КАКО ЈЕ АМЕРИКА ИЗГУБИЛА АРКТИК

Арктичка ера „високог севера, ниске напетости“ је завршена, а Вашингтон је можда недовољно спреман за променљиву динамику региона. Након руске инвазије на Украјину 2022. године, арктичка сарадња је престала, омогућавајући Москви да се окрене ка Кини и Индији, ширећи руте снабдевања и регионални утицај.

Геостратешка конкуренција на Арктику траје упркос флоскулама о „високом северу, ниској напетости“ у лексикону државе Арктичког обода. Међутим, прозор за обезбеђивање заједничког, одрживог развоја у стратешки бенигној арктичкој арени је затворен. Вашингтон то још увек није схватио.

Русија је географски највећи легитимни актер на Арктику (преко 50 одсто арктичке обале је руска територија). Деценије вођене конкуренције и политике сарадње заштитиле су арктички регион од шире глобалне политике. Упркос оштрим висинама Хладног рата и овом заоштреном периоду појачане милитаризације широм региона, комуникација између Москве и Вашингтона је опстала.

Али 2022. године, након руске инвазије на Украјину, арктички статус кво је неповратно нарушен. Они који су упозоравали на престанак арктичког ангажмана са Русијом били су у најбољем случају проглашавани Путиновим апологетама, а у најгорем „корисним идиотима“. Без обзира на то, Арктички савет (једини форум за управљање у региону) суспендовао је програме рада са Русијом. Док је одабрани ангажман настављен, Москва је стратешки искористила избегавање Запада од Русије на арктичком форуму и радила на диверсификацији својих арктичких партнерстава на другим местима.

Кина и Индија биле су главни добротвори кратковиде арктичке позиције Вашингтона. Једноставно речено, Русија више није заинтересована за перформативне активности на арктичком статусу кво. Ово је критичан изазов на хоризонту за све заинтересоване стране на Арктику, било у смислу њихових легитимних националних интереса (територијалних или економских) или глобалних интереса у будућим ланцима снабдевања и транспортним рутама. Вашингтон има безначајне полуге да врати Москву у арктички шатор.

Много мастила је проливено на замишљање будућих историја Арктика. О „новим хладним ратовима” се жестоко расправља, а страхови од „азијског Арктика” се рутински распирују. Иако је ера арктичке „изузетности“ прошла, можда је то умесно чути и од Москве. Зато је и питан високи руски арктички званичника — дугогодишњег амбасадора за међународну сарадњу на Арктику, Николај Корчунов, шта мисли. Корчунов је мање сигуран да је Арктик прошао тачку без повратка када је у питању међународно ангажовање, наводећи да је трачак „здравог разума… још увек присутан, судећи по изјавама неких представника Сједињених Држава“ значи да се нада „повратку у инклузивни пан-арктички дијалог пре или касније“.

Арктички стручњаци жестоко оспоравају кинеско образложење за ангажовање у руској арктичкој зони. Корчунов примећује да „сарадња са Кином олакшава развој… ефикасних ланаца снабдевања“, што није изненађење с обзиром на стратешку награду која је северни морски пут. Северна морска рута је променила игру која би могла да одсече око 40 одсто путање традиционалног путовања Суецким каналом за робу која путује између Азије и Европе.

Поред ангажовања са Русијом, арктички идентитет Кине је у великој мери изграђен на њеном физичком положају на станици Жуте реке, Свалбард. Недавно је Пекинг прославио истраживачки тријумф на станици, огрнут кинеским заставама и људством у војним униформама. Да ли Русија верује да ће се Свалбардски споразум — камен темељац поретка заснованог на правилима на Арктику — одржати? Корчунов дипломатски понавља да је Русија заинтересована за „њено очување и добронамерну примену свих одредби“. Наравно, примена „у доброј намери“ је једнако важна као и тумачење. Овде и Русија и Кина успевају да САД надмудре. Вашингтон се не носи добро са „сивим зонама“.

Укидање статуса кво на Арктику ради краткорочних перципираних добитака у политичком слању порука имало је повратне резултате за Вашингтон. И не ради се само о тешким безбедносним пословима. Како се жали Корчунов, „мања ефикасност постојећих механизама доношења одлука од стране арктичких држава о низу невојних питања (животна средина, климатске промене, очување биодиверзитета, управљање ресурсима, подстицање одрживог економског развоја и промоција благостања). аутохтоних народа на северу) обликује простор неизвесности и вакуума који привлачи друге актере.” Ове актере не привлачи само стратешки простор или прилике за звецкање сабљама на прагу Америке; траже дугорочну економску добит. Како наглашава Корчунов, Русија је била сведок интересовања држава и организација далеко изван Арктика, из Азије, а однедавно и арапских држава.

Вашингтон тек треба да схвати да је ушао у пост-ексклузивно арктичко доба. Реперкусије су бројне. Фокус остаје на питањима „хоће ли или неће“ изградити дубоководну луку у Ному (Аљаска), или који од два америчка ледоломца није у пламену ове недеље? Бајденово арктичко наслеђе може се сажети у две основне тачке разговора: забрана бушења у Арктичком националном резервату дивљих животиња на Аљасци и другоразредни покушај ажурирања америчке националне стратегије за арктички регион. Вашингтонова визија за Арктик (као што је скицирана у Националној стратегији за Арктик) је у супротности са реалношћу Арктика данас.

Геостратешка конкуренција се не „назире“; никад није отишло. Кина је све само не интернационализовала Арктик, тако да заиста нема користи када се говори о „не-арктичким“ државама. На пример, забране кинеских фирми за ретке земље широм Арктика довеле су до тога да све више аустралијских компанија послује на Арктику. Бајден је дозволио да сјај арктичке изузетности нестане, а демонтажом „заштитних ограда за управљање конкуренцијом и решавање спорова“, Вашингтон је сада пронашао још један фронт у коме није спреман да се такмичи са Кином.

Одвраћање захтева дијалог исто колико и припремне одбрамбене ситуације. Трамп ће наследити празну арктичку оставу. Обама је учинио исто, дајући Трампу, америчку арктичку позицију лишену регионалног лидерства и поштовања. Наравно, тада Вашингтон није морао да се бори са кинеском морнарицом или кинеском обалском стражом која је деловала на арктичком прагу Аљаске. Трамп сада има тежак задатак да раздвоји Пекинг и Москву како би лоцирао заједнички интерес Русије и Сједињених Држава у оживљавању било каквог привида „ниске напетости“ на Арктику.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *