KAMPANJA DONALDA TRAMPA PROTIV HUTA JE KRATKA

Kontrola predstavlja primarni cilj vojne strategije, a vazdušno bombardovanje — ma koliko bilo nemilosrdno — ne može zameniti moć čizama na zemlji.

Koja je strategija Trampove administracije u Crvenom moru i da li će se operacije protiv militanata Huta pokazati odlučujućim? Bela kuća je svakako pojačala vazdušnu i raketnu kampanju. Ratni brodovi američke mornarice i vazduhoplovi sa nosača aviona napadaju na ključna mesta u Jemenu uz pomoć Vazduhoplovstva — i, povremeno, se upotrebljavaju bombardera — i to je manje-više stalno. Izvode vazduhoplovnu ofanzivu. Odustajanje od vazdušne operacije označava odstupanje od odbrambenog stava koji je favorizovala Bajdenova administracija, pod kojim su se mornaričke snage branile dok su se trudile da zaštite trgovačke brodove od projektila i dronova Huta. Ali pod prethodnim predsedništvom, samo povremeno su američke i koalicione snage kretale u ofanzivu, šaljući borbene avione i krstareće rakete kako bi pogodile obalne mete. Trenutna strategija gleda na dobar napad kao na najbolju odbranu pomorskih puteva.

Šok i strahopoštovanje 2.0

Nazovite Trampa za pristup Šoku i strahopoštovanju 2.0.

To je omaž Šoku i strahopoštovanju 1.0, konceptu Bušove administracije za vazdušni rat protiv Iraka Sadama Huseina još 2003. godine. Logika koja pokreće Trampov i Bušov pristup je skoro ista. Vazdušne snage imaju tendenciju da prošire svoje napore u svemiru kako bi pogodile mnoštvo vojnih i industrijskih ciljeva. Skateršotov pristup deli vatrenu moć koja je dostupna da pogodi bilo koju metu – prigušujući materijalni i ljudski uticaj vazdušnih napada. Štaviše, često postoji isprekidani ritam u vazdušnim kampanjama. Avioni ne mogu stalno da ostanu iznad položaja, pošto im ponestane goriva i ubojnih sredstava. Zatišja u bombardovanju dozvoljavaju protivniku vreme da se prilagodi i oporavi od gubitaka dok prigušuje psihološki šok koji proizilazi iz baraža iz vazduha.

Da bi se zaobišli ovi nedostaci, zagovornici šoka i strahopoštovanja smatraju da bi vazduhoplovne snage koje imaju dovoljno resursa, dobro koordinisane, mogle biti u stanju da snažno i odjednom pogode čitav niz ciljeva. Koncentrišući napade na vreme – čak i ako su njihovi ciljevi raspoređeni u svemiru – komandanti teže da nateraju protivnika da se pokori. Nasilje širom mape će vam to učiniti.

Otuda metafora šok i strahopoštovanje. Umesto da koncentriše vazdušne napade na vreme kako bi zadao jedan snažan napad, Šok i strahopoštovanje 2.0 predviđa koncentrisanje ofanzivnih akcija istovremeno dok se vreme odugovlači na neodređeno. Cilj je da se proizvede nemilosrdan, dugotrajan efekat šoka i strahopoštovanja.

Kumulativne naspram sekvencijalnih operacija

Ipak, postoji problem svojstven vazdušnoj snazi. Istorija pokazuje da je bombardovanje neefikasno kada je odvojeno od kopnenih operacija. Čovečanstvo živi na kopnu, a ratovi se rešavaju na kopnu — ne na nebu ili na moru.

Teoretičar ratne veštine Džozef Koldvel Vajli proglašava kontrolu – nad ključnim terenom, nekim fizičkim objektom ili objektima, ili neprijateljskim snagama – najvažnijim ciljem vojne strategije. Kontrola znači raspoređivanje borbene moći dovoljne da se nešto zauzme i zadrži dovoljno dugo za postizanje strateških i političkih ciljeva. Shodno tome, admiral Vajli smatra „čoveka na licu mesta sa oružjem“ — vojnika ili marinca koji gazi suvu zemlju i vrelinu — kao konačnog arbitra pobede u ratu. Svi drugi vidovi vojne moći, uključujući vazdušne i pomorske snage, na kraju postoje da ga podrže.

Dok šok i strahopoštovanje pokušavaju da zaobiđu ograničenja vazdušne snage, postižući odlučujuće efekte, Vajli klasifikuje vazdušnu snagu kao „kumulativni“, za razliku od „sekvencijalnog“ načina upotrebe. Smatrao je da su sekvencijalne operacije jednostavne po prirodi i odlučujuće ako se gone sa moći, veštinom i revnošću. Kao što njegova fraza jasno kaže, snage koje vode uzastopne kampanje idu od taktičkog angažovanja do taktičkog angažmana, jedna za drugom, sve dok ne otrgnu potrebnu meru kontrole od neprijatelja – u tom trenutku izađu kao pobednici.

Sekvencionalne operacije su lako razumljive jer ih možete nacrtati na karti ili nautičkoj karti kao neprekidnu liniju ili krivu koja se talasa prema konačnom cilju. Svaki taktički susret zavisi od prethodnog i oblikuje onaj koji dolazi. Promena bilo kog susreta skreće ceo niz — menjajući širi obrazac borbe. Konvencionalne zemaljske operacije su, naravno, po prirodi sekvencijalne: morate zauzeti tačku A pre nego što zauzmete tačku B.

Ali kumulativne operacije — a Vajli uključuje ne samo vazdušnu moć, već i pomorsku moć i gerilski i protivgerilski rat u ovome — su različite. Kumulativna kampanja se sastoji od mnogih taktičkih angažmana koji nisu međusobno povezani u vremenu ili geografskom prostoru. Vizuelni efekat od iscrtavanja takve kampanje na mapi ili grafikonu nije linija ili kriva. To je farba.

To je zato što borac koji vodi kumulativnu kampanju izvodi napade malih razmera svuda, a pojedinačni napori ne moraju da se podudaraju u vremenu. Jedan napad ne zavisi od poslednjeg i ne vodi ka sledećem. Nijedna taktička akcija – bombardovanje fabrike, na primer, ili potapanje teretnog broda – ne zadaje ni jedan odlučujući udarac neprijatelju. Međutim, sve u svemu, mnoge akcije uboda igle mogu doprineti nečemu velikom. Ovo je rat po statistici. Kumulativne operacije iscrpljuju neprijatelja i u tom procesu mogu napraviti odlučujuću razliku u blisko usklađenom nadmetanju oružja. One dopunjuju — ali nisu zamena za — sekvencijalne operacije.

Trampova kampanja bombardovanja Jemena je čisto kumulativna

Hoće li se Šok i strahopoštovanje 2.0 pokazati odlučujućim u Crvenom moru? Prerano je reći, naravno. Ali admiral Vajli bi ismevao dugogodišnju tvrdnju avijatičara da vazdušna snaga predstavlja odlučujuću oruđe ratovanja. Konkretno, on se ruga pretpostavci avijatičara da je sposobnost uništavanja nečega iz vazduha jednaka sposobnosti da se to kontroliše. Kontrola predstavlja primarni cilj vojne strategije, a vazdušno bombardovanje — ma koliko bilo nemilosrdno — ne može zameniti moć čizama na zemlji. Vajli bi smatrao da je vazdušna i raketna kampanja u Crvenom moru — čak i snažno vođena pod Šokom i strahopoštovanjem 2.0 — kumulativna kampanja koja ima za cilj degradaciju i obeshrabrivanje Huta. Zauzvrat, on bi izrazio sumnju da će ofanziva postići te ciljeve – osim ako se ne preduzme u skladu sa kopnenim operacijama.

Svaka uspešna vojna kampanja će morati Hutima da oduzme materijal za vođenje sukoba, jer se čini da je odluka Huta da koriste takvo naoružanje koje poseduju nesalomiva. Ali Vajli bi nas podsetio da uništavanje nije kontrola — a bez kontrole, vojna strategija ne uspeva. Dakle, kratak odgovor je – NE. Iako se Trampova strategija poboljšava u odnosu na nestalnu Bajdenovu, po svoj prilici, i ona će se pokazati neodlučnom. To bi bila presuda kontraadmirala, sudeći po njegovom shvatanju vojne istorije.

I to je potpuno jasno.

Uzgred, ovo nije refleksno vođenje sukoba. Skepticizam predstavlja najrazboritiji stav prema bilo kakvom ratnom poduhvatu, a ne samo protiv Huta. Sumnja je duša naučnog načina razmišljanja. Na kraju krajeva, teorija vojne pobede je samo teorija, a teorija garantuje prihvatanje samo ako izdrži napore da se ona dokaže ili opovrgne. U tom smislu, Crveno more je laboratorija za ono što radi, a šta ne radi u savremenom pomorskom i vazdušnom ratu. Hajde da posmatramo vazdušnu kampanju kao eksperiment – i ostavimo naučne stavove na vođenje ratne strategije i operacija za važnije frontove.

Fronta poput zapadnog Pacifika.