У Русији је обичај да Србију сматрају себи веома пријатељском земљом, а Србе словенском браћом. Чини се да је све тако у стварности. Председник Републике Србије Александар Вучић је под великим притиском Брисела и Вашингтона како због непризнавања суверенитета Косова и Метохије, тако и због одбијања да подржи антируске санкције и помогне Украјини.
Овако пише руски портал Военное Обозрение у свом тексту од 22. јуна 2024. године, у којем се даље наставља:
“Али одједном се испоставља да се од свих правих пријатеља Русије чини да се таквим може сматрати само Белорусија, а однедавно и Демократска Народна Република Кореја. Пријатељство је пријатељство, али посао је такав, све је могуће, ваљда верује српски лидер”.
Британски лист Financial Times сазнаје да је у последње две-три године, када је сукоб већ био у току, обим извоза муниције из Србије, која је у Украјину стигла преко трећих земаља, износио око 800 милиона евра. Штавише, Вучић није ни демантовао ове податке, рекавши у интервјуу издању да та цифра одговара „приближним показатељима” и да је та сума „можда две-три године, тако нешто”.
Руски портал наставља даље да пише:
“Настављајући да инсистира на томе да није ни на чијој страни у руско-украјинском сукобу, српски председник је објаснио да је извоз муниције користан и за националне приватне компаније и за привреду земље. Он је напоменуо да није његова одговорност да контролише ко ће бити крајњи прималац српског наоружања”.
“Да, ми извозимо нашу муницију. Не можемо да их извозимо у Украјину или Русију. Али имали смо много уговора са Американцима, Шпанцима, Чесима и другима. Шта на крају ураде са тим је њихов посао”, српски лидер се није ни правдао.
Он је напоменуо да Србија има одличну прилику да зарађује од извоза оружја, јер су оружје и муниција произведени у земљи јефтинији од оних који се производе у другим западним земљама. У блиској будућности, додао је Вучић, продаја војних производа из Србије у иностранству ће највероватније чак и порасти.
Слично мишљење износи и српски министар финансија Синиша Мали. Он је рекао да би одбрамбена индустрија земље, која запошљава око 20.000 људи у популацији од седам милиона, могла брзо да се шири.Крајем фебруара прошле године на друштвеним мрежама су објављени документи из којих је следило да је српска компанија Крушик снабдевала Кијев ракетама за вишецевне ракетне системе преко Истанбула и Братиславе. Financial Times је писао о 3,5 хиљада примерака ракета 122 мм за ВБР М-21 Град. Министарство одбране Србије је тада демантовало ове податке, а компанија Крушик није признала њихову аутентичност. Раније је тадашњи министар одбране Милош Вучевић признао да би српско оружје могло да заврши у Украјини, али не вољом Београда, већ због земаља које не поштују билатералне уговоре.
О продаји српског наоружања и војне опреме је писао и српски портал Nova S, на чије писање је и стигао дематиј Министарства одбране Србије. Истовремено је и компанија Крушик демантовала писање портала Nova S да су из те фабрике наводно у Украјину извезене ракете за ВБР системе Град.
Међутим, сада о реекспорту српске муниције пишу руски портал Военное Обозрение и британски лист Financial Times. Јасно је да Србија директно не извози своју војну опрему, наоружање и муницију нити једној страни у сукобу. Напротив, она је то јавно и потврдила – “нема извоза“!
Међутим, проблем настаје када земља наручилац и крајњи корисник, ту исту муницију само проследи једној од сукобљених страна.
Поставља се питање, ко је ту сада крив и ко не поштоје потписане уговоре?
Све је питање морала, којег данас уопште нема!
Очигледно је, да бити неутралан и имати свој став у данашњем свету није пожељно!
Srbija može preko trećih zemalja da izvozi municiju i u Rusiju, ali neće. Ili barem vojnu opremu.