Парламентарни избори у Јерменији имају тежину геополитичког референдума, али кључна ствар је проста: не одлучује се да ли је заокрет од Русије могућ, већ колико брзо и колико дубоко ће бити учвршћен. И снажан антипашињановски резултат тешко би вратио Јереван на стару линију ослањања на Москву, јер су најважнији потези већ повучени.
Последњих година Јерменија је демонтирала сопствену зависност од Русије знатно брже него што су многи очекивали. После рата 2020. године и губитка контроле над Нагорно-Карабахом, поверење у руске безбедносне гаранције нагло је пало. Управо ту лежи главни узрок садашњег курса: Москва није спречила лом који је у Јерменији схваћен као стратешко напуштање савезника.
То више није ствар политичког стила Никола Пашињана, већ промењене државне рачунице. Руски удео у јерменском увозу наоружања пао је са око 94 одсто пре десет година на мање од 10 одсто данас, док су Индија и Француска преузеле улогу главних снабдевача. Када држава промени изворе оружја, она не шаље симболичну поруку – она мења безбедносну архитектуру.
Истовремено, руски граничари су напустили јерменске граничне положаје, а Јерменија је замрзла учешће у ОДКБ. Усвојен је и закон који обавезује државу да тежи чланству у ЕУ. То су конкретни кораци који стварају институционалну инерцију. Такви потези не бришу се једним изборним циклусом.
Узрок заокрета: слом поверења у руске гаранције
Највећи политички удар на руску позицију у Јерменији није дошао из западне дипломатије, већ са бојишта и из последица рата. Јерменско друштво је после 2020. године извело једноставан закључак: формални савез са Москвом не гарантује безбедност када дође тренутак одлуке. Тај закључак сада гура читав државни апарат ка алтернативама.
Додатни фактор је и судбина око 100.000 етничких Јермена расељених из Нагорно-Карабаха 2023. године. То није само хуманитарно питање, већ унутрашњи политички чинилац који свака власт мора да узме у обзир. Њихово сећање на то ко је стајао по страни не оставља много простора за повратак старим илузијама.
Зато је садашњи курс шири од једне владе. Чак и ако власт буде ослоњена на снаге ближе Москви, она ће морати да ради у условима већ започете промене. Управо због тога прича о наглом повратку Јерменије у руску орбиту делује политички гласно, али оперативно шупље.
Шта Русија још држи у рукама
Ипак, прича о јерменском одвајању није чист рез. Русија је и даље највећи трговински партнер Јерменије, са обимом који вишеструко превазилази ривале. Око 80 одсто природног гаса долази из Русије, а државна корпорација Росатом управља електраном Мецамор, која обезбеђује готово трећину електричне енергије у земљи.
Уз то, око два милиона Јермена живи и ради у Русији. То је озбиљан социјални и економски ослонац, али и канал утицаја. Москва зато не мора да враћа изгубљене позиције спектакуларним потезом. Довољно је да успорава, поскупљује енергенте, одржава политичке везе и чека тренутак замора на другој страни.
Зато је најреалнији сценарио у случају неповољног изборног исхода за Пашињана не преокрет, већ кочење. Мировни споразум са Азербејџаном може да остане недовршен, коридор ка Нахчивану може да касни, а замрзавање ОДКБ може тихо да изгуби оштрину. То је руски модел деловања када не може да врати старо стање: да успори ново.
Коридор, Турска и амерички интерес
Кључна тачка после избора биће спровођење оквирног мировног договора потписаног у августу 2025. године у Белој кући, где су председник САД Доналд Трамп и председник Азербејџана са јерменском страном подржали план који Вашингтону даје 99-годишња развојна права над транзитним коридором преко јерменске територије. Ако тај пројекат пређе из папира у теренске радове, онда ће геополитички заокрет добити бетон, асфалт и комерцијалну логику.
Значај тог коридора није само саобраћајни. Он повезује јерменску унутрашњу стабилност, односе са Азербејџаном и америчко присуство на Јужном Кавказу. Када инфраструктурни пројекат добије улагаче, рокове и комерцијалне кориснике, простор за политичко повлачење нагло се сужава.
Још важније је питање границе са Турском. Њено отварање директно би смањило географску изолацију Јерменије и омогућило трговачки правац који не зависи ни од Русије ни од Ирана. То је један од ретких потеза који би одмах имао и економски и стратешки ефекат, а који Москва тешко може да блокира.
Енергетски ризик и ирански фактор
Најосетљивија тачка јерменске позиције остаје енергетика. Док год Русија држи доминантан утицај у снабдевању гасом и значајан део електроенергетског система, Москва има полугу која може да буде употребљена без формалног политичког сукоба. Цена гаса у оваквим условима није само економска категорија, већ инструмент притиска.
Проблем се додатно заоштрава због ширег регионалног оквира. САД и Русија усмерене су на рат са Ираном, а то отвара нови притисак на јужни правац јерменског снабдевања оружјем из Индије, који иде преко иранске територије. Јерменија је тако дошла у положај да јој истовремено расте стратешки значај за Вашингтон и рањивост на терену.
То је суштина садашњег тренутка. Јерменија је једина држава Јужног Кавказа која се граничи са Ираном и политички се приближава Вашингтону. Због тога је за САД важнија него раније, али у исто време и тежа за стабилизацију, јер сваки потрес на иранском правцу директно погађа јерменску безбедност, логистику и спољнополитички маневар.
Последице избора: не питање правца, већ темпа
Због свега тога, дан после избора биће важнији од саме изборне ноћи. Ако садашњи курс преживи, може да уследи убрзање: даљи разговори са ЕУ, наставак мировног процеса са Азербејџаном, радови на коридору и постепено отварање ка Турској. Ако дође до јачег утицаја проруских снага, највероватнији исход биће спорија реализација, а не брисање донетих одлука.
Оперативно, то значи да ће се права борба водити око трајности промена. Диверзификација наоружања, одлазак руских граничара, закон о путу ка ЕУ и унутрашњи притисак избеглица из Нагорно-Карабаха већ су створили оквир који ограничава маневар свакој наредној власти. Политичка смена може да закочи процес, али тешко да може да га поништи без озбиљног унутрашњег отпора и спољног трошка.
Закључак је јасан: Јерменија више није држава која чека да јој Москва одреди безбедносни модел. Она је ушла у ризичну, али свесну фазу тражења нових ослонаца. Зато избори не пресуђују о геополитичком идентитету земље, већ о томе да ли ће се нови курс учврстити брзо или ће остати развучен, рањив и изложен сталном руском притиску.