Стабилизација односа Сиријских демократских снага (SDF) и Турске ослободила би Вашингтону руке да обликује будућност Сирије на боље.
Са сломом режима Башара eл Асада, текућа кампања побуњеника Сиријске националне армије (СНА), коју подржава Турска, против Сиријских демократских снага (SDF) које подржавају САД, прети да разбије једини стабилан регион Сирије, угрожавање мисије против Исламске државе и интереса САД. Притиском на SDF и стављајући контролу над североисточном Сиријом, Турска и њен СНА настоје да приморају Сједињене Државе да повуку својих 900 војника.
Сједињене Државе морају да подрже своје курдске и арапске SDF партнере како би спречили предстојећу хуманитарну и безбедносну кризу, посредовали између SDF и Турске и задржали утицај у обликовању будућности Сирије усред регионалне геополитике која се развија. Повлачење би сада регион предало нестабилности и противничкик актерима, поткопавајући године тешко вођених успеха.
Док неки у Вашингтону можда виде турску кампању као противтежу регионалним амбицијама Ирана, ово гледиште занемарује опасности које представљају побуњеничке групе као што су Хајат Тахрир ал Шам (ХТШ) — на челу са бившим локалним чланом Ал Каиде Абу Мухамедом ал-Џуланијем — и СНА, који подржавају тврдокорне исламистичке и џихадистичке идеологије.
© shutterstock/thomas kochДок ХТШ предводи управљање у Дамаску, СНА се фокусира на борбу против Курда у име Турске. Појавили су се видео снимци бораца СНА који злостављају заробљенике SDF, док хиљаде курдских цивила беже на исток. Ове акције одражавају зверства и масовна расељавања Курда и мањина током кампања СНА 2018. и 2019. године, што је навело команданта SDF Мазлума Абдија да упозори на њихову неизвесну судбину у областима под контролом побуњеника.
Прво ћутање Вашингтона о нападима које подржава Турска на територије под контролом SDF уступило је место обећавајућем кораку уз његово посредовање раније ове недеље између SDF и Анкаре за окончање сукоба око северног сиријског града Манбиџа. Међутим, од 12. децембра, уз подршку турске ватрене моћи, СНА је обновила своју кампању против снага SDF стационираних око бране Тишрин на Еуфрату. Док би снаге SDF могле бити убеђене да се повуку у области источно од Еуфрата, требало би да постоје гаранције да их тамо неће напасти Турска и њени сиријски заступници. Недавна посета команданта CENTCOM, генерала Мајкла Куриле, североисточној Сирији је сигнализирала подршку САД њеним партнерима из SDF. Америка мора да задржи своје мало, али ефикасно присуство трупа тамо. То ће обезбедити безбедност у северној Сирији и задржати амерички утицај у обликовању динамике развоја земље.
Амерички креатори политике морају препознати високе улоге у Сирији. НапуштањеSDF би ослободило хаос и оснажило противничке актере — посебно Исламску државу, која је сада најјача од 2019. године која је покренула скоро 600 напада широм Сирије само 2024. године. Превирања би могла довести до бекства скоро 10.000 затвореника Исламске државе и десетина хиљада чланова породица, од којих су многи радикализовани, из логора које води SDF. Такав сценарио би могао да изазове тешку хуманитарну кризу, приморавајући локално становништво да напусти све лошије безбедносне услове. Веровање да Турска и њени сиријски заступници могу да обезбеде затворе и логоре у којима се држе затвореници Исламске државе и њихове породице усред опсежног сукоба је крајње нереално.
Одлазећа Бајденова администрација требала би недвосмислено да упозори Турску и њене заступничке фракције против даљих упада у области под контролом SDF. Очекивана посета државног секретара Ентонија Блинкена Анкари 13. децембра требало би да ово буде приоритет и да се постави темељ за оживљавање директних преговора између сиријских Курда и Анкаре који су заустављени 2015. године.
© shutterstock/Christiaan TriebertЗа почетак, Вашингтон би требао да подстакне SDF и његову цивилну администрацију да укључе курдске и друге локалне арапске фракције које нису СНА-ХТШ које су прихватљивије за Анкару. Таква инклузивност би могла да олакша ангажман Турске са администрацијом коју води SDF у североисточној Сирији. Јачање трговинских и енергетских веза могло би да трансформише односе између Турске и SDF, као што се види са померањем Турске ка Ирачком Курдистану након година непријатељства. Недавна отвореност Анкаре за мировне преговоре са својим курдским становништвом нуди кључну прилику за шире помирење са сиријским Курдима, коју Вашингтон мора да искористи.
Стабилизација односа SDF и Турске ослободила би Вашингтону руке да обликује будућност Сирије преко својих савезника из SDF. SDF се истиче као једина секуларна снага у Сирији, са доказаним искуством у разноликој и репрезентативној управи. Како Сирија прелази у нову фазу, у којој углавном доминирају исламисти различитих раса, SDF има потенцијал да послужи као обједињујући магнет за секуларне, либералне и грађанско оријентисане Сиријце, као и за различите мањинске заједнице у земљи – укључујући Хришћане, Друзе, Језиде, Шиите и Алавите – чинећи снажну противтежу радикалним исламистичким снагама.
Охрабрујуће, кључне личности као што су именовани саветник за националну безбедност Мајкл Валц и кандидат за државног секретара Марко Рубио показали су да снажно схватају сложеност Сирије и противили су се превременом повлачењу САД. Такође постоји све већа двостраначка подршка за заштиту SDF. Јефтино присуство америчких трупа у областима под контролом SDF пружа значајну стратешку вредност, чувајући утицај САД у геополитички критичном делу северног Блиског истока.
Напуштање SDF и курдског становништва у Сирији им вероватно не би оставило другог избора осим да траже подршку од Ирана. Проиранске паравојне групе, познате као Снаге за народну мобилизацију, стациониране су одмах преко границе од области под контролом SDF у Ираку, пружајући Ирану прилику да поново уђе на сиријску сцену, потенцијално погоршавајући сукоб са Турском.
Сједињене Државе морају осигурати укључивање SDF у све дискусије о будућности Сирије, у складу са Резолуцијом 2254 Савета безбедности Уједињених нација или било којим будућим међународно прихваћеним оквиром. Подршка опстанку SDF би такође помогла да се поврати кредибилитет САД са партнерима широм региона након година опадања поверења у његове обавезе.