Совјети су 1980-тих година прошлог века у наоружање успели да уведу чак три нова ловца МиГ-29, Су-27 и МиГ-31, којима су требали да буду додати још два нова ловца фамилије СУХОЈ и МиГ на чијим се плановима увелико радило.
Оно што се тада знало било је да ће ти ловци имати усавршену електронику и одличну маневарбилност и способност летања у сложеним метеоролошким ситуацијама. Због тога су Американци одлучили да им је потребан нови ловачки авион као би стекли и задржали квалитативну предност над совјетским односно руским ваздухопловством.
Американци су свој пројекат означили као ATF – Advance Tactical Fighter, чији темељи су постављени још далеке 1981 године. Америчко ваздухопловство кренуло је у израду тактичко-техничких захтева које би будући амерички ловац требао да поседује, и који ће да замени Ф-15.
Програмом ATF утврђено је да нови амерички ловац 5 генерације мора да поседује веома висок ниво стелт карактеристика ( смањен радарски, визуелни и топлотни одраз) , способност суперкрстарења тј лета надзвучном брзином без укључивања форсажа ( допунског сагоревања горива), добре маневарске особине, велики долет и велику носивост убојних средстава.
У конкуренцији за такмичење будућег ловца ATF укључиле су се две компаније Локид -Боинг и Џенерал Дајнамикс са једне стране чији је пројекат понео ознаку YF -22 и са друге представници компаније Нортхоп и Мекданел Даглас чији пројекат је понео ознаку YF-23.
У компанији Нортхроп изабран је концепт великог авиона са пажљиво профилисаним предњим кабинским делом, на који се надовезује велико трапезно крило са изразито великим вертикалним стабилизаторима који су постављени у лептир позицији.
Усисници за ваздух су дубоко увучени у посебно формирану аеродинамичку структуру, са дубоко увученим предњим делом, испод крила са посебним издувним гранама које су интегрисане у аеродинамичку линију авиона,па је авион са вешто уклопљеном аеродинамичком конфигурацијом, тешко уочљив у предњој полусфери, тако да се радарски зраци који допиру до њега једностставо разбијају по свим правцима, па је повратни сигнал веома слаб, или га нема. Целокупан арсенал вођених убојних средстава, је смештен у унутрашњости структуре авиона.
План је био да оба такмаца изграде по два технолошка демонстратора. Паралелно су покренута испитивања авиона YF-22 и YF-23, да би се омогућили фер услови за обе компаније.
Први је полетео прототип YF -23 и то 27.августа 1990, а кроз месец дана YF- 22. Оба авиона су имала одређене проблеме откривене у припремном испитивању за први лет. Авиону YF -23 је одложен први лет због појаве осцилације носне ноге.
Иако је YF-23 имао мању радарску уочљивост, имао подједнаке летне перформансе изабран је авион YF-22 Раптор, због веће агилности, мада је класичног аеродинамичног концепта, а перспектива елегантног авиона YF-23 је неизвесна, мада се очекивало да се програм развоја настави кроз испитивање летних перформанси и примени нове генерације офанзивних високо-прецизних вођених убојних средстава, пре свега по виталним циљевима на копну-(мору), дубоко у територији противника.
Почетком 1991 на пречац је донета одлука да се као победнички тим одабере пројекат YФ-22 конзорцијума Локид -Боинг и Џенерал Дајнамикс.
Неки и дан данас сматрају да је пројекат YF -23 био много супериорнији авион у односу на F -22 и да је напречац избачен из трке за новог америчког ловца 5. Генерације.
С друге стране неки су сматрали да је F-22 раптор био много супериорнији у ваздуху, али је YF -23 имао бољи дизајн, али се Ратно ваздухопловство САД одлучило да за произвођача изабере компанију Локид и пројекат F -22 јер се веровало да ће та компанија боље управљати програмом и што се веровало да ће F -22 Раптор коштати много мање.
Иначе тада је компанија Нортхоп била под лупом због огромних трошкова на производњи стратешког бомбардера Б-2 Спирит.
И данас се поставља питање шта би се добило да је YF -23 постао оперативан.
YF -23 имао је боље могућност лета надзвучном брзином и био је веома окретан на екстремно малим брзинама. F -22 је имао велику предност у малим брзинама, али компанија Локид није имала доовљно времена да се детаљније бави летом на великим брзинама и маневрисањем. Оно што је допринело победи Локида било је и јак ПР тим који је добро пласирао снимке тестирања авиона и све укомпоновао посебно испаљивање ракета и лет под оптерећењем од 9 Г.
YF -23 понудио је већи долет него што је имао Раптор и боље перформансе саме летелице током летна на суперсоничним брзинама. YF -23 требао је да носи 8 ракета од тога 6 AIM-7 Sparrov или AIM-120 AMRAAM и 2 AIM-9 ракете ваздух- ваздух.
Наде о производњи YF-23 једно време су живеле када се покренуло питање замене палубних ловаца на носачима авиона F-14 томкет, али се од тога коначно одустало.
Планови о производњи YФ -23 накратко су живели још једно време када су предати експериментални типови предати бази Едвардс за НАСА опитовања, али су све наде дефинитвно угашене 2006 године, Оба примерка завршила су као музејски експонати. Један у Музеју ваздухопловства у Калифорнији, а други у Музеју ваздухопловства Дејтон -Охајо.