СР-71 Блацкбирд није био производ празног листа папира, већ директан наставак програма А-12 Оxцарт који је ЦИА развијала са Лоцкхеед Скунк Wоркс. Без оперативног и технолошког искуства стеченог на А-12, СР-71 не би добио форму по којој је постао један од најпознатијих извиђачких авиона Хладног рата.
Разлог за настанак А-12 био је конкретан. Обарање У-2 изнад Совјетског Савеза 1960. године показало је да висина лета више није довољна за безбедно стратешко извиђање. Напредак совјетских ракетних система натерао је америчку страну да тражи платформу која ће опстати захваљујући комбинацији велике висине и екстремне брзине.
Ту се појављује ЦИА као наручилац специјализованог средства за прикупљање обавештајних података. А-12 није био класичан војни авион, већ строго профилисан алат за извиђање. То објашњава зашто је почетни концепт био сведен и подређен брзини, висини и фотографском снимању циљева.
Зашто је А-12 настао
Програм Оxцарт био је одговор на слабости У-2, а не технолошки хир. Американцима је била потребна летелица која може да лети брже од пресретања и више од опасних зона дејства. Захтев да авион лети брзином око 3 маха и на висинама већим од 80.000 стопа показује колико је претња већ тада била озбиљна.
А-12 је у том оквиру испоручио оно што је тражено. Имао је једно седиште, био је направљен пре свега за извиђање и носио је основне контуре које ће касније постати заштитни знак СР-71: издужен труп, упадљиве бочне прелазе, два мотора и конструкцију од титанијума. Могао је да достигне 3,2 маха и висину до око 90.000 стопа.
Али тај концепт је имао озбиљну цену. Један пилот је морао истовремено да води летелицу, навигацију, управља сензорима и прати претње, и то на брзинама на којима се прелазе десетине миља у једном минуту. У таквом режиму и мала грешка постаје оперативни промашај, а за извиђачку мисију то значи изгубљен циљ и пропао налет.
Где је А-12 достигао границе
Главни лимит А-12 није био у томе што је био спор или низак, већ у томе што је био сувише тесно дефинисан. Као летелица коју је тражила ЦИА, био је подешен за уску обавештајну намену. То је донело одличне перформансе, али је сузило простор за ширу и флексибилнију употребу.
Ратно ваздухопловство САД је тражило више. Није било довољно само брзо доћи, фотографисати и отићи. Тражена је већа сензорска опрема, шири оперативни профил и практичнији систем за сложене мисије. Управо ту је настала преломна тачка између А-12 и СР-71.
Суштина проблема била је у преоптерећености пилота и ограниченом унутрашњем простору за додатне системе. Авион који је на папиру изгледао као идеално средство за избегавање ракета и ловаца у пракси је показао да екстремне перформансе саме по себи не решавају проблем обавештајне мисије. За сложено извиђање потребни су не само брз авион, већ и посада и опрема које могу да изнесу задатак у лету.
Како је СР-71 постао више од брзог авиона
Најважнија промена код СР-71 било је увођење другог члана посаде. Официр за извиђачке системе у задњем седишту преузео је навигацију, рад са сензорима, електронско извиђање и одбрамбене системе. То није била козметичка измена, већ оперативна прекретница.
Тиме је пилот ослобођен дела оптерећења и могао је да се бави искључиво управљањем летелицом. На 3 маха то је била разлика између платформе која једва износи мисију и платформе која систематски прикупља податке. Двочлана посада је СР-71 претворила из специјализоване брзе летелице у озбиљан обавештајни систем.
Промене нису стале на посади. СР-71 је добио увећан труп, дужи носни део, веће укупне димензије и више простора за авио-електронику, гориво и сензоре. Измењен је и облик крила ради стабилности, док су унутрашњи системи распоређени тако да се промени тежиште летелице.
Тај раст је имао цену. СР-71 је био тежи од А-12, па су му крајње перформансе биле нешто ниже. Ипак, то није био корак уназад, већ рационална размена: мање чистих брзинских перформанси за далеко већу вредност мисије. За стратешко извиђање важније је било да авион донесе више података него да буде апсолутни рекордер у сваком параметру.
Шта је донео прелазак са А-12 на СР-71
СР-71 је зато био више од наследника А-12. Добио је оптичке камере, бочни радар, инфрацрвене сензоре и средства за електронско извиђање. То значи да више није служио само за снимање циљева, већ и за прикупљање сигнала, праћење војних активности и мапирање терена.
Прелазак са А-12 на СР-71 показује и ширу промену: како се тајни програм једне обавештајне службе претвара у способност коју преузима војни систем са ширим захтевима. ЦИА је отворила технолошки пут, али је Ратно ваздухопловство САД тражило платформу која може више и оперативно је употребљивија.
Зато је питање да ли је ЦИА „створила“ СР-71 превише поједностављено. Прецизније је рећи да је ЦИА покренула линију развоја без које СР-71 не би постојао у познатом облику, док је кључни искорак направљен када су захтеви војске натерали конструкторе да од брзог извиђача направе комплетнију обавештајну платформу.
А-12 је био неопходан пробој. СР-71 је био зрелији одговор на исти проблем.