40 ГОДИНА ОД ОБАРАЊА ЈУЖНОКОРЕЈСКОГ БОИНГА 747 КАЛ 007 ИЗНАД САХАЛИНА: ГРЕШКА У НАВИГАЦИЈИ, ПРОВОЦИРАЊЕ СОВЈЕТСКЕ ПВО ИЛИ ОБМАНА ЈАВНОСТИ!

Фото: Принтскрин Јутјуб

Ове године навршило се 40 година од једног од најмистериознијих обарања једног путничког авиона. Мистерије око ове приче и данас круже, а о њој постоје различити погледи о томе шта се заправо десило на Далеком истоку тадашњег Совјетског Савеза 1. септембра 1983. године.

Тог првог септембра 1983 из Њујорка према Сеулу полетео је Боинг 747 лет 007 компаније Кореан Аирлинес који је летео на релацији Њујорк-Сеул преко Аљаске. Како је дошло да путнички авион са 269 путника уместо да лети међународним коридором Ромео 20 заврши изнад совјетске територије (полуострво Камчатка) где су се налазиле јаке ПВО и радарске ефективе и даље је предмет истраживања и непрестаних нагађања.

Авион Боинг 747 полетео је са аеродрома ЈФК без икаквог проблема. Планирана рута је била успутно слетање у граду Енкориџ иначе престоници Савезне државе Аљаска ради допуне горива после дугог лета преко територије САД и Канаде. После допуне горива авион је полетео поново без икаквог проблема. Међутим, посада је убрзо требала да заузме нови курс ка Сеулу међународним коридором Ромео 20, који је иронијом судбине ишао уз совјетске територијалне воде уз само полуострво Камчатка где су већ тад биле стациониране јаке војне ефективе СССР-а због близине Јапана и нерешених питања око Курилских острва.

Јужнокорејски Боинг изненада је ушао у територију Совјетског Савеза што су уочили припадници једница Ваздушног осматрања, јављања и навођења. Одмах је дато наређење да полете са аеродрома Петропавловск два дежурна ловца МиГ-23 да упозоре уљеза, отерају га или натерају на принудно слетање на један од совјетских аеродрома. Међутим због проблема са навођењем и недостатком горива ( иначе совјетски авиони због пребега Викотра Беленка нису летели пуних резервоара) нису успели да пресретну авион и морали су да се врате на аеродром.

Совјети због тога наређују полетање друге дежурне паре ловаца овај пут Сухој Су -15 који су били базирани на Сахалину, а који су убрзо открили и пресрели јужнокорејски боинг КАЛ 007. Пилоти су се брзо нашли иза репа Боинга који је летео као да се око њега ништа не дешава. Пошто је био марк визуелна иднетификација циља била је скоро немогућа. Совјетски пилоти су били убеђени да испред њих лети амерички шпијунски авион и извиђач ЕЦ-135 који је имао сличан радарски одраз као и Боинг 747, а био је чест гост на небу изнад Совјетског Савеза.

За командама једног од ловаца налазио се пилот мајор Генадиј Осипович. Оно што је побудило сумњу било је што је овај авион био осветљен, па је изразио сумњу да ово није РЦ-135 иако су били слични авиони оба четворомоторца и стреласта крила. Међутим пошто су добро знали како Американци знају да провоцирају упадим шпијунских авиона није било аргумената да није уљез. Пилот Осипович покушао је како правила налажу да изврши идентификацију. Неколико пута радио везом покушао је да успостави контакт са посадом авиона, али безуспешно. Нико из авиона није реаговао. Пилот је затим из авионског топа отворио упозоравајућу ватру. Испред Боинга испаљено је 200 метака. Нико ни на то није регаовао, а онда по мрклом мраку стигло је из Оперативног центра наређење да летелица буде оборена. Пилот Осипович лансирао је две ракете ваздух-ваздух које су погодиле путнички Боинг 747. Једна је била топлотно вођена ,а друга радарска. Авион је погођен у реп и крајњи део левог крила. Како су црне кутије откриле у 18.26 по Гриничу прекинут је лет Боинга неких 12 минута после поготка. У кабини после експлозије ракете дошло је до декомпресије, авион се нагло пропео, а онда кренуо у понирање и пао у Татарски залив јужно од Сахалина. Свих 269 путника и чанова посаде су погинули. Треба додати да се у тренутку обарања авион налазио на 11.000 метара надморске висине.. Када се сазнало за трагедију вест је одјекнула као бомба. А оно што је уследило било је надигравање две суперсиле које је трајало од самог почетка ове велике трагдије.

После нестанка авиона Совјети су покренули акцију спасавања. У акцију су се укључили и Јапанци и Американци чији ратни бродови трагајући за жртвама приближили су се Совјетима, па криза већ ионако узаврла умало није експлодирала. Прве акције трагања и спасавања биле су неуспешне. Олупина авиона пронађена је три дана касније на дубини од 174 метра. Оно што је побудило сумњу било је да остатака пртљага и путника нема.

На јапанску обалу нешто касније море је избацило делове људских тела и неке остатке авиона с обзиром да је у авиону било 269 путника и чланова посаде. Крајем септембра исте године Совјет ис умеђународној комисији изручили обућу настрадалих преко је је родибан настрадалих препознала личне ствари.

Манипулације и лажи о несрећи

Када се сазнало да је јужнокорејски путнички авион пао у воде Совјетског Савеза једни кривац за обрање проглашен је СССР. Четири дана касније после трагедије на седници Савета безбедности УН амерички амбасадор пустио је снимак разговора совјетског пилота и официра за навођење. То је по Американцима био крунски доказ да су Совјети намерно оборили авион. Совјетска страна одбацила је снимак са гнушањем и тврдила да је монтиран. Целу причу закомпликовало је и зашто америчке и јапаснке ваздухопловне власти нису реаговале иако су пола сата слушали шта се дешава на небу са Боингом 747, као и да су чуле команду за обарање! Сва та питања остала су без одговора, а остала питања су се само увећавала..

Званична верзија догађаја о обарању била је пуна недоследности и нелогичности што је отворило врата за развој целе серије торерија завера на ову тему.

Први који су кренули тим путем били су Французи који су заступали став да се над Далеким истоком водио ваздушни рат руских и америчких пилота и да су заправо код обала Јапана пронађени остаци обореног Ф-111 Ф и да никакв Боинг није пао нити су страдали путници.

Амерички аутор Абрахам Шифрин тврдио је да Боинг није оборен него је слетео на морску површину да су Совјети искрцали пунтике из авиона везали их, пребацили на брод и одвели у заробљеништво. Међу њима је био и амерички сенатро Мекдоналд који је био десничар и заговорник антисовјетске политике! Они су били одведени у Сибир?!

Трећа теорија појавила се 1988. која говори о томе да је корејски Боинг 747 слетео у америчку базу Ендрјус, по доласку у САД да је пре полетања завршио у хангару где су у њега биле уграђене специјализовене камере и електорнски уређаји и да је онда враћен у Њујорк. Авион је наводно у бази остао три дана..

Иначе сви састанци совјетске стране и истражитеља несреће било је да Совјети предају снимке. Совјетска страна је тад изнела била контрапредлог да се формира независан експертски тим за истрагу ове трагедије и да им се доставе снимке које поседују Американци да се испита навигација у летелици и да се изведе експеримент да лети Боинг 747 од Енкориџа до места где је авион пао а удаљено је било од међународног коридора 640 километара! Совјети су тражили да у авиону буду независни пилоти и званичници ИЦАО. Совјети нису одступили од тога да је лет КАЛ 007 био провокација и то нанерна да се испита реаговање совјетског ПВО система.

Дилему решава Борис Јељцин

Ова прича брзо је нестала из тадашњих медија, а црне кутије постале су доступне јавности тек пошто је СССР нестао са карте. У знак отоплајавања руско-јужнокорејских односа тадашњи председник Русије Борис Јељцин уступио је Сеулу црне кутије са обореног Боинга 747. Прво су дате кутије, а онда и записи. Добијени материјал дат је Међународној организацији за цивилну авијацију чији стручњаци су кренули да испитају садржај. Тема о обарању КАЛ 007 поново је постала актуелна. Стручњаци ИЦАО открили су да су обе црне кутије престале да снимају 104 секунде после удара ракете у авион. Како је то било могуће та дилема до данас није решена, с обзиром као црне кутије раде и имају напајање! Још један детаљ побудио је сумњу, а то је да су Американци који су тврдили да све имају снимљнео и да су пратили шта се дешава на небу Далеког истока архивиране снимке је неко случајно обрисао после тог инцидента.

Руси говоре

О самом догађају написано је десетине књига и детотине чланака, а недоумице су касније износили и совјетски пилоти који су се о овом инциденту огласли тек кад је СССР нестао. Само Осипович које је говорио о том догажају за лист Известија 1991 изјавио је да остаје при ставу да је авион био војни, да је видео навигацијска света и мигајући радио фар. Он је рекао да је официр за навођење изразио сумњу да је можда путнички авион и да је наредио њему да исапли хице упозорења и да употреби мигајучћа светла. Осипович је рекао да је учинио и једно и друго. Оно што буди целу сумњу било је да посада није знала да је у току било пресретање нити су дешавања из кабине говорила о томе. Осипович је у своју одбрану рекао да му је тадашњи надређени после обарања рекао да лаже и да каже да је уљез био без светала и као га је он упозорио хицима и контактом путем радија.

Генерал Анатолиј Корњуков био је става да је авион требало да буде оборен и заступао је став да заправо у јужнокорејском Боингу није било путника осим лажираних већ само пилот, копилот и навигатор. Он тврди да су пасоши путника били везани у свежњеве и да је то била чиста америчка провокација.


Трећи који је причао о несрећи је био је Укријанц Валериј Камински и да је заправо како он тврди у украјинском листу Факти марта 2001 лет КАЛ 007 поклопио са моментом када је шпијунски РЦ-135 нестао са радарских екрана, а појавио се изненада поново, односно тад се појавио Боинг 747. Генерал Каимснки је био тад заменик Украијснког ратног ваздухопловства, а током обављања те дужности 2001 грешком изнад Црног Мора обрен је туповљев 154 на лету Тел Авив-Новосибирск у коме је страдало 78 путника и чалнова посаде.

И четврти Рус који је проговорио био је додуше знатно раније пре свих ових генерала и официра пилот-пребег Александар Зујев који је испричао Американцима да је 10 дана пре него што је јужнокорејски Боинг оборен радарска мрежа на Далеком истоку била паралисана због артичке олује која је много радара искључила и омогућила формирање великог броја радарских рупа у тој зони, па се претпоставља да је управо и јужнокорејски путнички авион прошао кроз једну од њих?!

И Американци говоре

Тринаест година од ове трагедије на годишњицу обарања КАЛ 007 огласио се ауторским тексотм за Вашингтон пост Алвин Снyдер бивши директор USIA (United State Information Agency) да је он направио лажну траку да се за обрање оптужи Совјетски Савез. Он је тад написао да су совјети грешком оборили јужнокорејски авион јер су мислили да је у питању амерички шпијунски авион. Он се извинио што је обањивао светску јавност.

О овом питању огласило се било и Јапанско уружење за испитивање истине о обарању јужнокорејског авиона које је поставило питањезашто нико од свих земаља које су пратиле ово обарање нису приметиле да је јужнокорејски авион ушао у зону у којој је могао бити оборен и зашто није упозорен..

Закључак

Ова прича ни до дана дашњег није потпуно расчишћена. Много је теорија завере, ћорсокака, гласина и непроверених информација о томе како је оборен јужнокорејски Боинг 747. О овом догађају написано је стотине текстова, много књига, направљено неколико документараца али праву истину о овој великој трагедији и смрти 269 путника нико не зна даље ни после 38 година.