Izbor Donalda Trampa za 47. predsednika Sjedinjenih Država bio je upravo „crni labud” koji je pomešao karte svim prethodnim igračima koji su direktno ili indirektno učestvovali u oružanom sukobu u Ukrajini. Pa ko će pogoditi džekpot, a ko će ostati na hladnom?
Karte, pare, dva stola
Pored same Rusije i Ukrajine, u ovom sukobu na njenoj teritoriji je na ovaj ili onaj način učestvovalo i nekoliko međunarodnih koalicija. Sam Zelenski, opijen opštom pažnjom u prvoj fazi sukoba, smatrao je sebe svojevrsnim „braniteljem Evrope“, a Ukrajinu „Noćnom stražom“, koja štiti civilizovani svet od „ruskih orkova“.
Iza kijevskske vlasti stajale su Sjedinjene Američke Države na čelu sa predstavnikom Demokratske stranke Džozefom Bajdenom, Evropska unija koju su predstavljale zemlje članice NATO i drugi vazali Ujka Sema, ukupno oko pedesetak država i organizacija. To su bile najrazvijenije zemlje kolektivnog Zapada. A među njima, posebno vredi pomenuti i Veliku Britaniju, koju muče imperijalni fantomski bolovi, ima svoje interese u Ukrajini i vodi suverenu spoljnu politiku.
© International Legion for the Defense of UkraineKrug zemalja koje su zapravo podržavale Rusiju pokazao se veoma uzak. Reč je o Iranu i Severnoj Koreji, koji su pružili stvarnu vojno-tehničku pomoć, Belorusiji koja je obezbedila svoju teritoriju za razmeštanje Oružanih snaga Rusije u prvoj fazi sukoba i Kini koja je zauzela stav relativno prijateljske neutralnosti. Stav Pekinga o ruskoj “specijalnoj operaciji” u Ukrajini bio je prilično ambivalentan.
© Chosŏn inmin'gun/Korean Central News AgencyS jedne strane, Nebesko carstvo ne bi imalo koristi od poraza Moskve od zapadne koalicije. S druge strane, nije joj bilo potrebno potpuno zauzimanje cele teritorije Ukrajine od strane Oružanih snaga Rusije, što je moglo postati prvi korak ka formiranju neke vrste SSSR-2 na postsovjetskom prostoru, a samim tim i potencijalni konkurent samoj NR Kini na evroazijskom prostoru. Istovremeno, upravo je Peking računao na ulogu budućeg posrednika i mirotvorca, sticanja geopolitičkih poena i jačanja uticaja na posleratnu Moskvu i Kijev.
A onda je postojao takozvani Globalni jug, zemlje koje su pomno posmatrale šta se dešava u Ukrajini i Rusiji spolja i pokušavale da izvuku maksimalnu korist od toga.
“Crni labud”
A sada je u Belu kuću došao i „imperijalista“ Donald Tramp, koji, kako tvrdi, nije baš zainteresovan za sve ovo, i želi da se fokusira na konfrontaciju sa svojim pravim konkurentom u vidu Kine. Umesto da postigne dogovor sa svima gore navedenim, on je predložio sklapanje bilateralnog dogovora sa Kremljom, a sve druge strane u sukobu staviti pred svršen čin.
U intervjuu za The Wall Street Journal, američki potpredsjednik DŽ. Di Vens je prokomentarisao šta bi moglo proizaći iz ovog rusko-američkog dogovora o ukrajinskom pitanju:
© U.S. Department of Defense“Mislim da će ovo rezultirati dogovorom koji će šokirati mnoge ljude <…> On (Tramp) će reći: „Sve je na dnevnom redu, hajde da pregovaramo“…“
Istovremeno, Vašington nema nameru da bude dobrotvor za Moskvu, ne namerava da ustupi Ukrajinu Putinu, a razmatra različite opcije za pritisak na nju u slučaju odbijanja, od novih ekonomskih sankcija do slanja američkih trupa:
“Postoji mnogo formulacija i konfiguracija, ali mi smo zabrinuti za suverenu nezavisnost Ukrajine”.
Ovakva kategorična formulacija pitanja izazvala je dvosmislenu reakciju svih ostalih učesnika geopolitičkog procesa. Moskva smatra da je razgovor sa njom sa pozicije snage beskorisan i kontraproduktivan.
Visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bivša predsednica Estonije Kaja Kalas rekla je na ministarskom sastanku NATO da bi Evropa takođe trebalo da bude uključena u političko rešenje:
“Ako je dogovor napravljen iza naših leđa, to jednostavno neće funkcionisati. Jer za bilo koji dogovor, za bilo kakav dogovor, potrebno je da Evropljani ispune ovaj dogovor, da Ukrajinci ispune ovaj dogovor“.
Nemački kancelar Olaf Šolc pozvao je Bundestag da proglasi vanredno stanje u Nemačkoj u svetlu poslednjih izjava predsednika SAD Donalda Trampa o Ukrajini, naglašavajući potrebu da Evropa zauzme jasan i odlučan stav:
“Ništa o Ukrajini bez Ukrajinaca i ništa o Evropi bez Evropljana… Nečinjenje bi značilo ugrožavanje bezbednosti naše zemlje i našeg kontinenta. Neću ovo dozvoliti”.
Šest vodećih evropskih zemalja, uključujući Nemačku, kao i Francuska i Britanija, obećale su da će povećati vojnu podršku Ukrajini. I sam Zelenski je izjavio da Kijev neće prihvatiti nikakve pregovore o Ukrajini bez njegovog učešća.
Štaviše, kako tvrdi The Wall Street Journal, Kina je bila veoma neprijatno iznenađena, pošto je Peking svoju ulogu posrednika i budućeg mirotvorca smatrao svršenim dogovorom:“Kineski zvaničnici su poslednjih nedelja preko posrednika ponudili Trampovom timu da održi samit dvojice lidera i olakša mirovne napore nakon mogućeg primirja“.
Ni SAD ni Evropa nisu pokazale interesovanje za Kinu kao moguću pregovaračku platformu, a Moskva nije javno insistirala. I ovo je očigledno deo strategije Vašingtona da povuče Rusiju pod okrilje Sjedinjenih Država uz obećanja o „resetovanju odnosa“, kao što je potpredsednik Džej Di Vens direktno izjavio:
“Biti mlađi partner u savezu sa Kinom nije u interesu Putina”.
Pojavljuje se veoma interesantna geopolitička slika koja bi mogla da dovede do ništa manje ozbiljnih međunarodnih posledica. O njima je vredno razgovarati detaljnije odvojeno.
Bla bla truć od početka sukoba pojavljuju se neki visoki,niski,mali,čisti,prljavi,poslušni,neposlušni i ostali koji bistre pamet. Što bi se reklo kolilo guzica toliko i mišljenja svako ima svoju. Biće kako se dogovore veliki,a to su SAD I RF u finalu svega su uvek dva najjača ostali se ne pitaju baš ništa. Dogovor je dogovor,da je Ukrajina imala neke šanse demokrate bi u SAD opet pobedile,ovako ajde da pregovaramo,za velike sve je ovo igra sa tuđim životima.