Лични осврт, Пише: Данко Боројевић
Ових дана, у јавности се може чути, како је срушен „мит о непобедивости јавности“. Та прича се може протурити, само онима који не познају историју, који шутирају округлу лопту, а тврде да је земља равна плоча иако увек запну за неко брдашце, неку гомилу камења и слично. Међутим, тај такозвани мит, који је пласиран још далеке 1973. године, управо се догодио Израелу у октобру те године. Наиме, тада је Израел и поред своје спољне савршености, показао управо једну чињеницу да је држава као свака држава, с народом који нису никакви „надљуди“ и који су смртни као и сваки други обични људи. Дакле у октобру 1973. године, Израел је схватио а и то је виђено широм планете, да постоје периоди, када све иде потаман у развоју неке нације и тренуци када та нација долази пред испит „свог опстанка“. Неретке, Израел је био већином у тренуцима који су били преломни за њега. Због тога, веома је опасно да се заборави или не схвати порука и поука из прошлости. А управо се то десило, Израелу у суботу 7. октобра рано ујутро.
МИТ О НЕПОБЕДИВОСТИ
Већ неколико дана се на разним платформама расправља о томе шта се догодило у Израелу? Данас само лењи не говоре о неуспеху одбрамбеног система израелске државе. Као и рушење многих митова о овој земљи. Митови су толико раширени да су чак и многи наши суграђани веровали у њих, а неки и даље верују.
Без обзира шта се даље дешава, као што је тешко уништавање палестинских градова у појасу Газе и потпуно уништење или расељавање Палестинаца из региона, арапска победа је већ наступила. Мит о неосвојивости граница, снази војске и ратничкој традицији Израелаца је трајно уништен.
Сада ће чак и они који једноставно нису веровали у могућност победе над Израелом и стварањем палестинске државе војним путем, прећи у радикални табор. Не сви, али многи. Ускоро ћемо видети појаву нових савеза и удружења у арапском свету. Сведоци смо стварне промене односа политичких и војних снага у региону.
Овај рат ће пролити много више крви од свих претходних. И не само крв Арапа и Израелаца, већ и представника других држава. То је већ јасно ако пажљиво прочитате изјаве америчких и западних лидера. Многи људи су вероватно приметили промену у реторици оваквих изјава. Ако то упоредите са оним што су рекли о претходним ратовима код нас и шире, то је потпуно супротно.
Израел је за два дана позвао 360.000 резервиста. Али што је најважније, сви су добили нову војну опрему, савремено и тешко наоружање. Међутим, није то баш тако. Јесу се Израелци масовно одазвали на мобилизацију, то им се не може спочитавати. Али, било је и оних који су бежали од пушке, на шта ни ратници попут Израелаца нису имуни. Што би се рекло, „у сваком житу има и кукоља“. Ипак, све је више тог „кукоља“. Лагодни и квалитетан живот појединца, несхватање опасности, појава друштвених мрежа, где је пожељно направити „супер селфи“ и поред угрожавања сопственог и не само сопственог живота, само су кап у мору у друштвеној ерозији широм планете, која није заобишла ни Државу Израел.
БЛОКАДА ИЗРАЕЛСКИХ ОБАВЕШТАЈАЦА
Да покушамо да схватимо шта се заиста догодило и зашто Мосад и Шин Бет (Шабак) нису испунили задатке који су им додељени?
Зашто су обавештајци и контраобавештајци заглибили у блато? Рекло би се, да је већина погибије Израелаца у првих неколико дана рата управо на савести шефова ових организација.
Ракетни напади, који су практично деморалисао земљу,јесу занимљива појава која се морала предвидети. Пет деценија, колико је прошло од почетка рата 1973. године, навикло нас је на појаву да израелски авиони, а понекад и специјалне снаге, повремено спроводе операције уништавања локација за производњу и складиштење ракета које припадају Хамасу. Свет се одавно помирио с чињеницом да Израелци могу да раде ствари које други не могу. Чак и кад су удари изведени на територије других држава. Па све се може, само докле?
Наравно, Израелци су помно пратили не само локације за производњу и складиштење ракета, већ су такође контролисали све испоруке сировина. Ракетни материјал је такође био на мети авиона израелског ваздухопловства.
Поставља се питање: одакле је дошло неколико хиљада пројектила које су лансирали Палестинци? Не десетине, не стотине, већ хиљаде пројектила!
Ништа мање занимљиве нису ни друге чињенице које су већ познате.
На пример, оператори дронова. И сами дронови. На крају крајева, дронови су практично уништили стражарске куле осматрача и тиме уништили аутоматске митраљезе који се тамо налазе. Једна граната и ватрено место је онеспособљено. Шта се даље дешавало видели смо у бројним видео снимцима. Војници су једноставно поклани као овце…
Шта, израелски обавештајци нису проучавали рат у Украјини? Нису знали да је такво оружје прилично ефикасно? Ако нису знали, онда такве обавештајце морате отерати „прљавом метлом“. А ако су о овоме знали и нису придавали никакав значај, нису пратили центре за обуку и руте испоруке дронова, онда по законима рата, зна се шта их следи.
Има доста таквих дилема. Исти параглајдери, на пример. Још у сада далеким седамдесетим годинама прошлог века, овај начин слетања је разматран прилично озбиљно. Али из неких разлога, овај метод испоруке трупа иза непријатељских линија користио је само прилично мали круг специјалаца.
Опет видео… Војници се спуштају с неба, отварају ватру из стрељачког наоружања на земљу… Покажите ми оног цивила, а и војника, који ће адекватно реаговати на овакав спектакл. Па чак и у урбаним срединама. Да ли би израелска полиција, а то је била тамошња полиција, могла ефикасно да се одупре таквом нападу? Не!
Али би јединице војске, по добијању релевантних обавештајних података, овај десант још у ваздуху уништиле… Али, судећи по развоју догађаја, обавештајне службе такве информације нису дале. Нису знале или их није било брига?
А било је много таквих дешавања. Много, да би високотехнолошки развијене службе, дозволиле себи такве пропусте.
Јасно је да ћемо ускоро чути верзије зашто Израел није био спреман за напад. Укључујући верзију приче запослених у Мосаду и Шин Бету.
Дакле, зашто обавештајна мрежа обе обавештајне службе није приметила припрему напада?
Чак и школарац разуме да што је операција већа, то је више људи укључено у њену припрему. Дакле, вероватноћа цурења информација експоненцијално расте. Дефинитивно ће бити „дугачког језика“ који ће негде, пред неким, испричати неку информацију…
Даље. Шта су радиле друге службе? На пример, служба прислушкивања?
У току припреме операције ипак је могуће некако обезбедити радио тишину. Али након што је почело, емитовање је једноставно требало да пукне од броја порука.
Шта је са мобилним телефонима? Зар концентрација телефона на једном месту није алармирала службе? Зар их није упозорила појава нових кодних речи у етеру?
Очигледно, то нису могли замислити, па ни у сну.
Зар у Израелу нема јединице за електронско ратовање? Како су координиране акције нападача? Заставице или звиждаљке? Или су још увек имали средства комуникације која су се могла ометати?
Без увреде за Израелце, али се врло добро зна да израелска обавештајна служба веома блиско сарађује с америчким и европским обавештајним службама. Тамо је добра размена информација. Дакле, може се са сигурношћу да каже да израелски обавештајци и контраобавештајци седе у „говнима „глибу“заједно с Американцима, Британцима, Немцима, Французима и осталима… Седе са ушима и очима покривеним блатом…
ИЗРАЕЛСКА ВОЈСКА ЈЕ ПРЕСПАВАЛА ТРЕНУТАК
Поред обавештајаца, питања су и за израелску војску.
Познато је да су у пограничним областима, где су се сукоби дешавали прилично редовно, служили обучени професионалци. Регрути служе у унутрашњости земље. А Палестинци су прошли кроз ове елитне борце као врео нож кроз путер.Ако је ово елита, ко онда служи тамо, у унутрашњим регионима?
Сваки војник савршено разуме да су прописи писани крвљу. Али шта се видело у стварности? Видело се практично примена изреке за коју се зна још из детињства. Нема лека апотека! Граница је једноставно уништена тракторима и другим импровизованим средствима. Ниједна електроника не може да спречи импровизацију.
Реакција војске је изостала.
Следећа је прва линија одбране.
Ни ту није било ничег новог, осим поменутих параглајдера. „Шајтан арба“, модерна запрежна кола, џип са митраљезом… После пробоја границе, пут је чист. Тамо једноставно нема војника! До десет километара слободног простора. Ради шта хоћеш. Израелски војници седе на положајима и војним базама.
Где се налазе, сви знају. А о томе да се практично не чувају, односно нема страже ни тамо. Војници су заправо на одмору без икаквог спољног физичког обезбеђења (стража)! Израелце спасава аутоматика. А шта се дешава након што се обичне гранате баце? Баш као што се десило војницима на линији.
„Кола“ иду даље… Тамо су велике војне базе! На пример, Керем Шалом. Ситуација је скоро иста. Нема физичког обезбеђења. Комплетан пионирски камп. Бацали су гранате на спољне осматрачнице и… Војници су уништени на исти начин као и осматрачнице. Плус трофеји. Тенкови, оклопни транспортери…
Зависност од аутоматике и електронике, без класичног стражара који ипак може да се сакрије и отвори ватру.
И ШТА ДАЉЕ?
Турска од 2016. године, у договору са израелском владом изводи конвоје за појас Газе! Ердоган је био веома поносан што су испуњени сви услови које је Анкара поставила. Све што је допремано Гази ишло је само преко Турске!
Тако су ступили у интеракцију владајућа партија Турске и Хамас, чланови групе Муслиманска браћа. Познавајући „мудрост“ Ердогана и његове блиске контакте с Кијевом, може се претпоставити одакле су долазиле залихе оружја за Хамас.
Изнад свега, ово ће бити најкрвавији рат који је овај регион доживео. Израел сада треба да докаже своју моћ. Неопходно је застрашити комшије…
Вероватно ће рат ускоро прерасти у регионални. Западу је заиста потребан Иран да се мало разоружа. Не постоји ниједна друга држава у региону која може да изазове Иран.
Ово што се тамо сада дешава много је озбиљније од онога што се дешава у Украјини. Украјина престаје да буде центар конфронтације између Истока и Запада…
Само не треба да се заборави: нити САД нити Русија, неће дозволити нестанак Државе Израел. Можда се за многе, ово чини невероватним, јер мисле да су исте у међусобном сукобу. Ако тако и делује тренутно, око Израела и Русија и САД биће на истој страни. Јер не треба заборавити да су Израел, тада бивши СССР и САД створиле, а да је наоружавање Израела 1947/1948. године ишло преко тадашње ФНРЈ. Дакле и ми имамо умешане своје прсте у настанку Израела.
Зато, цену овог рата платиће Палестинци, пре свега житељи Газе.
А што се тиче Руса, они ће увек између Палестине и Израела, да изаберу Израел. Јер, то је њихово чедо колико и Америчко. Осим тога, барем трећина ако не и више Израелаца је пореклом с простора Русије односно бившег Совјетског Савеза. Поред тога, у Израелу се уз хебрејски језик који је службени, користе енглески и руски (руски због очигледног разлога).
А за Русе и Американце, увек ће неко други да гине.