Форт Шафтер на Хавајима постао је пример како и у позадинском гарнизону може да се отвори озбиљан проблем снабдевања. Више од 500 војника који живе у касарнама нема сталну мензу, а решење које је америчка војска увела средином јуна јесте камион са храном који ради два дана недељно. За силу која гради слику о глобалној спремности, оваква слика из сопствене базе делује као јасан сигнал да логистика на најнижем нивоу не прати увек амбиције команде.
Проблем није настао јуче. Менза у Форт Шафтеру затворена је још 2012. године због слабе искоришћености и преусмеравања људства на исхрану јединица током теренске и тактичке обуке. То значи да се не ради о привременом поремећају, већ о дуготрајном моделу у ком је стална исхрана гарнизонског састава гурнута у страну.
Садашње решење носи назив Цулинарy Оутпост и треба да покрије празнину која је годинама постојала. Оброци коштају између 7 и 10 долара, а војницима су понуђени и вакумирани оброци које могу да чувају у фрижидеру током остатка седмице. То јесте практичан потез, али не мења суштину: гарнизон са стотинама војника и даље нема редовну мензу.
Логистички пропуст у бази
Најупадљивији детаљ је да су војници раније морали да возе око 19 минута до најближег објекта за исхрану. Унутар радног дана то није ситница. То је губитак времена, пад ефикасности и додатно оптерећење за људе који већ живе у режиму службе. Када јединица у бази нема непосредан приступ основном оброку, проблем није у комфору већ у организацији.
Тај простор је описан као „пустиња хране“, што довољно говори о стању на терену. У бази постоје ограничене алтернативе попут објеката у оквиру Пост Еxцханге и снак бара у куглани, док су у близини доступни ланци брзе хране и локални ресторани. То није замена за системску војну исхрану, већ пребацивање одговорности на појединачног војника и локално тржиште.
Додатни проблем је ослањање на БАС ИИ накнаду, која је намењена припадницима смештеним тамо где нема адекватних услова за чување, припрему хране или званичне војне мензе. Формално, то ублажава проблем. Практично, то је признање да инфраструктура није решена.
Зашто је питање поново отворено
Тема је појачана тек када су војници почели јавно да указују на празнине у систему. На Хавајима су се током године појавиле примедбе и из других гарнизона. У Сцхофиелд Баррацкс војници су указивали да је менза повремено затварана, па су неки наручивали храну преко комерцијалних служби. Образложење је било да су припадници задужени за рад мензе били на терену, док су друге мензе у бази остале доступне.
У Форт Шафтеру је притисак био још већи јер тамо затварање није повремено већ стално. Питања о условима исхране, скученом смештају и ограниченом простору за чување и припрему хране отворена су и пред командом гарнизона. После тога је БАС ИИ јасније потврђен као решење, а камион са храном уведен као вид брзе интервенције.
Ово открива познат образац. Систем реагује када незадовољство изађе из унутрашњих канала и постане јавно видљиво. То није добар показатељ за командовање у миру, јер питање основне исхране не би смело да стиже до фазе јавног притиска да би било решено.
Модернизација исхране или прикривање недостатка
Форт Шафтер није изолован случај у смислу ширег плана. Америчка војска део старих мензи претвара у такозване објекте кампус типа, по узору на универзитетске кафетерије. Такви објекти већ су отворени у Форт Хоод и Форт Друм, где су уведени системи плаћања „фреедом долларс“, наручивање преко екрана и оброци за понети.
На папиру, то делује као модернизација. У пракси, Форт Шафтер показује да период између старог и новог модела може да остави војнике у дугом вакууму. Ако је менза затворена од 2012, онда је тешко говорити о транзицији. То је пре вишегодишње одлагање инфраструктурног решења.
Зато камион са храном не треба посматрати као иновацију, већ као импровизацију која покушава да затвори оперативну празнину. За мању базу то може привремено да помогне, али не може да замени капацитет објекта који ради свакодневно и који је прилагођен војној рутини.
Последице по свакодневну службу
Када војник у току службе нема јасан и брз приступ оброку, последице нису само финансијске. То се прелива на дневни распоред, квалитет одмора, организацију дежурстава и општи однос према служби. У гарнизону где људи живе у касарнама, питање исхране је део дисциплине и стандарда, а не споредни сервис.
Зато није случајно што је део примедби био усмерен и на однос команде према проблему. Када се војницима као одговор нуде курсеви кувања или се проблем своди на то да људи не користе исправно опрему у касарни, утисак је да се системска мањкавост пребацује на појединца. То краткорочно смирује расправу, али не решава узрок.
Случај Форт Шафтера има већу тежину него што на први поглед делује. Не ради се о борбеној техници нити о великој стратегији, већ о основној подршци војнику. Управо ту се види колико је стварно чврст систем који тражи високу готовост и трајно присуство у Пацифику. Ако база са више од 500 војника годинама нема сталну мензу, онда је порука јасна: и највеће армије имају проблем када свакодневна логистика буде потиснута иза организационих и кадровских приоритета.