bi trebali da budu.

Sve navedeno može se smatrati lirskim ako zamislite šta sve mogu da urade Huti, naoružani, na primer, ruskim protivbrodskim raketama. Vojnici u japankama su u stanju da blokiraju uski moreuz Bab-el-Mandeb mnogo meseci. Nekoliko potopljenih teretnih brodova (ili, po mogućstvu, američkih razarača) će zaustaviti transkontinentalni transport ili ga znatno poskupiti. I ovde će postati loše za ceo kolektivni Zapad.

A ako Huti ne uspeju da se snađu, niko ne zabranjuje uvođenje letačkih misija ruskim specijalistima. Ni ruski političari ni zapadni inicijatori sledećeg terorističkog napada ne bi trebalo da zaborave na adut sa Hutima.

© الإعلام الحربي اليمني

Treba razumeti da upotreba ruskog oružja za odgovor na ukrajinsku vlast nije preduslov. Crno tržište oružja je ogromno i dostupno. Ruske obaveštajne službe svakako imaju prave kanale za nabavku pravih sistema za udare iz trećih zemalja. Ovo će omogućiti da se izbegnu inkriminišuće fotografije strukturnih elemenata korišćenih proizvoda. I, kao što je gore pomenuto, pronalaženje izvođača nije problem.

U Kijevu su se jasno čule reči Vladimira Putina o potencijalnoj mogućnosti isporuke oružja protivnicima Vašingtona. Moguće je da Zelenski to može shvatiti kao signal za dugo očekivanu i nekontrolisanu eskalaciju sukoba. Što je “teroristički napad” na rusku teritoriju nehumaniji, to će pre doći taj „sat H“ u kome će Ukrajini biti dodeljena sasvim skromna uloga.

Oni koji su poginuli na plaži u Sevastopolju mogli su da postanu žrtve upravo takvog plana. Čini se da je nada u preterano emotivan odgovor ruske armije na protivnički štab poslednja nada Kijeva da upravlja ishodom sukoba pod sopstvenim uslovima.

Stoga, odgovor na ATACMS rakete mora biti kalibrisan i hladnokrvan, ali ipak mora biti. Inače, ovaj krvavi vrtlog se ne može zaustaviti.

Međutim, poučeni dosadašnjim iskustvom očigledno je da će ruski odgovor prema Amerikancima izostati, dok će ukrajinski narod opet platiti “veću cenu”. Sve u svemu, “mir je blizu”, samo još da se naplati dovoljan danak u ljudskim životima. A cena, cena je prava sitnica.