Нова администрација има јединствену прилику да негује динамично партнерство са Африком које превазилази конвенционалну дипломатију, интензивира економске везе, балансира безбедносне обавезе и ревитализује развојне напоре.
Док новоизабрани председник Доналд Трамп улази у свој други мандат, суочиће се са спољнополитичком агендом која је већ препуна критичних изазова. Али усред хитних питања као што су текући рат у Украјини, ирански нуклеарни програм који напредује и све агресивнија Кина, постоји једна област коју такође не треба занемарити: односи САД и Африке. Други Трампов мандат треба да се усредсреди на преокретање дугогодишњег одступања у односима САД и Африке. Занемаривање Африке угрожава америчке интересе и у земљи и у иностранству.
То неће бити лако. Историјски гледано, ангажман САД у Африци је осцилирао између занемаривања и површне интеракције. Од Варберијских ратова с почетка деветнаестог века до новијих војних интервенција, акције САД често су давале приоритет уским интересима над истинским партнерством, остављајући многе афричке нације ухваћене у циклус нестабилности и неразвијености – и отварајући врата за њихову експлоатацију од стране других актера.
У недавним администрацијама, укључујући Трампов први мандат, америчка политика према Африци одражавала је ову упорну традицију повлачења. Прва Трампова администрација видела је да су амерички односи са земљама континента обележени приступом усмереним на пословање који је давао предност трговини над стратегијом. Напори попут Закона о афричком расту и могућностима (AGOA) и Иницијативе за просперитет Африке тежили су јачању економских веза. Али ови напори су поткопани очигледним недостатком дипломатске и демократске подршке. Заузврат, овај минимализам је осликао негативну слику посвећености САД региону.
Са своје стране, Бајденова администрација се више фокусирала на дипломатски приступ континенту путем иницијатива попут Самита америчко-афричких лидера, поновног придруживања Париском споразуму и програма подршке попут AGOA и климатских иницијатива. Међутим, ови напори су често били неповезани и површни, остављајући многе афричке нације скептичним према већим намерама САД. Кашњења у финансирању климатских промена и дистрибуцији вакцина додатно су подстакла забринутост око искрености ангажмана САД.
© U.S. Department of Defense, Photo By: 1st Lt. Johnny HendersonОво спорадично укључивање је далеко од тога да се смислено супротстави растућем утицају Кине и Русије, које су обе направиле велики продор на континент последњих година. То такође представља тешку грешку јер Африка добија већи геополитички значај него икада раније.
Континент се може похвалити неким од најбрже растућих економија на свету, а овај тренд је спреман да се настави. Африка је дом за најбрже растућу популацију на свету, са преко 60 одсто њених грађана млађих од двадесет пет година, што је чини најмлађим континентом на свету. Ова демографија представља трансформативну снагу која ће обликовати глобалну динамику у наредним деценијама. Континент се сада суочава са изазовом да одржи корак са овом брзо растућом популацијом у смислу инфраструктуре, здравствене заштите и приступа образовању. Ови притисци захтевају значајна улагања, остављајући афричке лидере да купују партнере – листа са које Вашингтон, барем тренутно, упадљиво нема.
У геополитичком смислу, Африка је такође важна. Појавио се као велика сила која обликује савремене миграционе обрасце, климатску отпорност и безбедносне изазове. Улога Африке и као извора и транзитне тачке за миграције ће снажно утицати на регионалну стабилност у суседним регионима, од Европе до Блиског истока. Штавише, рањивост Африке на климатске промене чини напредак континента инхерентно крхким, а потребна су већа улагања како би се подстакла отпорност у регионима који веома зависе од пољопривреде како би се спречила несигурност хране, расељавање и сукоби.Ови изазови су навели регионалне владе да траже помоћ од спољних актера. Са своје стране, Кина и Русија су препознале ове трендове и одлучиле да уведу кожу у игру—иако на различите начине.
Кина је постала највећи економски партнер Африке, са годишњом трговином од 282 милијарде долара. Кроз своју иницијативу Појас и пут, Кина је помогла да се драматично побољша инфраструктура широм континента. Штавише, кинеска финансијска помоћ често долази са мање услова од оних њених западних колега, што повећава њену привлачност и истискује америчка предузећа. Овај наратив има дубок одјек са многим афричким нацијама, подстичући осећај захвалности и партнерства који је у оштрој супротности са често критичним ставовима о западњачкој интервенцији.
Насупрот томе, Русија је користила тактику из доба хладног рата да повећа свој утицај у Африци. Преко Вагнер групе (сада Афрички корпус), Москва подржава нестабилне режиме, обезбеђујући одбрамбене споразуме и приступ ресурсима попут дијаманата, злата и уранијума – имовини која помаже у финансирању њених страних подухвата, укључујући Путинов рат у Украјини.
Русија такође гради савезе са афричким државама, користећи историјске везе и војну сарадњу како би добила подршку у мултилатералним институцијама. Уоквирујући себе као развојног партнера и користећи медије као што су РТ и Спутњик за гурање антиколонијалних наратива, Москва се позиционира као алтернатива Западу, док систематски подрива западни утицај.
Међутим, у оквиру ове суморне укупне слике, још увек постоји простор за Сједињене Државе да заузму конкурентски став. Долазећа Трампова администрација има јединствену прилику да негује динамично партнерство са Африком које превазилази конвенционалну дипломатију, интензивира економске везе, балансира безбедносне обавезе и ревитализује развојне напоре – све док се залаже за демократију и људска права.
Такво партнерство треба да почне са разумевањем да Африка није само бојно поље већ све важнији актер у међународним односима. Ово захтева превазилажење уморног наратива да би Африка могла бити важна „једног дана“ до схватања да су афричке земље, у ствари, данашњи партнери чије потребе и тежње Сједињене Државе треба да узму у обзир. За то је потребно дати приоритет промоцији инклузивних економских политика које оснажују локална предузећа и заговарати праксу фер трговине која омогућава афричким нацијама да се такмиче на глобалном нивоу.
Улози су велики. Неуспех да се одлучно реагује могао би да избаци Сједињене Државе на маргину конкуренције великих сила, омогућавајући другима да обликују будућност Африке и редефинишу глобалну трговину и развој. Следећи председник ће морати да схвати ову реалност и посвети земљу далеко дубљем стратешком ангажовању.