Без реформисане палестинске управе у Гази, Хамас ће наставити да влада Појасом.
Прошломесечни прекид ватре био је кључни корак ка ослобађању десетина талаца које држи Хамас и трајном окончању рата у Гази, у којем је до сада убијено око 46.000 Палестинаца и више од 2.000 израелских цивила и војника. Када сви преостали живи таоци буду ослобођени и поново спојени са својим породицама, неописиви изазов ће бити одређивање ко ће управљати послератном Газом.
Врхунски преговарачи су вероватно проценили да споразум има веће шансе да врати живе таоце кући ако се проблематична питања попут реконструкције, управљања и економског опоравка оставе за касније фазе преговора о прекиду ватре. Међутим, то оставља неодговореним питање са којим се креатори политике боре последњих петнаест месеци: ко или шта долази после Хамаса?
Остаје неколико изазова за успостављање нове управе у Гази. Међу њима је трајно присуство Хамаса у појасу, жестоко неповерење у палестинске власти и Израелаца и Палестинаца, иако из потпуно различитих разлога, и заједнички напори чланова израелске владе да активно спрече палестинску власт да ефикасно управља.
Уместо да допринесу дискусијама о томе како олакшати послератну управу, чланови израелске крајње деснице, попут бившег министра одбране Итамара Бен-Гвира и министра финансија Безалела Смотрича, подржавају предлог председника Доналда Трампа да се „очисти“ Газа и привремено, или чак трајно, пресели око 1,5 милиона суседних Египта и Палестинаца у суседне земље Египта и Јордана.
Председник Трамп је чак отишао толико далеко да је током недавне заједничке конференције за новинаре са израелским премијером Бењамином Нетањахуом изјавио да ће „САД преузети појас Газе (после рата)“ и развити га у „Блискоисточну ривијеру“.
© Принтскрин ТвитерКао кључни играч у процесу преговора о прекиду ватре између Израела и Газе, Сједињене Државе треба да искористе постојеће дипломатске канале да убеде Јерусалим да је у најбољем интересу Израела да дозволи реформисаној палестинској власти да управља послератном Газом, а не да се залажу за присилну депортацију два милиона цивила из њихових домова.
Таква политика не само да би додала уље на постојеће покретаче израелско-палестинског сукоба, већ би и санкционисала настојање израелске крајње деснице за трајно пресељење Јевреја у Гази. Да би олакшале успешну и мирну транзицију, Сједињене Државе би требало да раде са својим партнерима из Залива и другим арапским савезницима на вођењу мултинационалних мировних и стабилизацијских напора у Гази, које могу и да надгледају услове прекида ватре и да надгледају реформу палестинске власти како би се осигурало да је способна да преузме пуну одговорност за појас.
Уколико Сједињене Државе не предузму ове кораке, вероватно ће доћи до брзог и организованог оживљавања Хамаса у Гази и понављања епизода сукоба.
© Israel Defense Forces /צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵלУпркос више од годину дана тешких борби са циљем да се Хамасу одузме политичка и војна моћ, милитанти Бригаде Ал Касам тренутно патролирају улицама Газе на хиљаде. Услови споразума о прекиду ватре дозвољавају полицијским снагама Хамаса да наставе са основним дужностима спровођења закона – управљање редом и законом, обезбеђивање конвоја помоћи и надгледање повратка цивила у северну Газу – али не прецизирају ко ће дугорочно преузети одговорност за територију и како ће то учинити.
Без присуства палестинских власти у Гази, Хамас може и наставиће да обнавља и попуњава безбедносне вакууме како се отварају у послератној Гази. Стога би преговарачи требало да размишљају о питањима послератне управе као критичним за непосредну безбедност и палестинских и израелских цивила. Како преговори друге фазе почињу почетком фебруара, овим тешким разговорима о управљању треба дати приоритет како би се ублажила хуманитарна патња, спречила анархија да створи још веће безбедносне и логистичке изазове и елиминисала способност Хамаса да учврсти контролу над оним што је остало од институција Газе.
Без брзих и циљаних напора да се Хамас замени алтернативним телом способним да управља, напори Израела да елиминише претње свом домаћем становништву и његовој широј регионалној безбедности били би узалудни. Израел мора дозволити палестинским властима да поново преузме контролу над Газом како би могао да попуни простор који тренутно заузима Хамас цивилном администрацијом која је у стању да пружи основне услуге, надгледа напоре за реконструкцију и деескалира текуће циклусе насиља.Нова Трампова администрација и овде има улогу у убеђивању Израелаца да је од свих тешких избора у вези са управљањем у послератној Гази, подршка реформи палестинске властинајмање лоша од многих непријатних опција. Сједињене Државе и други западни лидери такође морају да убеде Израел да је у најбољем интересу Јерусалима да не лиши палестинске власти ресурса или легитимитета који су потребни за ефикасно управљање на обе палестинске територије.
Међутим, палестинска власт мора проћи кроз значајне реформе како би повратила поверење Палестинаца у њихову владу и створила репрезентативну, цивилну администрацију која може наследити Хамас и поново ујединити Газу са Западном обалом. У свом садашњем облику, палестинска администрација— на челу са остарелим председником Махмудом Абасом — једва да је способна да управља ескалацијом тензија на Западној обали, а камоли да обнови разорени појас Газе после петнаест месеци рата.
Улога Сједињених Држава у подршци реформи палестинске власти сада би требало да буде притисак на Абаса – чији је четворогодишњи мандат требало да се заврши 2009. године – да поднесе оставку и дозволи новој администрацији да уђе и преузме контролу. Ово не само да ће додати легитимитет процесу реформе наведене администрације, већ може и отворити могућности за поновно калибрирање историјски нестабилних односа палестинске администрације са Израелом.
Да би подржале палестинску власт док спроводи кључне реформе и поново улази у Газу по први пут у скоро 18 година, Сједињене Државе и њихови партнери из Залива могу и треба да играју кључну улогу у организовању краткорочне, међународне мировне и стабилизацијске мисије, која би такође могла ефикасно да надгледа услове прекида ватре између Израела и Хамаса.
Мултинационалне снаге – уз помоћ локалних палестинских партнера и залива – могу послужити као централни координатор за обнову основне инфраструктуре, обезбеђивање и дистрибуцију помоћи и усмеравање напора за опоравак, чиме значајно ограничавају способност Хамаса да пљачка конвоје помоћи, изнуђује цивиле за контролу над ограниченим ресурсима и кријумчари оружје у појас.
Све привремене снаге које уђу у Газу требало би да то ураде на одређено време – уз разумевање да је њихов циљ да стабилизује услове на терену док палестинска администрација не преузме пуну одговорност за напоре за реконструкцију. Ово би спречило да се било које коалиционе државе – укључујући Сједињене Државе – посматрају као окупатори палестинске земље.
Да би трајно уклониле Хамас са власти, Сједињене Државе морају да раде заједно са својим арапским и израелским партнерима како би подржале повратак палестинске власти у Газу. Иако ће то укључивати подршку значајним реформама исте власти, организовање помоћи у износу од милијарди долара и пружање значајне логистичке подршке Рамали, омогућавање палестинској администрацији да поново преузме контролу над Газом је кључно за расељавање Хамаса и побољшање живота милиона Палестинаца. Бивши државни секретар Антони Блинкен изнео је сличан предлог у говору у Атлантском савету 14. јануара.
Исправно је истакао да су неки амерички партнери — укључујући Саудијску Арабију, Египат и Јордан — изјавили да неће пристати да учествују у мировној операцији у Гази осим ако Газа и Западна обала не буду „поновно уједињене у оквиру реформисане палестинске власти као део пута ка независној палестинској држави“. Блинкен је наставио, рекавши да ће: „Постизање споразума захтевати од свих страна да саберу политичку вољу да донесу тешке одлуке (и) да направе тешке компромисе”.
Једна од тих тешких одлука биће одлука ко ће управљати послератном Газом, а одговор на то питање ће, надамо се, ублажити хуманитарне патње у Гази и ублажити страхове о будућој безбедности Израелаца и Палестинаца.