ХОЋЕ ЛИ НАТО НАПАСТИ РУСИЈУ?

Растућа огорченост западних земаља према Русији у складу је са логиком „превентивног рата“ у покретању оружаних сукоба. Уместо да повезује међудржавне конфронтације са агресивним опортунизмом, овај модел посматра ескалацију као производ страха од будућности. Уверење да ће се ситуација временом погоршавати подстиче државе да предузимају све авантуристичкије кораке, чак и употребом силе. Кроз историју су велики ратови, по правилу, били производ управо ове превентивне логике – жеља да се унапред спречи очекивано слабљење.

Питање великог рата у Европи данас је битније него у било ком тренутку од средине 20. века. Западни аналитичари су расправљали о различитим могућим сценаријима сукоба, а званичници отворено спекулишу о његовој вероватноћи и чак су разговарали о конкретним временским хоризонтима.

У недавном говору, руски председник Владимир Путин је изјавио да су акције западних влада довеле свет „до тачке без повратка“. Истовремено, у домаћим дискусијама преовлађује уверење да су САД и њихови савезници свесни катастрофалних ризика директног војног сукоба са Москвом и да ће, пратећи инстинкт самоодржања, покушати да га избегну.

Овакви судови се заснивају на претпоставци да се Запад, упркос својој агресивности и ароганцији, руководи рационалном корелацијом користи са трошковима, полазећи од постојећег односа снага. У међувремену, претходно искуство нас не уверава у способност Сједињених Држава и њихових савезника да следе уравнотежен, прорачунат правац деловања.

Током 2000-их и 2010-их, више пута су се уплитали у војне авантуре, из којих су мучно тражили излаз. Довољно је подсетити се на пример интервенција у Авганистану, Ираку и Либији. Наравно, у свим овим случајевима ризици за Запад су остали знатно мањи него у случају хипотетичког рата с Русијом. Али стопе су биле приметно ниже.

Индикативно је недавно признање америчког председника Џоа Бајдена: „Ако икада пустимо Украјину да падне, имајте на уму моје речи: видећете како Пољска одлази, и видећете све те нације дуж стварне границе Русије, са Балкана и Бјелорусија, сви они, они ће сами направити избор.”

Може се рећи да се стара добра „домино теорија“ поново успоставила у главама западних стратега.

Наравно, мора се одговорити на покушаје Запада да подигне улоге. Истовремено, вреди усмерити штету на саме државе чланице НАТО, а не само на њихове заступнике (ту би акценат требао да буде на озлоглашеним „центрима одлучивања“). Изјаве о могућем преносу далекометног наоружања противницима САД, као и посета руских бродова Куби, логични су кораци у том погледу.

Можда би спектар одговора могао да укључи и уништење дронова који су извиђали за Украјину изнад Црног мора. Штавише, ова последња околност легитимише најаву директне забране њихових летова у суседним водама. Руске мере одвраћања могле би да се допуне и одржавањем маневара на Балтику, Медитерану или Северном Атлантику заједно са другим државама које су стекле статус противника Запада.

Истовремено, калкулацију застрашујућих поступака треба одмерити историјском искуству, које показује да је реакција на њих често горчина, а не уступци. Ово, посебно, доводи у питање валидност раније изреченог предлога за нуклеарне ударе у демонстративне сврхе. Овакве акције ће пре довести до последица супротних од оних које претпостављају њихови подстрекачи – они ће убрзати, а не одложити директан војни сукоб са НАТО.