За Трампову администрацију би могло бити превише да очекује да ће Европа гарантовати украјинско мировно решење у чијем стварању нису учествовали.
Успаничен одлуком председника Трампа да не позове Европу за сто док његов тим разговара о миру између Русије и Украјине са највишим руским званичницима, француски председник Емануел Макрон сазвао је недавно састанак у Паризу са британским, немачким и другим европским лидерима како би одлучио како да одговори.
Међутим, док су европски лидери разговарали у Јелисејској палати, расцепи који муче Европу када тражи уједињени фронт у војним, дипломатским или економским питањима већ су били очигледни. С једне стране, британски премијер Кеир Стармер рекао је да ће размотрити слање трупа у Украјину како би гарантовао њену безбедност након мировног споразума. С друге стране, бивши немачки канцелар Олаф Шолц назвао је ту идеју „преурањеном“ и „веома неприкладном“. Пољски званичници су такође одбацили идеју о пољској војној улози у Украјини.
Разлике између европских лидера око заједничког војног присуства у Украјини и ширих ствари у вези са Трамповим дипломатским увертирама Русији наглашавају опасности претпоставке да Европа има политичко средство да, како је пре неки дан позвао министар одбране Пит Хегсет, „води са фронта“.
Може ли то Европа? А шта се дешава ако не може?
Амерички позиви на више европског лидерства и мање америчког учешћа на континенту – и ризик од европске парализе (док се земље чланице боре са сопственим бирачким јединицама код куће и изазовима у иностранству) – могли би да подстакну више руске агресије, дестабилизују Европу и оставе Сједињене Државе да се суоче са охрабреним противницима у Москви, Пекингу и другде.
Глобални лидери имају тенденцију да говоре о Европи на исти начин на који говоре о Русији, Кини и другим нацијама. Међутим, да кажем очигледно, Европа није нација. То је колектив који по мултинационалним питањима ради кроз мултилатералне институције, пре свега НАТО и Европску унију. Те институције захтевају консензус пре деловања и, што није изненађујуће, често се боре да га пронађу.
Оно што је тежило да форсира консензус и одржи европско јединство, посебно у кључним тренуцима међународне кризе, јесте америчко вођство. То је истина од најранијих дана послератне ере, а тако је и данас.
НАТО, производ Северноатлантског споразума из 1949. године, није био први послератни европски одбрамбени савез. Уместо тога, НАТО је следио Бриселски пакт, који су Британија, Француска, Белгија, Луксембург и Холандија потписале у марту 1948. године. Знаковито је да је Европа знала да овај споразум неће спречити Совјете да преузму континент јер није укључивао Сједињене Државе.
У годинама које су уследиле, било званично кроз НАТО или незванично кроз импровизоване западне коалиције, Запад није деловао насилно по војним питањима у одсуству руководства САД.На пример, тек када је Вашингтон одлучио да предузме одлучну акцију 1995. године да заустави рат у БиХ, НАТО је покренуо кампању која је поставила темеље за Дејтонски споразум уз посредовање САД, који је донео мир у БиХ касније те године.
Да неко не сумња у важност руководства САД, упоредите одговор Запада на на руску анексију Крима 2014. године са одговором Запада на руску инвазију на Украјину 2022. године.
Што се тиче првог, председник Обама је одлучио да не шаље оружје у Кијев, увео је само мање санкције руским појединцима и приватним институцијама и углавном је избегавао дипломатске напоре да оконча рат. Упркос забринутости збогруске анексије, Европа се није окупила да сама предузме храбрију акцију. На крају, Запад је прихватио руско заузимање Крима (иако не званично).
За ово друго, председник Бајден је одлучио да се снажно супротстави Путиновој инвазији, створио је широку коалицију западних нација да координише свеобухватну стратегију и блиско је сарађивао са тим нацијама како би Кијеву обезбедио све смртоносније оружје и увео све строже санкције Москви. Само због тих акција које предводе САД Украјина је до данас одбила покушај освајања Русије.
Сада Трамп и његов тим позивају на мировни споразум између Русије и Украјине, прихватање Крима као дела Русије, без чланства Украјине у НАТО и безбедносне гаранције за Украјину које подржавају европске и неевропске — али не и америчке — трупе.
„Очување европске безбедности мора бити императив за европске чланице НАТО“, изјавио је Хегсет, објашњавајући да безбедност Европе неће бити највиши приоритет Вашингтона. „Као део ове, Европа мора да обезбеди огроман део будуће смртоносне и несмртоносне помоћи Украјини”.
Да би се то догодило, Трамп позива чланице НАТО да повећају своју потрошњу на одбрану на пет одсто свог бруто домаћег производа, иако је стандард НАТО два одсто, а сам Вашингтон троши само око три одсто.
Да ли ће Европа, делујући сама након мировног споразума у чијем обликовању није играла никакву улогу, појачати довољно снажно да одврати Русију од наставка рата против Украјине и одласка у источну Европу?
Све у свему, ово изгледа као страшно ризична опклада за нови тим у Вашингтону.