У стратешком маневру који одражава сложену геополитику Блиског истока, Израел је наводно позвао Сједињене Државе да подрже континуирано присуство руских војних база у Сирији као противтежу растућем утицају Турске у региону.
Овај развој догађаја, детаљно описан у извештају Reuters од 28. фебруара 2025. године, појављује се након свргавања сиријског председника Башара ел Асада крајем 2024. године, догађаја који је преобликовао динамику моћи у Сирији и појачао забринутост Израела за његовог северног суседа.
Израелски званичници, према изворима упознатим са дискусијама, ангажовали су високе америчке колеге у Вашингтону и представнике Конгреса у Израелу, залажући се за политику која чува руско поморско постројење у Тартусу и ваздушну базу у Хмејмиму како би се спречило да Турска консолидује контролу над Сиријом после Асада.
Руско војно присуство у Сирији, успостављено 2015. године да би се ојачао Асадов режим, усредсређено је на две кључне инсталације. Поморска база Тартус, која се налази на медитеранској обали Сирије, служи као једина руска лука са топлом водом ван Црног мора, у којој се налазе објекти за поправку, складишта горива и везови који могу да приме до 11 ратних бродова, укључујући фрегате и подморнице са навођеним ракетама.
Његова стратешка вредност лежи у способности да пројектује поморску снагу широм источног Медитерана, уз годишњи проток од преко 500.000 тона залиха. У ваздушној бази Хмејмим, која се налази у близини Латакије, смештен је снажан авијацијски контингент, укључујући ловце Су-35, бомбардере Су-34 и јуришне хеликоптере Ми-24.
Опремљен пистом од 3.000 метара, ојачаним склоништима за авионе и системима противваздушне одбране С-400, Хмејмим омогућава Русији да се изврши преко 100 налета дневно током извођења операција, што је показано током њене кампање против побуњеничких снага 2015-2017. године.
Ове базе, у којима је почетком 2025. године радило око 4.000 људи, ослањају се на напредне радарске мреже и пакете за електронско ратовање да обезбеде сиријски ваздушни простор и надгледају регионалне претње.
Образложење Израела за подршку овом руском упоришту произилази из перципиране претње коју представља слагање Турске са новим руководством Сирије. Након Асадовог свргавања, Турска се појавила као кључни подржавалац привремене владе, коју предводе личности које су повезане са сиријском опозицијом и исламистичким фракцијама.
Израелски званичници, како је цитирао Reuters, страхују да би утицај Анкаре могао да трансформише Сирију у полигон за групе попут Хамаса, који је Турска историјски дипломатски подржавала. „Највећа брига за Израел је да ће се Турска укључити и спонзорисати нови сиријски исламистички поредак, потенцијално га претворити у лансирну рампу за Хамас и друге милитанте“, рекао је Арон Лунд, стручњак за Сирију у Century International, у интервјуу који прати извештај Reuters.
Ова забринутост је појачана војним присуством Турске у северној Сирији, где има преко 10.000 војника и десетине испостава према споразумима који датирају из операције Штит Еуфрата 2016. године.
© Министерство обороны Российской ФедерацииИзраелски став је званично пренет Сједињеним Државама на састанцима на високом нивоу у фебруару 2025. године, допуњен белом књигом која је циркулисала међу америчким креаторима политике. Извори указују да се Израел залагао за „слабу и децентрализовану“ Сирију, где би руске базе могле да послуже као фактор стабилизације против турске доминације.
Овај став означава помак у односу на претходне критике Израела о улози Русије у Сирији, где је њена противваздушна одбрана повремено ограничавала израелске ваздушне нападе на иранске циљеве. „Израел види да је смањено руско присуство пожељније од неконтролисаног турског“, приметио је др Ехуд Ејлам, бивши израелски аналитичар одбране, у коментару за Јерусалимски институт за стратегију и безбедност из марта 2025. године.
Напори лобирања поклапају се са широм поновном проценом америчке политике у Сирији након Асадовог пада, пошто Вашингтон одмерава своје ограничено присуство трупа – отприлике 900 припадника – на североистоку у односу на регионалне приоритете.
Руске базе, иако смањене у активностима од Асадовог колапса, остају оперативне од марта 2025. године. Објекат у Тартусу наставља да подржава скромну флоту, укључујући две подморнице класе Кило и фрегату класе Гепард, а допуњавање се одржава преко поморских рута из Севастопоља.Хмејмим, иако мање активан него током свог врхунца, задржава ескадрилу бомбардера Су-24 и система противваздушне одбране Панцир-С1, пружајући Русији утицај у преговорима са новим владарима Сирије. „Москва неће ускоро напустити Сирију — ове базе су њено последње упориште на Блиском истоку“, рекао је генерал Виктор Бондарев, бивши командант Ваздушно космичких снага Русије, у изјави за ТАСС у јануару 2025. године.
© Министерство обороны Российской ФедерацииМеђутим, способност Русије да их одржи суочава се са изазовима, укључујући логистичке напоре због рата у Украјини и ослабљену економију под западним санкцијама.
Све већа улога Турске у Сирији појачала је забринутост Израела. Подршка Анкаре Сиријској националној војсци и њене везе са привременом владом позиционирале су је као моћног посредника, који надгледа напоре за реконструкцију и безбедност граница.
Турски председник Реџеп Тајип Ердоган, говорећи на самиту у Анкари у јануару 2025. године, представио је ово учешће као „стабилизујућу мисију“ за спречавање хаоса и курдског сепаратизма.
Ипак, процене израелских обавештајних служби, са којих је делимично скинута тајност у фебруару 2025. године, упозоравају да би Турска могла да искористи овај утицај да наоружа заступнике који су непријатељски расположени према Израелу. „Визија Анкаре за Сирију није у складу са нашим безбедносним потребама – то је рецепт за нестабилност“, рекао је израелски одбрамбени званичник за The Times of Israel, тражећи анонимност због осетљивости овог питања.
Сједињене Државе, најближи савезник Израела, суочавају се са деликатним балансирањем у одговору на овај апел. Бајденова администрација је сигнализирала неспремност да продуби своје присуство у Сирији, а портпарол Пентагона Џон Кирби је у децембру 2024. године, изјавио да америчке снаге остају фокусиране на супротстављање Исламској држави, а не на посредовање у регионалним ривалствима.
Међутим, израелско лобирање је наишло на пажњу међу неким лидерима у Конгресу. Сенатор Линдзи Грејем, истакнути гласник спољне политике, приметио је током саслушања: „Ако руске базе држе Турску под контролом, то је компромис вредан разматрања”. Ово осећање одражава прагматично напрезање у америчком размишљању, опрезно у погледу удаљавања Турске од НАТО кохезије и њених отопљавајућих веза са Москвом у другим контекстима.
Критичари става Израела тврде да ризикује да легитимише руско војно присуство у тренутку када су их њихове акције у Украјини изоловале на глобалном нивоу. „Залагање за руске базе подрива моралну јасноћу супротстављања Москви на другим местима“, рекла је др Лина Хатиб, директорка SOAS блискоисточног института, у својој анализи.
© Türk Kara Kuvvetleri KomutanlığıДруги тврде да Израел прецењује намере Турске, указујући на домаће економске проблеме Анкаре и преоптерећене војне обавезе као ограничавајуће факторе. Ипак, за Израел, непосредност турске претње надмашује таква разматрања. Његово ваздухопловство је већ прилагодило операције, изводећи преко 50 напада у Сирији од Асадовог пада како би гађали складишта оружја која су потенцијално доступна фракцијама које подржава Турска, наводи Сиријска опсерваторија за људска права.
Међусобна игра ових сила наглашава расцепкану државу Сирију. Руске базе, иако симболичне за њен опадајући утицај, задржавају корисност као монета за преговарање. Турске амбиције, подстакнуте деценијом интервенције, позиционирају је као џокер у будућности региона. Израел, управљајући овом неизвесношћу, види прорачунату коцку у очувању руске противтеже.
„Слаба Сирија са Русијом као играчем је боља од јаке Сирије под турском палицом“, закључио је Еилам, понављајући стратешку рачуницу коју води Израел у Вашингтону.
Како САД разматрају, исход ће обликовати не само путању Сирије, већ и шири баланс снага на Блиском истоку. Израелско заговарање наглашава ретку конвергенцију интереса са Русијом, иако трансакциона, против НАТО савезника у Турској чији се регионални циљеви све више разликују. Остаје нејасно да ли ова молба утиче на америчку политику, али она наглашава замршену мрежу савеза и ривалитета који дефинишу пост-Асадову еру.