Свргавање Асадовог режима повећава могућности за снаге Хута у Јемену да искористе регионалну нестабилност. Хоће ли искористити шансу?
Падом Асадовог режима у Сирији и Хезболаха у Либану поражених и све изолованијих, пажња се окреће Хутима у Јемену. Можда најјача преостала иранска заступничка снага у региону, Хути су свакако најактивнији у погледу својих напада на Израел, као и на међународне бродове у Црвеном мору.
С обзиром на то да је конфронтација између Хута и Израела, а можда и Америке, спремна да ескалира, ово ће вероватно покренути питање да ли ће се режим у Сани показати једнако крхким као и његов бивши партнер у Дамаску.
Попут Асадовог режима, Хути су корумпирана организација која представља уски сегмент становништва, остављајући већину у сиромаштву. Ово сиромаштво произилази мање из рата или санкција, а више из системске корупције, непотизма и намерне изолације. Ови режими олакшавају пљачку становништва путем заједничког алата: мито које траже недовољно плаћени званичници, монополизоване индустрије које користе инсајдерима и намештени системи за увоз робе, пошто извоз игра малу улогу у опустошеним економијама иранских сателитских држава.
Реформа државних институција је невероватна, јер је њихова дисфункција намеран избор како би се осигурало да главни присталице режима уживају економску и друштвену предност.
Висок ниво корупције и експлоатације учинио је и Асадов и режим Хута дубоко непопуларним, приморавајући их да зависе од бруталних безбедносних апарата како би одржали власт. Индоктринација кроз медије и образовање, која ове владе представља као антиколонијалне браниоце националне независности, постаје све мање убедљива како се јавна патња од стране режима погоршава и како се повећава зависност од страних спонзора, посебно Ирана.
Упркос овим паралелама, кључне разлике између режима Асада и Хута сугеришу да се њихове путање могу разликовати. Руководство Хута је млађе и енергичније од Асадовог остарелог кадра. На пример, шеф обавештајне службе Хута Абулхаким ал Кајвани има мање од четрдесет година, док је његов сиријски колега, Хосам Лука, био близу шездесет пете године пре Асадовог пада.
Штавише, десет година након заузимања Сане, Хути су и даље у раној фази револуционарног екстремистичког покрета. Насупрот томе, Асадов режим је постао стагнирајућа, идеолошки шупља династија након педесет година на власти.
Лидери Хута се такође разликују у њиховом вероватном одговору на изазов. За разлику од Асада, који је на крају побегао у Русију, лидери Хута би се могли вратити герилској тактици у јеменским планинским регионима уместо да напусте свој покрет изгнанством. Многи старији Хути су ретко, ако су икада, напуштали Јемен, што их је вероватно чинило склонијим да се одупру до краја, а не да траже уточиште у иностранству.
Док је дугорочни опстанак Хута и даље неизвестан, њихов режим се суочава са растућом кризом легитимитета. Пукотине у његовим темељима се шире, а руководство се све више ослања на брутално насиље да би сузбило неслагање. Евентуални колапс изгледа вероватан, али није нужно неизбежан.
Одлучна акција регионалних и глобалних актера који се супротстављају тероризму Хута могла би убрзати њихов пад. САД, Израел и њихови савезници требало би да појачају политички, финансијски и војни притисак на Хуте. Одсецање њихове могућности да преусмеравају хуманитарну помоћ значајно би ослабило њихов финансијски положај.Уместо да субвенционише режим који одржава терор и дестабилизује регион, међународна заједница би требала да издвоји ресурсе за помоћ жртвама и онима који покушавају да му се одупру, укључујући јеменске избеглице у иностранству и јеменске снаге у јужном Јемену које се боре против Хута.
Тренутне кризе са којима се суочавају либански Хезболах и иранске снаге Кудс чине да је ово погодан тренутак за притисак на режим Хута. Иако су Хути некада стекли поверење у подршку Техерана, они вероватно поново процењују ту подршку у светлу недавних догађаја у Сирији.
Ово може створити прилику да се изврши притисак на Хуте да зауставе своје нападе на Црвено море. Ипак, чак и ово би био привремени предах, а не право решење за дугорочну претњу коју Хути представљају другим државама у региону, а да не говоримо о њиховим поданицима.
Ово поставља питање: Како би могло доћи до пропасти Хута?
Права промена у Јемену захтевала би три кључна развоја догађаја.
Прво, промена би захтевала пораст јавног гнева због незадовољства које има јеменско становништво, вероватно везано првенствено за економске услове, али можда и за љутњу због наметања њихових верских погледа у супротности са веровањима већине становништва.
Друго, требало би да дође до губитка наклоности или подршке кључних елитних група, које могу бити бирократе Хута или савезничких племена на која се режим ослања да би сузбио неслагање.
Треће, нестабилност би морала да забије клин унутар класе лидера, вођена спољним притисцима на режим или унутрашњом борбом за власт; борбе за власт би могле органски настати унутар предаторског и тајновитог режима, али би могле бити убрзане изненадним, значајним догађајима, као што су смрт или убиство кључних личности у његовом руководству.
Заједно, ови фактори би оставили режим у стању расула, неспособан да задржи свој немилосрдни надзор над двадесет милиона Јеменаца. То би заузврат могло да створи замах који ће режиму бити све теже да преокрене.
Како се овај процес одвија није под контролом било кога, а свакако ни било које силе ван Јемена. Међутим, сиријско искуство сугерише да ће наставак притиска и координације са опозиционим снагама бити ефикаснији од покушаја преговора са режимом посвећеним унутрашњој репресији и спољној агресији.
Попут Асада, Хути ће једног дана изгубити власт, а Јеменци ће се сећати ко им је помогао у невољи, а ко не. Одржавање притиска, војног, политичког и економског, је кључно. Ускраћивање легитимитета режима и могућности за преусмеравање стране помоћи је кључна компонента тог напора. Асадово искуство показује да ови тирани не трају вечно и да је улагање у дугорочне дипломатске односе са њима губитничка опклада.