Лични осврт: МОЈА СЕЋАЊА НА ХРВАТСКУ ОПЕРАЦИЈУ “ОЛУЈА”, АВГУСТ 1995. ГОДИНЕ

Ускоро ће годишњица пада Републике Српске Крајине, неко ће је обележити уз песму и радост неко уз тугу и сузе. Међутим, гледајући са ове дистанце (29 година после), на догађаје из тих дана сви бисмо морали барем мало да заћутимо. И они који мисле да су победили и они који су изгубили. Јер у рату нема победника, постоје само две категорије губитника.

У разговору са мојим пријатељем Давором Лукачем, одлучио сам да нека своја сећања из тог периода ставим на папир. Што рекоше паметни, човек што је старији све је мудрији, односно, боље схвата прошлост свог живота. Својевремено на наговор мог пријатеља и крсног кума, данас декана Филозофског факултета у Београду др Данијела Синанија и подршку етнолога мр Мирослава Нишкановића, почео сам се бавити нашом новијом прошлошћу. Данијел ми је рекао „пиши да се не заборави“. До сад сам, уз помоћ мојих бројних пријатеља написао 14 књига. Свима им хвала.

Елем, да почнем!

Негде у фебруару 1995. године, из састава 43. моторизоване бригаде прелазим у 1. пешадијску бригаду из Новог Града. Распоређен сам у састав њене извиђачке чете, која је управо у том месецу била формирана. Иначе, чета је међу борцима новљанске бригаде била позната као „ударна“. Занимљиво је, да је та бригада из састава Првог крајишког корпуса (1. КК) ВРС још у новембру 1994. године, била придодата Другом крајишком корпусу (2. КК). Будући да је у то време, била забрана преласка људства из једног у други корпус. Ја сам прешао у Новоградску бригаду уз знање команданта 1. КК, што јасно указује на то да је бригада била привремено придодата 2. КК само као испомоћ. Са својих 7500 бораца, бригада постаје интервентна бригада у 2. КК.

Чета у којој сам био командир вода, имала је 155 припадника, њом је командовао тада капетан Миле Умичевић (погинуо септембра 1995. године, током завршних борби за Српску). Са својим саборцима из „ударне“, прошао сам хрватске операције „Скок-1“ и „Скок-2“. Занимљиво је, да смо у то време били „летећа“ интервентна јединица 2. КК. Где затреба у камионе и „крпи рупе“ у линији одбране. Своје путешествије започели смо на делу ратишта према Бихаћу. Тада су јединице муслиманског 5. корпуса АБиХ (5. К АБиХ), пробиле линију одбране јединица 2. КК и поново заузеле велико подручје на том простору. Сплетом околности, послати смо да насилним извиђањем претресемо заузето подручје и омогућимо његов повратак.

Више се и не сећам датума (кода сам их и тада памтио), али на једној висоравни, испод које смо увођени у борбени поредак за претрес неке шуме, спазих генерала Нинковића команданта В и ПВО ВРС који је у џепу са стране својих панталона од униформе, имао топографску карту. Поред њега у пратњи био је само један млађи војни полицајац, што би се рекло клиња и нико други. Помислим у себи „откуд овај овде, шта ће овде без пратње, лудак“? У том тренутку један од мојих сабораца рече „откуд овај овде?“ Ја сам му одговори „не знам“.

Сви смо били изенађени Нинковићем присуством и његовом директном командом према нама. И гле чуда, чета се построји у „стрелце за борбу“ и претресе шуму онако школски по војним уџбеницима. Касније ће Нинковић лично пред Умичевићем похвалити чету, рекавши „да до тад није видео школски пример, како се претреса простор, осим на вежбама“. Проблем је тад био недостатак људства и јединица, које би нас замениле и преузеле простор који би ми вратили по окончању успешних извиђања. Већ смо ми и држали простор и извиђали, што је доводило до замора људства. Нормално било је и негодовања због тога.

lični-osvrt-moja-sećanja-na-hrvatsku-operaciju-oluja-avgust-1995-godine© MORH
На једном у испомоћ су нам послали једну пешадијску чету, одмах сам схватио да је чета скупљена на брзака и да нећемо имати неке вајде од ње. Баш тад, у у јутарњим часовима упутили смо једну патролу јачине одељења у извиђање. Патрола се враћа у касним поподновним часовима. Али не празних руку. Вођа патроле за поводац води шарпланинца а иза њега иде стадо оваца. Нормално, следи питање „откуд овце?“

У извешају је писало, да је патрола извиђајући терен, зашла противнику за леђа у дубину од пет километара. На једном пропланку, спазили су стадо и пса шарпланинца. Будући да је вођа патроле знао са псима, успео је да завеже пса и да га заједно са стадом на повратку провуче кроз противничку линију. Пас је с нама прошао остатак ратног пута. По добијеним корисним информацијама, рано јутро следећег дана кренули смо у насилно извиђање. Имали смо борбени контакт. У борби која је била кратка али интензивна, имали смо једног лакше рањеног. Извукли смо се и вратили у насеље у којем смо били. По повратку „у базу“, сазнајемо да је део чете на испомоћи напустила своје положаје, чим је чула пуцњаву коју смо ми разменили са противницима. Ту настаје разочарење међу саборцима и захтев за повратак у зону бригаде.

Исти дан у вечерњим часовима, добијам извештај да је задатак насилног извиђања био успешан. Уништена су два рова, ликвидирано десет противничких војника, један поручник и један мајор који је био у контроли на линији у том тренутку.

Сутрадан је чета извучена са тог положаја и послата у правцу према Грахову, Гламочу и Динари. Заједно с нама, према Хрватској војсци упућен је и батаљон војне полиције из 2. КК (формацијски требао је бити батаљон, али је био ојачана чета) и Шушљикови извиђачи.

Сећам се, кад смо изашли на планину Шатор, кад сам угледао јеле, оморике и друго дрвеће, њихову величину и усправност која је сезала све до неба. Такву шуму сам видео ту и нигде више. То је било неописиво. Ту сам се сусрео и са реком понорницом. Где у једном тренутку, избације сву своју моћ из земље а потом нестаје у тој истој земљи и појављује се негде другде. Тога се одлично сећам и то је оставило огроман утисак на мене. Тих 1800 метара надморске висине и нетакнута природа. Прави рај у надолазећем паклу, који се спремао.

Затим смо крајем јуна враћени у састав бригаде.

У сећању су ми остале борбе са Нанићевим јуришним батаљонима „Хамзе“ и „Газије“ почетком јула 1995. године, у српским селима Глодна и Ивањска. Током тих борби, мој вод остаје у окружењу и током целе ноћи водили смо борбу са „Хамзама“ и „Газијама“. Примајући удар та два муслиманска јуришна батаљона, омогућили смо да се са простора Суве међе иако под борбом, извуче 5. батаљон који је у то време имао зону одбране, коју би у нормалним условима држала четири батаљона. Међутим, ти преко потребни батаљони Новоградске бригаде, били су задејствовани према Грахову и Гламочу. Вод се успео пробити из окружења, уз губитак само једног борца. Он је погинуо у јутарњим часовима у борби. Тад га нисмо могли извући, већ смо се вратили предвече. Успели смо извући његово тело, прихватили борбу у рејону Липа и целу се ноћ тукли са Нанићевом елитом. Успели смо се извући у раним јутарњим часовима, према Глодни и Ивањској. После извлачења завршио сам у болници. Због уганућа скочног зглоба, послали су ме месец дана на боловање.

Требао сам провести месец дана код куће, међутим, „Олуја“ ће убрзати мој повратак на фронт. Нога неће потпуно зацелити, тако да и данас имам проблем са скочним зглобом десне ноге.

У јутарњим часовима 4. августа 1995. године, спремао сам се за одлазак на контролу доктору. Био сам у свом стану у насељу Ограде у Новом Граду. Изнад зграде је прелетео МиГ-21 којег сам препознао по звуку мотора, летео је према Двору. Само неколико тренутака касније истим правце прелетео је и Орао. Занимљиво је, да је Орао из састава В и ПВО ВРС гањао хрватски МиГ-21. ж

Тад ми ништа није било јасно. Али ће ми бити јасно, кад ми је докторка рекла да ми мора прекинути боловање и да се јавим у јединицу. У то време, испоставиће се моји су учествовали у евакуацији ратног материјала из магацина СВК у месту Жировац недалеко од Матијевића општина Двор на Уни. Да би потом, прихватили борбу са снагама АБиХ које су биле блокирале евакуацију становништва из Крајине.

lični-osvrt-moja-sećanja-na-hrvatsku-operaciju-oluja-avgust-1995-godine© MORH
Не знајући где су моји, ја сам се јавио у Команду одбране града, где су ми рекли да се јавим у 1. батаљон, који се управо извукао са простора Фикретове аутономне области и преузимао је одбрану Новог Града.

Добро, да не останем недоречен у вези хрватског и српског авиона. Није било никаквог гањања, већ је МиГ-21 летећи долином Уне, искакајући код Новог, прелетао преко „моје“ зграде и правцем према Двору дејствовао према неким командним местима тадашње СВК (Српска Војска Крајине). Орао је међутим, пружајући подршку СВК дејствовао према предњем борбеном поретку ХВ, која је тада напала РСК. ХВ ће у тим данима регистровати око 30 ватрених дејстава авиона ВРС. Авиони су долазили до објеката дејства појединачно, са два или три авиона, на малој висини, и дејствовали су тежишно по предњем делу борбеног поретка ХВ, понекад у дубини до километар. У зони деловања ПВО нису се задржавали дуже од пет до 15 секунди и летели су превише ниско да би били захваћени ИЦ главама за самонавођење хрватских противавионаца. Одбрамбени задаци хрватског ваздухопловства били су заштита ваздушног простора Загреб-Карловац-Сисак-Кутина. РВ и ПВО Хрватске по први пут је учествовало с целокупним људским и материјалним ресурсима, а борбено је деловало по целокупној територији Хрватске, као и по територији суседне БиХ у дубини од око тридесетак километара.

lični-osvrt-moja-sećanja-na-hrvatsku-operaciju-oluja-avgust-1995-godine© MORH
Занимљиво је сведочење једног од пилота РВ Хрватске (иначе мог доброг пријатеља, који ми помаже око писања неких књига) и дејству двао авиона ВРС 6. августа: „Приликом дјеловања два Орла ВРС око 19:30 сати на творницу умјетног гнојива код Кутине с саћастим лансерима 57 мм, дошло је до блиског контакта с Мигом-21 ХРЗ-а, који је патролирао у зони. Треба навести да су пилоти ВРС намјерно промашили спремнике амонијака, те истресли ракете по ливади поред, свјесни какву би еколошку катастрофу по град Кутину изазвало излијевање амонијака. Због тог чина завриједили су чин козмичке правде који је услиједио. Нашем искусном пилоту ловцу Ивици Јакопчићу (посљедњи СФРЈ-заповједник ескадриле МиГ-29) ракета Р-60 унаточ топлинском захвату није одлетјела, након чега се искључио из дуела због другог Ј-22 наоружаног са два ГШ-23. Орлови су побјегли преко Саве, а с Плеса је долетио други МиГ-21 наоружан са саћастим лансерима, али је стигао прекасно“. Ову причу испричао му је лично пилот Јакопчић, који је с мног поштовања говорио о пилотима В и ПВО ВРС.
lični-osvrt-moja-sećanja-na-hrvatsku-operaciju-oluja-avgust-1995-godine© MORH

Да наставим даље.

Први дан напада, на простору Новог појавиле су се прве избеглице. Увелико се говорило о паду РСК. У раним јутарњим часовима другог дана, дошло је до масовније појаве избеглица из Републике Српске Крајине (РСК) у Републици Српској (РС). То је нарочито било изражено на подручју општине Нови Град у РС. Истог дана, у послеподневним часовима преко моста на Уни у Нови Град пребачене су ракете З-В Двина, као и већи број артиљеријског наоружања, међу којима и ВБР Пламен и СВЛР Огањ. Последњи воз са железничке станице у Новом Граду на релацији Нови Град-Бања Лука, напустио је станицу у 19:00 часова, тако да од тада (током тих догађања око пада Крајине) возови нису више улазили у железничку станицу у Новом Граду. За саобраћај тих дана коришћена је железничка станица у Благају, која се налази на око осам километара од центра Новог Града.

У касним послеподневним часовима 6. августа, на мосту на реци Уни између Двора на Уни и Новог Града , појавила се 2. оклопна бригада СВК са тенковима М-84. Тенкови су прешли у Нови Град и паркирани су одмах уз стару градску вијећницу (која је грађена у периоду Аустроугарске и служи као градски музеј), која се налази одмах уз мост. Одмах по преласку у РС, посаде из СВК, припремиле су тенкове за предају посадама из ВРС, које су због тога хитно упућене из Бања Луке за Нови Град.

Убрзо затим, стигла је већа група војника СВК и народа. Међу њима је био и генерал Мркшић. Сео је на улаз једне од кућа поред моста, добио је воду коју је давала моја пријатељица Бојана, скинуо је чизме. Тад сам му видео потпуно црне ноге. Изгледа да их није скидао неколико дана и да се добро напешачио, уосталом као и сви из РСК.

Следећег дана (7. августа), српско становништво из РСК и даље је прелазило на простор Републике Српске.

Кажу да често потенцирам причу о 2. окбр СВК.

Разлог је следећи:

У документима хрватске стране из тог периода стоји: „Последња борбена дејства РВ Хрватске имало је 8. августа. Пријављено је уништење више тенкова на железничкој станици Босански Нови и уништење мање оклопне колоне код села Сводне на путу Босански Нови-Приједор. Лакше су оштећена два авиона МиГ-21. Поред тога наводи се и податак да су авиони деловали и по противничким снагама у месту Благај Ријека“.

Будући да сам био у то време у Новом, овај извешта није тачан.

Али се добро сећам: Борбе око Двора на Уни настављене су све до 9. августа касно у ноћ. Колоне цивила наставиле су са извлачењем преко територије Републике Српске.

Изнад насеља Ограде у Новом Граду у 17.45 часова 8. августа, прелетео је МиГ-21бис ев. бр. 102, који је дејствовао по железничком мосту салвама невођених ракета, али је промашио мост. Авион је настави даљи лет у правцу Приједора.

Није било дејстава хрватских авиона по железничкој станици у Новом Граду, јер није било војних мета на станици.

Два авиона су дејствовали по цивилној колони у селу Сводна, где су поред уништених неколико цивилних моторних возила, испаљене ракете погодиле и зграду у центру села, с леве стране магистралног пута Нови Град- Приједор-Бања Лука. У том тренутку на магистрали није било војних мета.

Да још нешто додам: У вечерњим часовима 7. августа, био сам у пратњи мојих родитеља и брата преко моста на реци Сани. Поред нас су преко моста прешли тенкови М-84, са посадама из ВРС и самоходно се под окриљем ноћи упутили ка Приједору и даље. Ти тенкови нису улазили у железничку станицу у Новом, јер ту није било више возова. Тако да они нису никако могли бити утоварени на железничке композиције, јер истих током тих дешавања није било у Новом.

Ја сам своје родитеље и брата сместио у један од камиона, који су испред бригаде били одређени за евакуацију грађана Новог. Потом сам се вратио у град.

Да поменем и тај фамози МиГ-21 број 102. Зашто? Па зато што сам га држао на нишану своје пушке (број 292828), гледајући га тако, видео сам пилота са све његовом маском и кацигом, као и саћасте лансере. Боја авиона била је из периода ЈНА, те зато (подсвесно ваљда) нисам повука обарач. Кад се то десило, био сам код „Гортанових зграда“ док је авион прилазио летећи тик изнад кровова кућа/зграда. Тога се добро сећам.

Касно у ноћ 9. августа преостале избеглице и делови СВК који су учествовали у борбама код Двора на Уни, прешли су мост на Уни у Републику Српску.

У јутарњим часовима 10. августа 1995. године, инжињерија ВРС дигла је у ваздух мост на Уни између Двора и Новог Града.

lični-osvrt-moja-sećanja-na-hrvatsku-operaciju-oluja-avgust-1995-godine© MORH

Често читајући документе ХВ, везане за тај период као и за септембар/октобар исте године, сусрећем се са податком да се ХВ борила са СВК све до Бањалуке, где је на крају исту коначно и победила.

Остаје ми нејасно, где се изгуби ВРС и њен „мега“ корпус 1. КК са 116.000 бораца тих дана?

Како се ХВ борила са СВК све до Бањалуке, кад се зна да су јединице СВК преласком на простор РС, опрему, наоружање и технику предавали ВРС а борци су продуживали са породицама ка Србији.

Преласком у РС, СВК је једноставно нестала. Ако се зна да је 40. кадровски центар ВЈ (у основи СВК), службено укинут 12. септембра 1995. године (иако је престала да постоји месец дана пре), остаје нејасно како се ХВ борила са СВК до октобра месеца исте године.

Ским су се оно борили 18. и 19. септембра 1995. године, на Уни и Сави код Новог, Козарске Дубице и Костајнице? Можда с духовима?

Или им је можда СВК била изговар, како би се наставило са планом домобранског часника др Туђмана, који и поред преласка у редове партизана 1944. године, није се могао ослободити НДХ и плана трећине. Њему је припала та част да доврши план НДХ и преосталу трећину протера. Па и сам је рекао да је НДХ, повијесна тежња хрватског народа. Можда јесте његова, али целокупног хрватског народа, сигурно сам није.

А чему нам сећања служе, па да се не понове сличне грешке. Међутим, на простору бивше СФРЈ грешке се веома често понављају. Можда је време да се схвати, да право и правда међу народима и државама не постоје. Јер, ако се инсистира на томе, грешке су неминовне, а неправда све већа.

Инсистирајући на некаквој “овоземаљској правди” па и праву, углавном ће се дешавати све већа неправда и све већа мржња која ће доводити до све веће нетрепељивости а која ће омогућавати политичарима, да остварују све већи политички рејтинг док воде народе са ових простора у пропаст.

На крају, људи ће одлазити са ових простора, који ће остајати пусти и све више зарасли.

А сведоци смо данас томе. Хрватска се решила реметилачког фактора, али је и задржала пусту земљу која све више постаје дом дивљачи и коју преузима шикара и шума.

А нама са ових простора је увек неко други крив!

Шта би се десило, када бисмо погледали у огледало?

3 коментара на “Лични осврт: МОЈА СЕЋАЊА НА ХРВАТСКУ ОПЕРАЦИЈУ “ОЛУЈА”, АВГУСТ 1995. ГОДИНЕ

  1. Dobar clanak ali ono sto nitko ne spominje je tupo i tvrdoglavo odbijanje mirovnih inicijativa koje su na kraju dovele do toga da se vojna akcija ne osudi. Da se ne lazemo, zatvaramo oci i gledamo samo na jednu stranu, ali kao u svemu, ima vise elemenata u toj prici (ogledalo). Nije li odbacena svaka mirovna inicijativa od strane RSK? Nije li nudjeno toliko toga sto bi omogucilo opstanak Srba u Hrvatskoj? Evo npr, da pogledajmo sto je nudjeno po planu Z4. Nije tajna, podatak je dostupan svima koji zele da saznaju:

    “Plan je zahtevao da se produži mandat UNPROFOR-a kako bi omogućio primenu sporazuma, i amandmane na hrvatski ustav, kojima bi se omogućila autonomija. Plan je uključivao sledeće aspekte autonomije za Srbe:

    potpunu monetarnu nezavisnost, koja bi uključivala fiskalnu politiku i zasebnu monetu;
    Krajina bi bila zona slobodne trgovine bez carina, čime bi se ohrabrio ekonomski rast;
    elementi državnosti bi uključivali grb, zastavu, himnu i policiju;
    11 opština u kojima su Srbi imali većinu prema poslednjem jugoslovenskom popisu iz 1981. godine imale bi poseban status i činile bi tzv. „Srpsku Krajinu“;
    Istočna Slavonija, Zapadni Srem i Baranja ne bi bili uključeni u autonomnu Krajinu, ali bi imali odvojene procese reintegracije uz prisustvo međunarodnih mirovnih snaga;
    Ustav i zakoni Republike Hrvatske bi važili na teritoriji Krajine, ali bi prethodno morali biti odobreni od predstavnika Krajine;
    Krajina bi imala izbore za predsednika Krajine;
    Krajina bi bila demilitarizovana a hrvatska vojska bi mogla ući samo na poziv predsednika Krajine;
    Ni jedan zvaničnik Krajine ne bi bio odgovoran nijednom zvaničniku Hrvatske.”

    Iz pozicije ovoga doslo se do nicega. Napustanja ognjista jer su RSK predstavljali ljudi intelektualno nesposobni da shvate realnost situacije.

    1. после 30г њихових документованих хвалисања данас жалити за “мировним” иницијативама 4.рајховских “посередника” и њихових миљеника усташа стварно треба да се буде једностран…

      4.Рајх је у 3ср који је у току Србе, Русе и ПравоСлавце означио као највеће непријатеље у стврању Глобалног Села са пар стотина милиона Робова

  2. Где може ако је икако могуће да се дође до ратног дневника Милисава Секулића,нажалост није више међу живима,а није ни удовољена његова жеља,да се он објави након његове смрти. Вероватно и није због мира у кући,како се каже! Узгред Жировац,доњи или горњи никако није “недалеко” од Матијевића,и који су то твоји били у Жировцу,и који је то магацин СВК био у Жировцу,да је требао бити евакуисан од стране Новске бригаде? Или си мислио на Черкезовац,то јест недалеко од Матијевића,и био је магацин СВК, а сад је магацин за атомски отпад.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *