Lični osvrt: MOJA SEĆANJA NA HRVATSKU OPERACIJU “OLUJA”, AVGUST 1995. GODINE

Uskoro će godišnjica pada Republike Srpske Krajine, neko će je obeležiti uz pesmu i radost neko uz tugu i suze. Međutim, gledajući sa ove distance (29 godina posle), na događaje iz tih dana svi bismo morali barem malo da zaćutimo. I oni koji misle da su pobedili i oni koji su izgubili. Jer u ratu nema pobednika, postoje samo dve kategorije gubitnika.

U razgovoru sa mojim prijateljem Davorom Lukačem, odlučio sam da neka svoja sećanja iz tog perioda stavim na papir. Što rekoše pametni, čovek što je stariji sve je mudriji, odnosno, bolje shvata prošlost svog života. Svojevremeno na nagovor mog prijatelja i krsnog kuma, danas dekana Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Danijela Sinanija i podršku etnologa mr Miroslava Niškanovića, počeo sam se baviti našom novijom prošlošću. Danijel mi je rekao „piši da se ne zaboravi“. Do sad sam, uz pomoć mojih brojnih prijatelja napisao 14 knjiga. Svima im hvala.

Elem, da počnem!

Negde u februaru 1995. godine, iz sastava 43. motorizovane brigade prelazim u 1. pešadijsku brigadu iz Novog Grada. Raspoređen sam u sastav njene izviđačke čete, koja je upravo u tom mesecu bila formirana. Inače, četa je među borcima novljanske brigade bila poznata kao „udarna“. Zanimljivo je, da je ta brigada iz sastava Prvog krajiškog korpusa (1. KK) VRS još u novembru 1994. godine, bila pridodata Drugom krajiškom korpusu (2. KK). Budući da je u to vreme, bila zabrana prelaska ljudstva iz jednog u drugi korpus. Ja sam prešao u Novogradsku brigadu uz znanje komandanta 1. KK, što jasno ukazuje na to da je brigada bila privremeno pridodata 2. KK samo kao ispomoć. Sa svojih 7500 boraca, brigada postaje interventna brigada u 2. KK.

Četa u kojoj sam bio komandir voda, imala je 155 pripadnika, njom je komandovao tada kapetan Mile Umičević (poginuo septembra 1995. godine, tokom završnih borbi za Srpsku). Sa svojim saborcima iz „udarne“, prošao sam hrvatske operacije „Skok-1“ i „Skok-2“. Zanimljivo je, da smo u to vreme bili „leteća“ interventna jedinica 2. KK. Gde zatreba u kamione i „krpi rupe“ u liniji odbrane. Svoje putešestvije započeli smo na delu ratišta prema Bihaću. Tada su jedinice muslimanskog 5. korpusa ABiH (5. K ABiH), probile liniju odbrane jedinica 2. KK i ponovo zauzele veliko područje na tom prostoru. Spletom okolnosti, poslati smo da nasilnim izviđanjem pretresemo zauzeto područje i omogućimo njegov povratak.

Više se i ne sećam datuma (koda sam ih i tada pamtio), ali na jednoj visoravni, ispod koje smo uvođeni u borbeni poredak za pretres neke šume, spazih generala Ninkovića komandanta V i PVO VRS koji je u džepu sa strane svojih pantalona od uniforme, imao topografsku kartu. Pored njega u pratnji bio je samo jedan mlađi vojni policajac, što bi se reklo klinja i niko drugi. Pomislim u sebi „otkud ovaj ovde, šta će ovde bez pratnje, ludak“? U tom trenutku jedan od mojih saboraca reče „otkud ovaj ovde?“ Ja sam mu odgovori „ne znam“.

Svi smo bili izenađeni Ninkovićem prisustvom i njegovom direktnom komandom prema nama. I gle čuda, četa se postroji u „strelce za borbu“ i pretrese šumu onako školski po vojnim udžbenicima. Kasnije će Ninković lično pred Umičevićem pohvaliti četu, rekavši „da do tad nije video školski primer, kako se pretresa prostor, osim na vežbama“. Problem je tad bio nedostatak ljudstva i jedinica, koje bi nas zamenile i preuzele prostor koji bi mi vratili po okončanju uspešnih izviđanja. Već smo mi i držali prostor i izviđali, što je dovodilo do zamora ljudstva. Normalno bilo je i negodovanja zbog toga.

© MORH

U izvešaju je pisalo, da je patrola izviđajući teren, zašla protivniku za leđa u dubinu od pet kilometara. Na jednom proplanku, spazili su stado i psa šarplaninca. Budući da je vođa patrole znao sa psima, uspeo je da zaveže psa i da ga zajedno sa stadom na povratku provuče kroz protivničku liniju. Pas je s nama prošao ostatak ratnog puta. Po dobijenim korisnim informacijama, rano jutro sledećeg dana krenuli smo u nasilno izviđanje. Imali smo borbeni kontakt. U borbi koja je bila kratka ali intenzivna, imali smo jednog lakše ranjenog. Izvukli smo se i vratili u naselje u kojem smo bili. Po povratku „u bazu“, saznajemo da je deo čete na ispomoći napustila svoje položaje, čim je čula pucnjavu koju smo mi razmenili sa protivnicima. Tu nastaje razočarenje među saborcima i zahtev za povratak u zonu brigade.

Isti dan u večernjim časovima, dobijam izveštaj da je zadatak nasilnog izviđanja bio uspešan. Uništena su dva rova, likvidirano deset protivničkih vojnika, jedan poručnik i jedan major koji je bio u kontroli na liniji u tom trenutku.

Sutradan je četa izvučena sa tog položaja i poslata u pravcu prema Grahovu, Glamoču i Dinari. Zajedno s nama, prema Hrvatskoj vojsci upućen je i bataljon vojne policije iz 2. KK (formacijski trebao je biti bataljon, ali je bio ojačana četa) i Šušljikovi izviđači.

Sećam se, kad smo izašli na planinu Šator, kad sam ugledao jele, omorike i drugo drveće, njihovu veličinu i uspravnost koja je sezala sve do neba. Takvu šumu sam video tu i nigde više. To je bilo neopisivo. Tu sam se susreo i sa rekom ponornicom. Gde u jednom trenutku, izbacije svu svoju moć iz zemlje a potom nestaje u toj istoj zemlji i pojavljuje se negde drugde. Toga se odlično sećam i to je ostavilo ogroman utisak na mene. Tih 1800 metara nadmorske visine i netaknuta priroda. Pravi raj u nadolazećem paklu, koji se spremao.

Zatim smo krajem juna vraćeni u sastav brigade.

U sećanju su mi ostale borbe sa Nanićevim jurišnim bataljonima „Hamze“ i „Gazije“ početkom jula 1995. godine, u srpskim selima Glodna i Ivanjska. Tokom tih borbi, moj vod ostaje u okruženju i tokom cele noći vodili smo borbu sa „Hamzama“ i „Gazijama“. Primajući udar ta dva muslimanska jurišna bataljona, omogućili smo da se sa prostora Suve međe iako pod borbom, izvuče 5. bataljon koji je u to vreme imao zonu odbrane, koju bi u normalnim uslovima držala četiri bataljona. Međutim, ti preko potrebni bataljoni Novogradske brigade, bili su zadejstvovani prema Grahovu i Glamoču. Vod se uspeo probiti iz okruženja, uz gubitak samo jednog borca. On je poginuo u jutarnjim časovima u borbi. Tad ga nismo mogli izvući, već smo se vratili predveče. Uspeli smo izvući njegovo telo, prihvatili borbu u rejonu Lipa i celu se noć tukli sa Nanićevom elitom. Uspeli smo se izvući u ranim jutarnjim časovima, prema Glodni i Ivanjskoj. Posle izvlačenja završio sam u bolnici. Zbog uganuća skočnog zgloba, poslali su me mesec dana na bolovanje.

Trebao sam provesti mesec dana kod kuće, međutim, „Oluja“ će ubrzati moj povratak na front. Noga neće potpuno zaceliti, tako da i danas imam problem sa skočnim zglobom desne noge.

U jutarnjim časovima 4. avgusta 1995. godine, spremao sam se za odlazak na kontrolu doktoru. Bio sam u svom stanu u naselju Ograde u Novom Gradu. Iznad zgrade je preleteo MiG-21 kojeg sam prepoznao po zvuku motora, leteo je prema Dvoru. Samo nekoliko trenutaka kasnije istim pravce preleteo je i Orao. Zanimljivo je, da je Orao iz sastava V i PVO VRS ganjao hrvatski MiG-21. ž

Tad mi ništa nije bilo jasno. Ali će mi biti jasno, kad mi je doktorka rekla da mi mora prekinuti bolovanje i da se javim u jedinicu. U to vreme, ispostaviće se moji su učestvovali u evakuaciji ratnog materijala iz magacina SVK u mestu Žirovac nedaleko od Matijevića opština Dvor na Uni. Da bi potom, prihvatili borbu sa snagama ABiH koje su bile blokirale evakuaciju stanovništva iz Krajine.

© MORH

Dobro, da ne ostanem nedorečen u vezi hrvatskog i srpskog aviona. Nije bilo nikakvog ganjanja, već je MiG-21 leteći dolinom Une, iskakajući kod Novog, preletao preko „moje“ zgrade i pravcem prema Dvoru dejstvovao prema nekim komandnim mestima tadašnje SVK (Srpska Vojska Krajine). Orao je međutim, pružajući podršku SVK dejstvovao prema prednjem borbenom poretku HV, koja je tada napala RSK. HV će u tim danima registrovati oko 30 vatrenih dejstava aviona VRS. Avioni su dolazili do objekata dejstva pojedinačno, sa dva ili tri aviona, na maloj visini, i dejstvovali su težišno po prednjem delu borbenog poretka HV, ponekad u dubini do kilometar. U zoni delovanja PVO nisu se zadržavali duže od pet do 15 sekundi i leteli su previše nisko da bi bili zahvaćeni IC glavama za samonavođenje hrvatskih protivavionaca. Odbrambeni zadaci hrvatskog vazduhoplovstva bili su zaštita vazdušnog prostora Zagreb-Karlovac-Sisak-Kutina. RV i PVO Hrvatske po prvi put je učestvovalo s celokupnim ljudskim i materijalnim resursima, a borbeno je delovalo po celokupnoj teritoriji Hrvatske, kao i po teritoriji susedne BiH u dubini od oko tridesetak kilometara.

© MORH

© MORH

Da nastavim dalje.

Prvi dan napada, na prostoru Novog pojavile su se prve izbeglice. Uveliko se govorilo o padu RSK. U ranim jutarnjim časovima drugog dana, došlo je do masovnije pojave izbeglica iz Republike Srpske Krajine (RSK) u Republici Srpskoj (RS). To je naročito bilo izraženo na području opštine Novi Grad u RS. Istog dana, u poslepodnevnim časovima preko mosta na Uni u Novi Grad prebačene su rakete Z-V Dvina, kao i veći broj artiljerijskog naoružanja, među kojima i VBR Plamen i SVLR Oganj. Poslednji voz sa železničke stanice u Novom Gradu na relaciji Novi Grad-Banja Luka, napustio je stanicu u 19:00 časova, tako da od tada (tokom tih događanja oko pada Krajine) vozovi nisu više ulazili u železničku stanicu u Novom Gradu. Za saobraćaj tih dana korišćena je železnička stanica u Blagaju, koja se nalazi na oko osam kilometara od centra Novog Grada.

U kasnim poslepodnevnim časovima 6. avgusta, na mostu na reci Uni između Dvora na Uni i Novog Grada , pojavila se 2. oklopna brigada SVK sa tenkovima M-84. Tenkovi su prešli u Novi Grad i parkirani su odmah uz staru gradsku vijećnicu (koja je građena u periodu Austrougarske i služi kao gradski muzej), koja se nalazi odmah uz most. Odmah po prelasku u RS, posade iz SVK, pripremile su tenkove za predaju posadama iz VRS, koje su zbog toga hitno upućene iz Banja Luke za Novi Grad.

Ubrzo zatim, stigla je veća grupa vojnika SVK i naroda. Među njima je bio i general Mrkšić. Seo je na ulaz jedne od kuća pored mosta, dobio je vodu koju je davala moja prijateljica Bojana, skinuo je čizme. Tad sam mu video potpuno crne noge. Izgleda da ih nije skidao nekoliko dana i da se dobro napešačio, uostalom kao i svi iz RSK.

Sledećeg dana (7. avgusta), srpsko stanovništvo iz RSK i dalje je prelazilo na prostor Republike Srpske.

Kažu da često potenciram priču o 2. okbr SVK.

Razlog je sledeći:

U dokumentima hrvatske strane iz tog perioda stoji: „Poslednja borbena dejstva RV Hrvatske imalo je 8. avgusta. Prijavljeno je uništenje više tenkova na železničkoj stanici Bosanski Novi i uništenje manje oklopne kolone kod sela Svodne na putu Bosanski Novi-Prijedor. Lakše su oštećena dva aviona MiG-21. Pored toga navodi se i podatak da su avioni delovali i po protivničkim snagama u mestu Blagaj Rijeka“.

Budući da sam bio u to vreme u Novom, ovaj izvešta nije tačan.

Ali se dobro sećam: Borbe oko Dvora na Uni nastavljene su sve do 9. avgusta kasno u noć. Kolone civila nastavile su sa izvlačenjem preko teritorije Republike Srpske.

Iznad naselja Ograde u Novom Gradu u 17.45 časova 8. avgusta, preleteo je MiG-21bis ev. br. 102, koji je dejstvovao po železničkom mostu salvama nevođenih raketa, ali je promašio most. Avion je nastavi dalji let u pravcu Prijedora.

Nije bilo dejstava hrvatskih aviona po železničkoj stanici u Novom Gradu, jer nije bilo vojnih meta na stanici.

Dva aviona su dejstvovali po civilnoj koloni u selu Svodna, gde su pored uništenih nekoliko civilnih motornih vozila, ispaljene rakete pogodile i zgradu u centru sela, s leve strane magistralnog puta Novi Grad- Prijedor-Banja Luka. U tom trenutku na magistrali nije bilo vojnih meta.

Da još nešto dodam: U večernjim časovima 7. avgusta, bio sam u pratnji mojih roditelja i brata preko mosta na reci Sani. Pored nas su preko mosta prešli tenkovi M-84, sa posadama iz VRS i samohodno se pod okriljem noći uputili ka Prijedoru i dalje. Ti tenkovi nisu ulazili u železničku stanicu u Novom, jer tu nije bilo više vozova. Tako da oni nisu nikako mogli biti utovareni na železničke kompozicije, jer istih tokom tih dešavanja nije bilo u Novom.

Ja sam svoje roditelje i brata smestio u jedan od kamiona, koji su ispred brigade bili određeni za evakuaciju građana Novog. Potom sam se vratio u grad.

Da pomenem i taj famozi MiG-21 broj 102. Zašto? Pa zato što sam ga držao na nišanu svoje puške (broj 292828), gledajući ga tako, video sam pilota sa sve njegovom maskom i kacigom, kao i saćaste lansere. Boja aviona bila je iz perioda JNA, te zato (podsvesno valjda) nisam povuka obarač. Kad se to desilo, bio sam kod „Gortanovih zgrada“ dok je avion prilazio leteći tik iznad krovova kuća/zgrada. Toga se dobro sećam.

Kasno u noć 9. avgusta preostale izbeglice i delovi SVK koji su učestvovali u borbama kod Dvora na Uni, prešli su most na Uni u Republiku Srpsku.

U jutarnjim časovima 10. avgusta 1995. godine, inžinjerija VRS digla je u vazduh most na Uni između Dvora i Novog Grada.

© MORH

Često čitajući dokumente HV, vezane za taj period kao i za septembar/oktobar iste godine, susrećem se sa podatkom da se HV borila sa SVK sve do Banjaluke, gde je na kraju istu konačno i pobedila.

Ostaje mi nejasno, gde se izgubi VRS i njen „mega“ korpus 1. KK sa 116.000 boraca tih dana?

Kako se HV borila sa SVK sve do Banjaluke, kad se zna da su jedinice SVK prelaskom na prostor RS, opremu, naoružanje i tehniku predavali VRS a borci su produživali sa porodicama ka Srbiji.

Prelaskom u RS, SVK je jednostavno nestala. Ako se zna da je 40. kadrovski centar VJ (u osnovi SVK), službeno ukinut 12. septembra 1995. godine (iako je prestala da postoji mesec dana pre), ostaje nejasno kako se HV borila sa SVK do oktobra meseca iste godine.

Skim su se ono borili 18. i 19. septembra 1995. godine, na Uni i Savi kod Novog, Kozarske Dubice i Kostajnice? Možda s duhovima?

Ili im je možda SVK bila izgovar, kako bi se nastavilo sa planom domobranskog časnika dr Tuđmana, koji i pored prelaska u redove partizana 1944. godine, nije se mogao osloboditi NDH i plana trećine. Njemu je pripala ta čast da dovrši plan NDH i preostalu trećinu protera. Pa i sam je rekao da je NDH, povijesna težnja hrvatskog naroda. Možda jeste njegova, ali celokupnog hrvatskog naroda, sigurno sam nije.

A čemu nam sećanja služe, pa da se ne ponove slične greške. Međutim, na prostoru bivše SFRJ greške se veoma često ponavljaju. Možda je vreme da se shvati, da pravo i pravda među narodima i državama ne postoje. Jer, ako se insistira na tome, greške su neminovne, a nepravda sve veća.

Insistirajući na nekakvoj “ovozemaljskoj pravdi” pa i pravu, uglavnom će se dešavati sve veća nepravda i sve veća mržnja koja će dovoditi do sve veće netrepeljivosti a koja će omogućavati političarima, da ostvaruju sve veći politički rejting dok vode narode sa ovih prostora u propast.

Na kraju, ljudi će odlaziti sa ovih prostora, koji će ostajati pusti i sve više zarasli.

A svedoci smo danas tome. Hrvatska se rešila remetilačkog faktora, ali je i zadržala pustu zemlju koja sve više postaje dom divljači i koju preuzima šikara i šuma.

A nama sa ovih prostora je uvek neko drugi kriv!

Šta bi se desilo, kada bismo pogledali u ogledalo?