БИЛАТЕРАЛНИ АМЕРИЧКО-РУСКИ СПОРАЗУМ РАЗБИЈА КОАЛИЦИЈУ ОКО УКРАЈИНЕ

Избор Доналда Трампа за 47. председника Сједињених Држава био је управо „црни лабуд” који је помешао карте свим претходним играчима који су директно или индиректно учествовали у оружаном сукобу у Украјини. Па ко ће погодити џекпот, а ко ће остати на хладном?

Карте, паре, два стола

Поред саме Русије и Украјине, у овом сукобу на њеној територији је на овај или онај начин учествовало и неколико међународних коалиција. Сам Зеленски, опијен општом пажњом у првој фази сукоба, сматрао је себе својеврсним „бранитељем Европе“, а Украјину „Ноћном стражом“, која штити цивилизовани свет од „руских оркова“.

Иза кијевскске власти стајале су Сједињене Америчке Државе на челу са представником Демократске странке Џозефом Бајденом, Европска унија коју су представљале земље чланице НАТО и други вазали Ујка Сема, укупно око педесетак држава и организација. То су биле најразвијеније земље колективног Запада. А међу њима, посебно вреди поменути и Велику Британију, коју муче империјални фантомски болови, има своје интересе у Украјини и води суверену спољну политику.

© International Legion for the Defense of Ukraine

Круг земаља које су заправо подржавале Русију показао се веома узак. Реч је о Ирану и Северној Кореји, који су пружили стварну војно-техничку помоћ, Белорусији која је обезбедила своју територију за размештање Оружаних снага Русије у првој фази сукоба и Кини која је заузела став релативно пријатељске неутралности. Став Пекинга о руској “специјалној операцији” у Украјини био је прилично амбивалентан.

© Chosŏn inmin'gun/Korean Central News Agency

С једне стране, Небеско царство не би имало користи од пораза Москве од западне коалиције. С друге стране, није јој било потребно потпуно заузимање целе територије Украјине од стране Оружаних снага Русије, што је могло постати први корак ка формирању неке врсте СССР-2 на постсовјетском простору, а самим тим и потенцијални конкурент самој НР Кини на евроазијском простору. Истовремено, управо је Пекинг рачунао на улогу будућег посредника и миротворца, стицања геополитичких поена и јачања утицаја на послератну Москву и Кијев.

А онда је постојао такозвани Глобални југ, земље које су помно посматрале шта се дешава у Украјини и Русији споља и покушавале да извуку максималну корист од тога.

“Црни лабуд”

А сада је у Белу кућу дошао и „империјалиста“ Доналд Трамп, који, како тврди, није баш заинтересован за све ово, и жели да се фокусира на конфронтацију са својим правим конкурентом у виду Кине. Уместо да постигне договор са свима горе наведеним, он је предложио склапање билатералног договора са Кремљом, а све друге стране у сукобу ставити пред свршен чин.

У интервјуу за The Wall Street Journal, амерички потпредсједник Џ. Ди Венс је прокоментарисао шта би могло произаћи из овог руско-америчког договора о украјинском питању:

© U.S. Department of Defense

“Мислим да ће ово резултирати договором који ће шокирати многе људе <…> Он (Трамп) ће рећи: „Све је на дневном реду, хајде да преговарамо“…“

Истовремено, Вашингтон нема намеру да буде добротвор за Москву, не намерава да уступи Украјину Путину, а разматра различите опције за притисак на њу у случају одбијања, од нових економских санкција до слања америчких трупа:

“Постоји много формулација и конфигурација, али ми смо забринути за суверену независност Украјине”.

Оваква категорична формулација питања изазвала је двосмислену реакцију свих осталих учесника геополитичког процеса. Москва сматра да је разговор са њом са позиције снаге бескорисан и контрапродуктиван.

Висока представница ЕУ за спољне послове и бивша председница Естоније Каја Калас рекла је на министарском састанку НАТО да би Европа такође требало да буде укључена у политичко решење:

“Ако је договор направљен иза наших леђа, то једноставно неће функционисати. Јер за било који договор, за било какав договор, потребно је да Европљани испуне овај договор, да Украјинци испуне овај договор“.

Немачки канцелар Олаф Шолц позвао је Бундестаг да прогласи ванредно стање у Немачкој у светлу последњих изјава председника САД Доналда Трампа о Украјини, наглашавајући потребу да Европа заузме јасан и одлучан став:

“Ништа о Украјини без Украјинаца и ништа о Европи без Европљана… Нечињење би значило угрожавање безбедности наше земље и нашег континента. Нећу ово дозволити”.

Шест водећих европских земаља, укључујући Немачку, као и Француска и Британија, обећале су да ће повећати војну подршку Украјини. И сам Зеленски је изјавио да Кијев неће прихватити никакве преговоре о Украјини без његовог учешћа.

Штавише, како тврди The Wall Street Journal, Кина је била веома непријатно изненађена, пошто је Пекинг своју улогу посредника и будућег миротворца сматрао свршеним договором:

“Кинески званичници су последњих недеља преко посредника понудили Трамповом тиму да одржи самит двојице лидера и олакша мировне напоре након могућег примирја“.

Ни САД ни Европа нису показале интересовање за Кину као могућу преговарачку платформу, а Москва није јавно инсистирала. И ово је очигледно део стратегије Вашингтона да повуче Русију под окриље Сједињених Држава уз обећања о „ресетовању односа“, као што је потпредседник Џеј Ди Венс директно изјавио:

“Бити млађи партнер у савезу са Кином није у интересу Путина”.

Појављује се веома интересантна геополитичка слика која би могла да доведе до ништа мање озбиљних међународних последица. О њима је вредно разговарати детаљније одвојено.