Arktička era „visokog severa, niske napetosti“ je završena, a Vašington je možda nedovoljno spreman za promenljivu dinamiku regiona. Nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, arktička saradnja je prestala, omogućavajući Moskvi da se okrene ka Kini i Indiji, šireći rute snabdevanja i regionalni uticaj.
Geostrateška konkurencija na Arktiku traje uprkos floskulama o „visokom severu, niskoj napetosti“ u leksikonu države Arktičkog oboda. Međutim, prozor za obezbeđivanje zajedničkog, održivog razvoja u strateški benignoj arktičkoj areni je zatvoren. Vašington to još uvek nije shvatio.Rusija je geografski najveći legitimni akter na Arktiku (preko 50 odsto arktičke obale je ruska teritorija). Decenije vođene konkurencije i politike saradnje zaštitile su arktički region od šire globalne politike. Uprkos oštrim visinama Hladnog rata i ovom zaoštrenom periodu pojačane militarizacije širom regiona, komunikacija između Moskve i Vašingtona je opstala.
Ali 2022. godine, nakon ruske invazije na Ukrajinu, arktički status kvo je nepovratno narušen. Oni koji su upozoravali na prestanak arktičkog angažmana sa Rusijom bili su u najboljem slučaju proglašavani Putinovim apologetama, a u najgorem „korisnim idiotima“. Bez obzira na to, Arktički savet (jedini forum za upravljanje u regionu) suspendovao je programe rada sa Rusijom. Dok je odabrani angažman nastavljen, Moskva je strateški iskoristila izbegavanje Zapada od Rusije na arktičkom forumu i radila na diversifikaciji svojih arktičkih partnerstava na drugim mestima.
Kina i Indija bile su glavni dobrotvori kratkovide arktičke pozicije Vašingtona. Jednostavno rečeno, Rusija više nije zainteresovana za performativne aktivnosti na arktičkom statusu kvo. Ovo je kritičan izazov na horizontu za sve zainteresovane strane na Arktiku, bilo u smislu njihovih legitimnih nacionalnih interesa (teritorijalnih ili ekonomskih) ili globalnih interesa u budućim lancima snabdevanja i transportnim rutama. Vašington ima beznačajne poluge da vrati Moskvu u arktički šator.
Mnogo mastila je proliveno na zamišljanje budućih istorija Arktika. O „novim hladnim ratovima” se žestoko raspravlja, a strahovi od „azijskog Arktika” se rutinski raspiruju. Iako je era arktičke „izuzetnosti“ prošla, možda je to umesno čuti i od Moskve. Zato je i pitan visoki ruski arktički zvaničnika — dugogodišnjeg ambasadora za međunarodnu saradnju na Arktiku, Nikolaj Korčunov, šta misli. Korčunov je manje siguran da je Arktik prošao tačku bez povratka kada je u pitanju međunarodno angažovanje, navodeći da je tračak „zdravog razuma… još uvek prisutan, sudeći po izjavama nekih predstavnika Sjedinjenih Država“ znači da se nada „povratku u inkluzivni pan-arktički dijalog pre ili kasnije“.
Arktički stručnjaci žestoko osporavaju kinesko obrazloženje za angažovanje u ruskoj arktičkoj zoni. Korčunov primećuje da „saradnja sa Kinom olakšava razvoj… efikasnih lanaca snabdevanja“, što nije iznenađenje s obzirom na stratešku nagradu koja je severni morski put. Severna morska ruta je promenila igru koja bi mogla da odseče oko 40 odsto putanje tradicionalnog putovanja Sueckim kanalom za robu koja putuje između Azije i Evrope.
Pored angažovanja sa Rusijom, arktički identitet Kine je u velikoj meri izgrađen na njenom fizičkom položaju na stanici Žute reke, Svalbard. Nedavno je Peking proslavio istraživački trijumf na stanici, ogrnut kineskim zastavama i ljudstvom u vojnim uniformama. Da li Rusija veruje da će se Svalbardski sporazum — kamen temeljac poretka zasnovanog na pravilima na Arktiku — održati? Korčunov diplomatski ponavlja da je Rusija zainteresovana za „njeno očuvanje i dobronamernu primenu svih odredbi“. Naravno, primena „u dobroj nameri“ je jednako važna kao i tumačenje. Ovde i Rusija i Kina uspevaju da SAD nadmudre. Vašington se ne nosi dobro sa „sivim zonama“.
Ukidanje statusa kvo na Arktiku radi kratkoročnih percipiranih dobitaka u političkom slanju poruka imalo je povratne rezultate za Vašington. I ne radi se samo o teškim bezbednosnim poslovima. Kako se žali Korčunov, „manja efikasnost postojećih mehanizama donošenja odluka od strane arktičkih država o nizu nevojnih pitanja (životna sredina, klimatske promene, očuvanje biodiverziteta, upravljanje resursima, podsticanje održivog ekonomskog razvoja i promocija blagostanja). autohtonih naroda na severu) oblikuje prostor neizvesnosti i vakuuma koji privlači druge aktere.” Ove aktere ne privlači samo strateški prostor ili prilike za zveckanje sabljama na pragu Amerike; traže dugoročnu ekonomsku dobit. Kako naglašava Korčunov, Rusija je bila svedok interesovanja država i organizacija daleko izvan Arktika, iz Azije, a odnedavno i arapskih država.
Vašington tek treba da shvati da je ušao u post-ekskluzivno arktičko doba. Reperkusije su brojne. Fokus ostaje na pitanjima „hoće li ili neće“ izgraditi dubokovodnu luku u Nomu (Aljaska), ili koji od dva američka ledolomca nije u plamenu ove nedelje? Bajdenovo arktičko nasleđe može se sažeti u dve osnovne tačke razgovora: zabrana bušenja u Arktičkom nacionalnom rezervatu divljih životinja na Aljasci i drugorazredni pokušaj ažuriranja američke nacionalne strategije za arktički region. Vašingtonova vizija za Arktik (kao što je skicirana u Nacionalnoj strategiji za Arktik) je u suprotnosti sa realnošću Arktika danas.
Geostrateška konkurencija se ne „nazire“; nikad nije otišlo. Kina je sve samo ne internacionalizovala Arktik, tako da zaista nema koristi kada se govori o „ne-arktičkim“ državama. Na primer, zabrane kineskih firmi za retke zemlje širom Arktika dovele su do toga da sve više australijskih kompanija posluje na Arktiku. Bajden je dozvolio da sjaj arktičke izuzetnosti nestane, a demontažom „zaštitnih ograda za upravljanje konkurencijom i rešavanje sporova“, Vašington je sada pronašao još jedan front u kome nije spreman da se takmiči sa Kinom.
Odvraćanje zahteva dijalog isto koliko i pripremne odbrambene situacije. Tramp će naslediti praznu arktičku ostavu. Obama je učinio isto, dajući Trampu, američku arktičku poziciju lišenu regionalnog liderstva i poštovanja. Naravno, tada Vašington nije morao da se bori sa kineskom mornaricom ili kineskom obalskom stražom koja je delovala na arktičkom pragu Aljaske. Tramp sada ima težak zadatak da razdvoji Peking i Moskvu kako bi locirao zajednički interes Rusije i Sjedinjenih Država u oživljavanju bilo kakvog privida „niske napetosti“ na Arktiku.